​’Želeli su moju smrt’: Kako ’Projekat veštica iz Blera’ i dalje proganja glumce

Iako je film snimljen pre više od 15 godina, legenda Veštice iz Blera i dalje traje, i mnogi fanovi veruju da je ta legenda, ako ne i sama veštica iz Blera, istinita.
14.10.16
Ilustracija Katherine Killeffer

Glumiti u „Veštici iz Blera" zvuči kao vrhunac karijere. Ovaj niskobudžetni nezavisni film je zaradio 248 miliona dolara i izrodio franšizu koja ove nedelje startuje iznova. U svojim ispovestima ključni akteri filma nam pričaju kako je „Veštica iz Blera" za njih postala prokletstvo u stvarnom životu.

Lajonsgejt ponovo startuje franšizu Veštica iz Blera u petak, trećim filmom u serijalu. Ovaj film se pojavljuje 17 godina otkako je 1999. Amerika postala opsednuta Projektom veštica iz Blera. Snimljen za osam dana, sa minijaturnim budžetom, ovaj film je zaradio 248 miliona dolara povrh budžeta od 60 hiljada dolara, čineći ga petim nezavisnom filmom po visini zarade.

Mnogi gledaoci su trčali u bioskope da gledaju nešto za šta su verovali da su autentični snimci veštice koja ganja decu po šumi. To verovanje je podstakao lažni sajt koji je reditelj Eduardo Sančez napravio pre početka prikazivanja filma; kampanja je transformisala Vešticu iz Blera u urbani mit (I godinama kasnije, neki su nastavili da veruju da je ovaj film dokumentarac). Kulturološka sveprisutnost ovog filma je zasenila njegove ingeniozne produkcione tehnike, koje su uticale na čitav niz horor filmova sa lažnim nađenim snimcima, kao što je Paranormalna aktivnost, i lansirale jednu od prvih uspešnih viralnih marketinških kampanja u doba interneta.

Ovaj uspeh je tvorce i protagoniste lansirao u Holivud, ali marketinška kampanja urbane legende je naškodila glumcima, za koje su mnogi verovali da su poginuli 1999. godine. U očekivanju novog filma, Broadly je sa originalnim scenaristima, rediteljima i glumcima koji su radili na Veštici iz Blera razgovarao o sumanutom osmodnevnom snimanju, i o tome kako im je ovaj film obeležio život.

Scenaristi i reditelji Eduardo Sančez i Den Majrik su se upoznali kao studenti režije na Univerzitetu na Floridi, početkom devedesetih godina. Ova dva prijatelja su sarađivala na brojnim studentskim filmovima pre nego što su rešili da zajedno snime jedan horor film.

U početku

Eduardo Sančez, scenarista i reditelj: Jednog vikenda smo se družili i odlučili da počnemo da razgovaramo o horor filmovima, pa smo otišli i iz kluba uzeli mnogo horor filmova koji su nas plašili kada smo bili klinci, kao i mnogo pseudo-dokumentaraca i TV serija, kao što su U potrazi za…, Kočija bogova i Legenda Bogi Krika. Denu i meni su ovakvi filmovi bili strašniji, zato što su bili predstavljeni kao stvarnost. Obojica smo se pitali, „Može li to da se izvede sa sadašnjom publikom?"

Den Majrik, scenarista i reditelj: Posle toga smo počeli da razmišljamo o tome koliko bi jezivo bilo da snimimo nešto u tom stilu u nekoj staroj kući u šumi. Ne možeš da se izvučeš odatle, prinuđen si da gledaš dok se parkiraš ispred te jezive kuće usred noći, i prinuđen si da uđeš – nema povratka. Jednostavno smo pomislili da bi to bilo primalno i strašno. Tokom naredne godine smo smislili permisu zašto bi neko to gledao. Prvobitno je u pitanju bila velika grupa istraživača na ekspediciji u šumi. Možda pripadnici nekog kulta.

Sančez: Za sve ideje koje smo smisili za mitologiju veštice iz Blera smo želeli da budu veoma ukorenjene u stvarnosti. Želeli smo da ljudi kažu, „Da, to zvuči kao da bi moglo da bude stvarno, nešto se zaista dogodilo". Nismo želeli ništa isuviše napadno; nismo želeli da ta mitologija previše odvuče pažnju. Nismo želeli da ljudi požele da je ospore. Napisali smo to dovoljno uverljivo da ljudi mogu da poveruju u to.

Majrik: Referenca nam je bio savremeni američki folklor. Đavolji trougaoje bio zaista dobra referenca, misteriozno mesto gde su ljudi navodno nestajali i oko koga postoje brojne terorije zavere, ali niko nema nikakav stvarni dokaz za to da li postoji ili ne. Folklor građanskog rata, folklor starosedelaca Amerike – mešavina stvari iz tog dela zemlje, da bismo otelotvorili čitav taj svet koji smo stvorili.

