​Kako sam se pomirila sa time što ljudi fetišizuju moj invaliditet

Bila sam srce žurke, i sada, kada sam našla svoje pleme, postala sam mnogo popularnija sa patrljkom nego što sam bila kada sam imala celu nogu.
16.4.16

Autorka sa svojom protezom za nogu

Izgubila sam nogu leta 1992. dok sam vozila plavi Honda Najthok 450 motocikl. Žena koja je vozila sa zatvorenim prozorima je kasnije rekla policajcima da je „bio sumrak, i vidljivost je bila loša", nakon što je nepropisno skrenula ulevo, i zabila se pravo u moju nogu. Kada su kola hitne pomoći stigla na mesto nesreće, moja kožna jakna je bila natopljena krvlju, a koža mi je bila oguljena od članka do kolena; cevanica mi je bila smrvljena i virila je kroz kožu. Udarac je bio toliko jak, da su mi spale cipele, naočari su mi se razbile, polomila sam kuk i palac na levoj ruci, i kaciga mi je pukla.

Kada su mi službenici hitne pomoći isekli farmerke, setila sam se da tog dana nisam obukla donji veš, pa sam ležala na nosilima potpuno izložena pred četvoricom bolničara, dva radnika sa obližnje Ševronove benzinske pume, desetinama prolaznika i ženom koja će morati da živi sa činjenicom da je upravo izazvala ovaj masakr. U tom trenutku mi je bilo žao nje. Mislila sam da ću podleći povredama, ali da će ona morati da živi sa svojom krivicom i sramotom, dok me gleda krvavu i ogoljenu.

Pročitajte i: "Razgovarali smo sa devojkom koja je zbog tampona izgubila nogu"

Ali nisam umrla. Posle dve nedelje sa metalnim šipkama, transplantacijom vene, i hemijskim uklanjanjem tkiva iz rana koje je izazivalo prodoran, neverovatan bol, lekari su mi amputirali nogu na petnaest santimetara ispod kolena. Posle sedam operacija i tri meseca provedenih u bolnici, vratila sam se kod tate i maćehe, da pokušam da se prilagodim životu jedne dvadesetjednogodišnjaknje bez noge.

Prvi put sam bez noge pokušala da imam seks sa jednom devojkom koju sam poznavala nekih godinu dana. Pre nego što sam izgubila nogu sam je par puta pozvala da izađemo, ali uvek me je odbijala. Ali ovog puta je bila voljna da me kresne iz sažaljenja, pretpostavljam. Više puta sam pokušala da se popnem na nju, ali nisam mogla da savijem svoj patrljak više od 90 stepeni. Zaplakala sam, bilo me je muka od sramote, i zamolila sam je da ode.

Patrljak je postao simbol mog seksualnog neuspeha. I kada mi je jedna žena ispričala da su nekima amputacije fetiš, nisam imala pojma o tome, i delovalo mi je pomalo nepristojno. Kada sam kasnije spavala sa tom ženom i kada mi je otkrila da me želi zbog mog patrljka – želela je da ga miriše, liže, da je karam njime – postala sam zainteresovanija za moć moje lične fetišističke privlačnosti.

Očajnička i nezajažljiva želja ljudi da me imaju je bila opijajuća sila koju sam mogla da upotrebim u svoju korist. Sada, kada sam stekla natprirodnu moć da privlačim žene, postala sam opsednuta time. Počela sam da odlazim u lezbejske barove, gde sam opčinjavala žene pričama o svojoj hrabrosti tokom i posle nesreće, skidala sam protezu i ponosno stavljala patrljak na šank. Jednom mi je šanker ponudio da mi sipa šampanjac u šuplju protezu (ali sam odbila, rekavši mu da bi zarđala). Bila sam srce žurke, i sada, kada sam našla svoje pleme, postala sam mnogo popularnija sa patrljkom nego što sam bila kada sam imala celu nogu.

Poigravala sam se sa fetišom deset godina, sve dok jedne večeri nisam shvatila koliko sam postala usamljena. Do 2013. godine, već sam pola života provela bez noge, i shvatila sam da mi je društveni i seksualni život posle amputacije postao isprazan. Mislila sam da mi fetiš daje moć – da je neki sjajni trik uz pomoć kojeg odvodim žene u krevet – ali umesto toga, okružio me je ljubavnicama koje je samo zanimala moja noga, a ne ja kao osoba.

Sada sam „okačila veštačku nogu o klin", da se tako izrazim. Na kraju sam se udala za ženu koja me ceni kao osobu koja stoji iza patrljka, i koja može da namiriše njegov znoj, gleda kada posečem koleno na stepenicama u metrou, i gleda krv i meso koji me čine smrtnom. Za nju nisam fetiš; osoba sam koja je preživela mnogo toga da bi postala hrabra.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu