Strip će vam ove apokaliptične godine ponuditi utehu

Četrnaestog novembra 2016. godine Džonatan Hikman je tvitovao: "Možda nisam najbolji strip scenarista, ali sam svakako najvidovitiji." Autor stripa East of West, grafičke novele o apokalipsi, verovatno je samo želeo da promoviše reklamni materijal, majicu sa natpisom "Prihvati nihilizam", čija se slika nalazila u tvitu. Međutim, za manje od nedelju dana posle izbora 2016. godine na kojima je Donald Tramp izabran za predsednika — što je događaj koji je značajan procenat stanovništva Sjedinjenih Država shvatio kao znak skorašnjeg smaka sveta — Hikmanove reči zazvučale su zlokobno.

East of West je počeo da izlazi u martu 2013. godine i od tada se pojavljivao svakog meseca uz svega nekoliko pauza; radnja stripa smeštena je u ne tako daleku 2064. godinu, kada su zvanične Sjedinjene Države podeljene na nezavisne državice. Njihovi lideri, motivisani ambicijom i sektaškim sledbeništvom, udružuju se kako bi izazvali smak sveta. East of West je spekulativna fikcija sa robotskim psima koji služe kao laserski topovi, hologramima mapa i poruka, i drugom tehnologijom koju ljudski rod još nije izumeo. To je okruženje u kojem rame uz rame postoje stvorovi koji menjaju oblik, očne jabučice koje govore i demoni.

Crtež Nika Dragote istovremeno je predivan i brutalan, svaki kvadratić iscrtan sa besprekornim osećajem za detalj kako bi se oživeo izmaštani svet iz East of West. Preciznost neophodna za ovo minimalističko pripovedanje, u kom se koriste samo bazične slike i dijalozi za dočaravanje komplikovanih okolnosti i emocija, upravo je ono što me je kao odraslu čitateljku privuklo stripovima.

Dok sam veći deo ove izborne kampanje provela pretvarajući se da nisam uznemirena ili izgubila svu nadu, East of West je ilustrovao svet oko mene osećanjima koje nisam umela da izrazim —umnogome me podsetivši na odmotavanje zavoja oko zagnojene rane. Bilo je to zbog istorije koju sam delila sa likovima stripa: u njihovoj vremenskoj ravni, Građanski rat nikad nije okončan, tako da Unija, Konfederacija, afrički robovi, Indijanci, kineski izgnanici i teksaški separatisti žive u stalnom sukobu. Ova situacija sumirana je sloganom stripa koji je Hikman naveo za časopis Privju: "Ono što nas razdvaja", objasnio je on, "jače je od onoga što nas spaja ." To je parafraza slavne izjave predsednika Džona F. Kenedija iz obraćanja kanadskom parlamentu 1961. godine , a Hikman nije usamljen u svojim osećanjima, jer se o podeljenoj naciji naveliko raspravljalo čak i u velikim medijima.

Bliskost je jedan od razloga zašto su tako popularne distopijske priče kao što je East of West: zato što u svakoj priči prepoznajemo korumpirane političare i nezadovoljstvo javnosti, one su i dalje tako uspešne. U osmoj epizodi, gospođa predsednica Antonija Levej, vođa Unije, suočava se sa masovnim građanskim nemirima posle njenog spornog dolaska na vlast. Slike protesta, policije u opremi za razbijanje demonstracija i upotrebe prekomerne sile ređaju se na svakoj strani — gotovo identične replike protestnih fotografija koje sam se navikla da viđam u vestima. Pronašla sam utehu u priznanju ne samo njihovog postojanja, već i njihove svrhe u okviru priče.

U stripu East of West imate sablasne momente kada se čini da likovi govore o našoj realnosti umesto o svojoj. U dvanaestoj epizodi, Ziaolijan, liderka Narodne Američke Republike, suočava se s liderima drugih država koji planiraju smak sveta. Kao što se da očekivati, svaki vođa tvrdi da je nevin i da ne zna ništa o tome. "Dakle… šta je tačno poruka ovog saveta?", pita Ziaolijan svoje kolege. "Detant? Stajati uspravno tokom oluje? Održati iluziju mira po svaku cenu? Zaboraviti da nas rak izjeda iznutra… jer moramo da se pretvaramo da je sve u redu?"

Ovaj govor mogao bi da se održi i liderima i javnim ličnostima koji su požurili da normalizuju izbor Donalda Trampa za predsednika — što su reakcije koje se inače često upućuju fašističkim liderima kad jednom dođu na vlast. Osećala sam odraz svog nestrpljenja na stranicama stripa kad su me moji sopstveni idoli — Dejv Šapel i Opra — posavetovali da " dam Trampu šansu " ili "budem puna nade ". Zbog lažnog osećaja sigurnosti, imućni crnci i tamnoputi građani naše zemlje ne shvataju da posledice tih ideja trpe svi građani nacije. Bogati nisu izuzeti; mi smo podeljeni, ali smo i povezani.

"Bliži se smak sveta, a svi suviše mrzimo jedni druge da bismo se ujedinili i zajednički rešili svoje probleme", objasnio je Hikman za časopis Privju. "Naše konačno odredište je neizbežno, a to je Apokalipsa. Ipak, dok smo suočeni sa svim tim očajem i mračnom sudbinom, nekako i dalje postoji nada. Sviđa nam se da gledamo kako junaci premošćuju te ružne prepreke." Sićušne nade koje nude ove priče razlog su zbog kog ih i dalje čitamo. Neizbežna propast je izbegnuta i, suprotno svim očekivanjima, naš protagonista (a, preko njega, i mi sami) preživljava: prethodni pokušaj izazivanja smaka sveta osujećen je zato što se Smrt, jedan od Četiri jahača Apokalipse, zaljubio u Ziaolijan — a Vavilon, sin Smrti i Ziaolijan, poslužiće ili kao pretnja apokalipsi, ili kao njen glavni instrument.

Na sličan način, naši mladi sugrađani odlučiće o budućnosti Sjedinjenih Država, pošto je ogromna većina glasača uzrasta između 18 i 25 godina glasalo za Hilari Klinton. To uliva nadu i, u vremenima kao što su ova, kad je moja vera u budućnost ozbiljno poljuljana, ovakve priče me održavaju na površini i podsećaju da se nikad ne prepustim očajavanju.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu