Ljudi nam pokazuju predmete koji im najviše znače

Nije sam ljudima svojstveno da daju emotivnu vrednost neživim predmetima, ali mi to radimo dobro. Dobrih 50 do 65 posto komada moje odeće su oni koje mi je neko poklonio, koji su preostali iz bivših veza, ili potiču sa afterpartija, kada dođeš kući u džemperu koji ti je neko pozajmio. Tako je možda i najbolje, pošto nemam nimalo smisla za odevanje, ali to znači da dobar deo moje odeće ima svoju priču.

Da bih istražio ideju o tome da odeća nije samo „nešto što stavljam na sebe da ne bi bio go u javnosti", pitao sam nekoliko ljudi o stvarima iz njihove garderobe koje za njih imaju najveću sentimentalnu vrednost.

U pitanju je džemper za kriket mog deke, i dobila sam ga u januaru 2010, kada je on preminuo.

To je bila poslednja stvar u kojoj sam ga videla. Kada se razboleo, bilo mi je isuviše teško da ga posećujem, zato što se toliko osušio da ga je taj ogromni džemper za kriket progutao. To je meni bilo veliko sranje. Ali džemper me podseća na njega onakvog kakav je bio na kraju, ali i  na dane kada je bio u formi, zdrav i lud za sportom, a takvog želim da ga se sećam.

Sada u principu insistiram da ga nosim po celu zimu, ili na bilo kakvom događaju koji ima makar malo veze sa mojim dedom. On je bio osvajač zlatne olimpijske medelje, i BBC je snimio film o njemu, pa sam nosila ovaj džemper na konferencijama za štampu i kada sam upoznala ekipu.

I ja bih volela da me se jednog dana ovako sećaju. Mislim da ima nečeg zaista posebnog u tome da se fizički umotaš u sećanje na nekoga koga voliš. Volela bih da nastavim da delim zagrljaje i kada odem odavde.

Nosim šal koji mi je isplela baka iz Brazila. I ne želim da kažem da uvek razmišljam o njegovoj duhovnoj težini, ili tako nešto, ali ona je preminula pre par godina, i mislim da je to jedina njena stvar koju imam. Mnogo bi me više pogodilo kada bih izgubio njega, nego kada bih izgubio neki obični iz M&S-a.

Verovatno ga ne bih nosio napolju, zato što se šalovi tako lako gube, ali u suprotnom bih ga stalno nosio.

Mislim da odeći dajemo značenje zato što je nešto iz prošlosti što je opipljivo, i možeš i dalje da ga koristiš. Nosim ga još od osnovne škole, tako da me vezuje i za to, kao i za baku.

Ovu jaknu sam dobila kada sam imala 16 godina. Iz nekog uvrnutog razloga, kada sam bila mlađa nisam volela da nosim jakne, tako da je ova prva i jedina koju imam iz tog vremena.

Počela sam da je nosim kada sam završila školu, i kada sam išla na proteste dok sam živela u Atini. Nosila sam je „klot" – bez zakrpa – zato što na protestima ne smete da nosite karakterističnu odeću. Ali prijateljica mi je poklonila Helo Kiti zakrpu, i ja sam je prišila iz zezanja. Onda je to postala fora, i prijatelji su počeli da mi kupuju zakrpe na svojim putovanjima, a svaki put kada bih zavolela neki bend, morala sam da dodam zakrpu. Tako da na ovoj jakni možete da vidite kako mi je tekao život.

Više je ne nosim često. Imam je 11 godina, i sada mi više služi kao neki vizuelni dnevnik. Ja sam minimalista, tako da ne volim da posedujem mnogo stvari i da se vezujem za njih, ali oksimoron je u tome da kada nemaš mnogo stvari, vežeš se za ono malo što imaš.

U pitanju je prilično obična i dosadna košulja, ali pripadala je mom tati, pa sam je sačuvala. Imam je otkako je moja mama pre par godina pravila veliko spremanje.

Mnogo mi znači zato što ju je moj tata nosio na venčanju mog brata 2007, a onda je 2008. preminuo. Naročito mi je posebna zbog toga što moja tata nije prisustvovao venčanju mog drugog brata, kao ni sestrinom. Poslednji put smo ga videli srećnog i opuštenog na tom venačanju, u toj košulji, tako da ću uvek da je čuvam k'o oči u glavi.

Povremeno, kada sam užasno anksiozna, podseti me da mi je on uvek pružao podršku. Nosila sam je nekoliko puta kada sam davala poslednje ispite na fakultetu, nadajući da će mi doneti sreću, što i jeste.

Rekla bih da je više u pitanju uteha nego amajlija – podsetnik koji treba čuvati. On je bio najdivnija osoba na svetu i ona me ohrabruje da budem kao on, bez obzira na sve loše stvari koje bi mogle da se dogode.

Moj deda je umro od raka, koji mu je dijagnostikovan 1996, i pošto sam mu ja jedini unuk, 2005. su mi dali ovaj prsten. Posećivao sam ga skoro svakog vikenda, i imam lepa sećanja na njega i baku kako dolaze da me gledaju dok igram fudbal na lokalnim turnirima.

Kada sam dobio prsten, nosio sam ga na ruci i ubedio sebe da mi pristaje, ali mama bi mi rekla, „Ne želiš da ga izgubiš", pa sam našao kutiju za njega, i sklonio ga na sigurno.

Kada bih ga izgubio, to bi me dotuklo. Nadam se da ću jednog dana imati svoju porodicu i predati ga dalje. Ponekad odnesem prsten baki da ga vidi, i ona mi priča o tim vremenima u njenom životu – lepo je slušati je i videti njen pogled kada ga ugleda.

@williamwasteman