Sančez: Uvek smo mislili da ćemo radnju da smestimo u Merilend. Den i ekipa su bili stacionirani u Orlandu, ali smo pomislili, „To ne može da bude legenda sa Floride".

Nova ekipa u šumi

Uz pomoć producenta Grega Hejla, Majrik i Sančez su počeli da sastavljaju osmominutni trejler za privlačenje finansijera. Video su na kraju prodali televizijskom serijalu Split Screen. Novcem od prodaje – zajedno sa prilozima prijatelja, članova porodice, kao i zaradom od videa koje je Majrik montirao za Planet Hollywoodfinansirano je snimanje filma. Posle toga su delili uloge, tražili glumce iskusne u improvizaciji, koji će doprineti utisku stila „otkrivenih snimaka".

Sančez: Znali smo da ćemo izgubiti publiku ako makar i na sekund osete da ljudi glume, i da je to igrani film. S toga nam je bilo veoma važno da ti glumci umeju da improvizuju i da znaju kako da improvizuju kreativno, a da ne preteraju.

Heder Donahju, glumica: Bila sam jedan od osnivača improvizatorske trupe pod nazivom Red Shag , i bila sam deo feminističke of-Brodvej pozorišne trupe pod nazivom Collision Theory, gde smo izvodili dokumentarne drame. Mnogo sam improvizovala, ali na veoma drugačiji način, pa sam bila veoma uzbuđena kada sam čula za Vešticu iz Blera.

Ona je bila veoma energična žena koja nije stavljala maskaru, a stajala je ispred kamere 1999. godine.

Sančez: Glumac bi ušao u prostoriju, i mi bismo smesta počeli da ga zasipamo određenim pitanjima. Ljudima smo pre audicije govorili, „Čim uđete u prostoriju, audicija je počela". Mnogi su se snašli u tome, a neki nisu. Bilo je mnogo glumaca koji bi ušli i jednostavno ne bi razumeli.

Donahju: Den, Ed i Greg su nam osmišljavali improvizovan scenario, i kada sam došla na audiciju, oni su mi rekli, „Odslužila si polovinu kazne zbog ubistva svoje bebe. Zašto da te pustimo"? A ja sam ih pogledala i rekla im, „Mislim da ne bi trebalo da me pustite". I mislim da sam bila jedina žena koja je rekla tako nešto, i tako sam dobila ulogu.

Džošua Leonard, glumac: Dobio sam ulogu u Veštici iz Blera zato što sam imao nešto glumačkog iskustva i zato što sam znao da rukujem kamerom, jer sam u to doba dosta tezgario kao snimatelj. Mislim da sam bio u fazi u kojoj je mnogo mladih ljudi u Njujorku, kada pomisliš, Možda ću da postanem fotograf, ili dokumentarista, ili pesnik, ili glumac , i samo sam išao za bilo čime što bi mi se u tom trenutku učinilo kul.

Kamperi idu u Merilend

Heder Donahju, Džošua Leonardi Majkl C. Vilijams su dobili uloge, i likovi su nosili njihova prava imena. Glumci su sa ekipom otišli u Merilend na osmodnevno snimanje, prvo u pravi grad po imenu Berkitsvil, a onda u nacionalni park na snimanje, koje je podsećalo na jezivi lovački pohod. Glumci su svako veče spavali u šatorima i sami su snimali sve, sa ekipom koja ih je pratila iz senke. Glumci su improvizali veliki deo filma, dok su članovi ekipe pravili metež da bi izazvali potrebnu reakciju.

Donahju: Inicijalna reakcija mojih voljenih je bila da definitivno ne bi trebalo da idem u šumu sa gomilom tipova koje ne poznajem. Moja mama je želela da zna da li može da dobije njihove brojeve socijalnog osiguranja. Moji prijatelji su skupili pare i kupili mi nož. Ja sam zapravo mislila da će biti mnogo surovije nego što se ispostavilo. Mislila sam da ću morati da naučim da oderem vevericu.

Leonard: Ja sam radio u eksperimentalnoj filmskoj kompaniji koja je producirala sve filmove Keneta Angera, kao i filmove Dereka Džermejna i Maje Deren, i neke baš opičene i uvrnute stvari, pa mi je snimanje ovog filma deolovalo kao fascinantna eksperimentalna tehnika. A verovatno sam i bio isuviše naduvan da bih se plašio.

Tresli smo im šator, puštali zvuke male dece koja se igraju, ispuštali zvukove usred noći, na kraju ih doveli do te lude kuće – u suštini smo samo odigrali Vešticu iz Blera.

