Svaštara

​Moje krvavo i znojavo popodne u Urgentnom centru u Beogradu

Nikom da ne poželiš da „dopadne Urgentnog", k'o što ona žena reče, ali bih se još manje menjala sa lekarima.
25.9.16

Bio je jedan od onih dana letos kada se diše na škrge. Kad Nada Macura preporučuje da se ne izlazi bez preke potrebe. Težak, lepljiv, pospan, potpuno iritirajući.

Jedva se dovukoh do stana i upalih ventilator, u mom slučaju, večiti v.d. klime. Spremala sam se da dremnem, kad mi je zazvonio mobilni.

Ilustracija: ResoluteSupportMedia/Flickr

Bivša žena mog čoveka mi je javila da je njihov sinčić pao sa drveta. Pitate se zašto meni: oca nije mogla da pronađe. Bavio se nečim „bitnim" na selu kod prijatelja.

Volim njegovu decu, ne samo zato što nemam svoju, već što su mi interesantni primerci svoje vrste. U uzrastu kad se misli isključivo o pravljenju sranja. Naročito mi se sinčić Vanja zavukao pod kožu, naivan, bezazlen, a lep da ga pojedeš.

Reklame

Oni su već bili na Urgentnom, majka, baba i Vanja. Šta ću, spakovah se i pođoh, kao delegat našeg porodičnog kraka.

Tamo očekivana situacija, dugačak hodnik prepun pacijenata i njihovih pratilaca. Lekari izlaze i ulaze iza kliznih vrata, protočni su i zanemoćali na pokretnim krevetima kojima osoblje jedva manipuliše kroz onu gužvu. „Sklonite se od vrata, pomerite se od zida", recituju unezverenom skupu, ne grubo, ali beskopromisno.

Brzo sam našla „svoje", mali je već primljen na rendgen kao hitan slučaj, kakvi su po P.S.-u padovi sa drveta. Čekale su snimak eventualnih povreda. Prilično mirne, jer mali je pomerao sve udove, bio potpuno svestan, čak ga ništa nije ni bolelo, premda je tresnuo sa tri metra. Ali, bilo je šanse za prelom ili neku potuljeniju ozledu.

Paničarka kakva jesam, za razliku od Vanjinih majke i babe, procenila sam da je najmudrije da se malo sklonim, da ih ne zračim. Da se promuvam hodnikom, da se previše ne udaljavam. Krenuh od čitanja natpisa.

„Molimo ne ulzite bez poziva". „Proziva se po stepenu hitnosti, a ne po vremenu predaje uputa", bilo je odštampano na svim vratima. Ali, to ili niko nije čitao, ili je zanemarivao tuđu muku usled svoje najveće, u nestrpljenju da dođe na red. Svi su se tiskali oko ulaza u ambulante, kao da će to nešto da pomogne, da ubrza.

Mnogi od njih nisu delovali da im je medicinska pomoć baš nužna, ali ko bi bio toliko lud da se po onakvom danu uputi u još gori pakao. Dušegupku bez tračka vazduha, a prepunu loše energije.

Foto: Bradley Gordon/Flickr

- Čekam već tri sata, gde su ti doktori - gunđala je jedna gospođa glasno, u nameri da istera pravdu. Drugi, sličnog stava, odmah su se nadovezali. „Nema ih, verovatno su otišli na pauzu", primetili su sarkastično.

- Ma kakva pauza, svi su na reanimaciji – odbrusila je druga žena, samopozvana da pravdu zaštiti. I svu pažnju potom posvetila verovatno majci, opruženoj na kolicima. Teč REANIMACIJA zvučala je zlokobno, kao smrtonosna zarazna bolest koja se prenosi jezikom, pa su svi ućutali. Nakratko.

Reklame

Ubrzo se ponovo javi ona gospođa koju ću od sad zvati babom, uprkos pocrnelom, još uvek prilično jedrom dekolteu. Kao da samo ona čeka. Opet je trabunjala nešto beslovesno.

Reših da sednem na slobodno mesto, zaboravljeno zbog pomenute sveopšte opsesije vratima. Sporadična upozorenja „pomerite se, sklonite se", učinila su da se red ispred te ambulante ustroji poprečke. I da zakrči prolaz mobilnim nosilima koja su nepresušno stizala. Gurana sigurnim rukama osoblja hladnokrvnog izraza. Divila sam im se, ovde jedina maltene dokona, u masi sveta koji zanoveta, ječi, stenja, teši ili tmurno gleda u pod.

Eto ti Marjane, Vanjine majke sa dobrim vestima, snimci kažu da nema preloma. Ali tek treba da usledi niz novih pregleda. Taman da još malo proučim „urgentne" prilike.

Masu su u tom trenutku krčila nosila na točkovima na kojima je ležao užasno mršav starac. Da mu anoreksične noge nisu bile skupljene u kvrgama od kolena, svi bi mislili da je (pu! pu! pu!) mrtav. Ovako su prošaptali „vidi ga, živi leš". I razmakli se u dve gomile, praveći gotovo dostojanstveni špalir,očiju punih straha.

-Zašto je nisu pokrili – protestvovala je gospođa – baba, misleći na (sramotnu) golotinju, starčevo kao kreč belo telo,ispošteni skelet, a ne na prestanak vitalnih funkcija.

– Da li je on ili ona – i ostali su se upustili u diskusiju, valjda da potisnu misao o smrti, koja nas sve čeka, ali se ovde čini bližom.

Reklame

__________________________________________________________________________

Pogledajte naš film Spasioci

__________________________________________________________________________

Ambulanta gde su ugurali starca bila je prenakrčena, pa ga je tehničar poterao dalje. I usput dobacio koleginici, kao da je na korzou: „Najlepša sestra na neurologiji". Šta će, živ čovek, profesionalac, pomislih u trenu. Tek potom počeh da razvijam filmove u okviru predrasuda šta se sve događa po bolnicama među zaposlenim suprotnih polova.

Naravno, ne nužno suprotnih, ali takav je kliše.

Strarčeva pojava je opet prouzrokovala tajac. Suočavanje sa krhkošću života, ovaj put, srećom, tuđom.

Ali, nedugo zatim jedna žena poče da kuka: „Jaoooo, dođe mi da vrištim!" Ovde je više od tri sata, dodala je, kako bi njena primedba bila razumljivija auditorijumu.

– Što nisi sedela kod kuće – probala je da je urazumi njena možda ćerka, a možda mlađa prijateljica. – Kako, kad me sve boli – odgovorila je i počela da nabraja šta to „sve" podrazumeva. – E, onda sedi i čekaj – ona druga joj je začepila usta, iskrivljena od samosažaljevanja. Ipak je uspela da da šlagvort: teško onom ko ovde dopadne.

- Prolaz, molim- opet ta bespogovorna komanda, i na kolicima stiže drugi mršav starac, drugi - jedva živi kostur. Tačnije starica, ovaj put sa nešto više naslaga pod mlitavom kožom. I njoj je ukazano dužno poštovanje razdvajanjem na dve hrpe čekalaca.

Reklame

- Mnogo je vruće, stari se ne paze i za čas kolabiraju –čula sam stručno objašnjenje uočenog pravila, u prolazu, dok sam izlazila na puš-pauzu. Možda i zato što sam to i sama mogla da pretpostavim, što za mene nije predstavljao autoritet te vrste, tek, pomislih „kakav zgodan doktor" za davaoca obrazloženja podjednako zgodnoj plavuši.

Na povratku, dakle ni za 10 minuta, dočekala me sasvim druga situacija. U koridoru-čekaonici bila je ekipa RTS-a. Intervjuisala je jednu devojku na kolicima.

- Slavili smo, brat je dobio ćerku, popilo se malo više – lakonski je objasnila zašto joj je noga ufalšovana. Stigla je još da pred kamerom pohvali osoblje, vrlo iskreno. I apsolutno istinito, ako se izuzme komentar na izgled „najlepše sestre na neurologiji".

Odjednom se tu nađe i ona baba-gospođa, nekom silom izvučena iz reda. Ali, nju novinarka nije ništa pitala, pa ona neće da „izađe na televizoru".

Prateći ekipu, uputih se u zdravstveno stanje nekolicine probranih: krvarenje čira na želudcu, tegobe u glavi i stomaku, neprekidni mukli bol u leđima, onesvešćivanje, dehidracija… Uhođenjem sam pronikla i u njihovo stanje uma, želje ili otpora prema kamerama. Neki su skakali kao opareni, neki se gurali, nudili lažnim osmesima.

- Ne, ne, ne - bila je decidna ćerka ili mlađa prijateljica one žene što se malopre žalila na bolove. Koja je iznenada dobila snagu, i poželela da se ispovedi TV gledaocima.- A, to možeš – ponovo je poklopila pratilja. Ova se snuždila, nepravedno osujećena.

Reklame

Vanju su u međuvremenu preselili u drugu ambulantu, i dalje sa umirujućim rezultatima. Međutim, time je njegov slučaj prestajao da bude hitan i osuđen na čekanje.

I, taman kad sam pomislila da ćemo ovde dočekati noć, kad u buljucima pristižu žrtve tuča, pucnjave, saobraćajnih udesa.., na kolicima je dovežen mladić krvavih ruku, nogu i glave. Izgledao je kao da je upao u kavez pomahnitalih mačaka, jer da je kakva ozbiljnija životinja bila u pitanju, doneli bi ga u komadima. I to ne na ovu adresu.

Umesto saosećanja, samilosti, mladić je izazivao veliku odbojnost. Stalno je psovao u neodređenom smeru, kao da su svi, pa i ovde zatečeni krivi za njegovu zlehudu sudbinu.

I stalno je pljuvao, u vis, jer je glavu morao da drži nepomično. Pljuvačka se razlivala po njegovom iscepanom odelu. – U pizdu materinu, mnogo me boli glava!! – urlao je neprimereno glasno u odnosu na svoje stanje i opštu situaciju.

Za 10-ak minuta, uveli su ga na neurohirurgiju, i srećom po mene, nisu do kraja zatvorili klizna vrata. Vireći, zapazih medicinskog brata, i opet pomislih „kako je zgodan".

Krvavi mladić je i dalje psovao, urlao i pljuvao. Pogotovu kad je „zgodni" pristupio saniranju povreda lobanje. „Jaoooo, jaooo", drao se, iritirajući me sve više. Kad je bio takva faca da sebe dovde dovede, mogao bi bar stoički da podnese bol, tako sam nekako kontala.

Odatle su ga prosledili u drugu ambulantu, šta je bilo hitno, rešeno je. Pa je mogao sit da se ispsuje i ispljuje. Tehničar mu je dodao hrpu papirnatih ubrusa, mirno primetivši da se nadalje u nju olakšava.

Reklame

Buka je urodila plodom, mladića su brzo evakuisali iz hodnika. Šta je, zapravo, bilo po sredi, razjasnilo se u liku potom pristiglog policajca. Kao špijun na zadatku, pratila sam ga od sobe do sobe. Dok na kraju nije našao onog zbog koga je došao. Opet iza pritvorenih vrata.

Isprva ga mladić nije zarezivao, u sasvim kulturnom dijalogu sa doktorkom na temu da li rane treba ili ne zašivati. Onda je krenuo da odgovara na njegova pitanja, pribrano. Ime, prezime, ime oca, adresa, broj telefona.

Zatim je, mnogo konfuznije, prepričao šta mu se desilo, i evo šta sam povezala iz fragmenata. Jer, u čekaonici su i dalje svi bili zauzeti svojim mukama, i naglas ih saopštavali.

Naime, mladić se pre neku nedelju vozio kući autobusom 309, i kad je majstor preskočio njegovu stanicu, on je povikao – šta ti je, jesi li ćorav? Vozač je zaustavio vozilo, odnekud izvukao bejzbol palicu i premlatio nezadovoljnu mušteriju.

- Danas sam ga prepoznao - polako je davao izjavu, nadalje zaglušenu žamorom. Zato ne znam kako je došlo do toga da mu „vozač veže ruku" za nešto, i da ga umlati kao vola u kupusu. Cela ta istorija slučaja, koja bi teško mogla biti naprečac izmišljena, kao i modroplava šaka, sva u podlivima, i sve ostale rane viđene iz drugog rakursa, probudile su u meni drugačiju emociju. Prema, sada žrtvi, a ne primitivnom huliganu.

Toliko me je to izmenilo, da „zgodni" medicinski brat koji je izašao sa neurohirurgije, nije bio ni upola naočit kao ranije.

Utom se i epopeja sa Vanjom završila. Sve je u redu, ali se preporučuje 48-časovno promatranje u klinici „Majka i dete". Dok smo čekali kola hitne pomoći (sa odelenja ortopedije), ista ona koja su ga pokupila iz parkića, i u međuvremenu još ko zna koga, slagala sam utiske.

Nikom da ne poželiš da „dopadne Urgentnog", k'o što ona žena reče, ali bih se još manje menjala sa lekarima. Koliko moraš da budeš stamen, jakih živaca, gluv za primedbe, jauke i dosađivnja, da valjano odradiš svoj posao.

Od kog često zavisi život, od te moći da se fokusiraš samo na ono zaista važno. Gde nema vremena ni za uobičajeni mito, 200 grama kafe i bocu pića koje često dajemo, pa se i očekuje. Sve se odlučuje u momentu oslobođenom i od sujete.

Pratite VICE na Facebook, Twitter, Instagram