Majrik: Svi ti čudni zvuci i te stvari smo zapravo mi koji trčimo po šumi. Probudili bi se ujutru, i ispred šatora zatekli gomilu kamenja, koju bismo, naravno, postavili mi. Figure od štapova – mi smo ih pokačili. U suštini, vodili smo ih kroz pozorišni komad 24 časa dnevno. Sve delove scenografije smo postavili unapred, i oni su samo sledili naša uputstva. Imali su GPS koji bismo mi programirali dan ranije, i tako su znali kuda da idu, i u koje vreme da budu na određenom mestu. Tresli smo im šator, puštali zvuke male dece koja se igraju, ispuštali zvukove usred noći, na kraju ih doveli do te lude kuće – u suštini smo samo odigrali Vešticu iz Blera .

Skrinšot

Donahju: Rekli su nam da je naša bezbednost njihova briga, ali da udobnost nije. Definitivno smo znali da ćemo snimati 24 časa dnevno. Znali smo da će biti neugodno. Znali smo da se u filmu radi o veštici. Znali smo da nam sva uputstva daju da bi izazvali konflikt, i znali smo da kamere treba da snimaju koliko god je to moguće.

Majrik: Što se tiče mitologije Veštice iz Blera, dali smo neke nagoveštaje Majku i Džošu, ali Heder je bila jedina koja je znala o čemu se radi u Veštici iz Blera. Njoj smo ispričali čitavu priču. Želeli smo da ostali glumci postavljaju pitanja kao što su, „Zašto smo ovde? Šta je ta veštica iz Blera"? Da ostavljaju takva pitanja i da nemaju nikakva predznanja o tome o čemu govori njihov studentski film.

Mislim da u to doba nije bilo mnogo takvih ženskih likova.

Donahju: Ja sam zapravo dve godine pre toga snimala studentski film sa jednom mladom rediteljkom koja je definitivno bila veoma smela. Morala sam da pomislim, „Kakva bi to žena pustila da kamera nastavi da snima u tako užasnim trenucima"? Normalna osoba bi prestala da snima, pa sam morala lik da dovedem do same ivice. Mislim da u to doba nije bilo mnogo takvih ženskih likova. Definitivno mislim da su se stvari mnogo promenile. Ima više prostora za ženske likove. Ja sam te godine dobila Zlatnu malinu, verovatno više zbog toga što je moj lik naišao na osudu, nego zbog glume. Ona je bila veoma energična žena koja nije stavljala maskaru, a stajala je ispred kamere 1999.

Sančez: Glumci su bili sjajni, ni od čega nisu zazirali, veoma hrabro su radili ono što smo tražili od njih. I mislim da su nam verovali, što je verovatno bilo naše najveće dostignuće u tom trenutku, jer smo mogli jednostavno da kažemo glumcima, „Radićemo vam sve ove stvari, bićete u šumi 24 časa dnevno, i noću ćemo da vas plašimo", a oni su nam verovali – nekako su nam verovali.

Heder Donahju, zvezda filma (Fotografija: Steve Azzara/Corbis sa Getty Images).

Mitovi o filmu

Kao i sama legenda Projekta veštice iz Blera, produkcija filma je inspirisala mnogi priče. Tračeve o tome kako glumci cmizdre i histerično plaču u scenama, zato što su verovali da je legenda stvarna. Stvarno snimanje je bilo mnogo prizemnije i prava gnjavaža za glumce.

Leonard: Pa, nije bilo duhova dece u šumi. Tako da to nije bilo stvarno, koliko ja znam.

Donahju: Gomila kamenja nije sama po sebi strašna. Morali smo da verujemo u fiktivne okolnosti, kao i tokom svakog drugog glumačkog zadatka.

Majrik: Verovatno smo ih prepadali, ali ne mogu da zamislim da su se zaista plašili. Na primer, poslednja scena u kući izgleda kao da je snimljena iz jednog pokušaja. Heder vrišti u kući, i deluje kao da je izgubila razum, ali to smo snimali iz više pokušaja, tokom dva dana – to je bio jedan od najtradicionalnijih segmenata filma. Morali smo pažljivo da namestimo scenu i obazrivo se krećemo po toj kući, da niko ne bi bio povređen. Bilo je mnogo više orkestrirano. Niko se nije plašio. Bili su umorni! Strah koji im se vidi na licu je čista gluma.

Leonard: Uvek ti je negde u glavi bilo, „Ovo nije pukovnik Kurc koji plovi uzvodno u Srcu tame. Ovo nije snimanje Apokalipse sada, kada provedeš godinu dana na snimanju i lagano gubiš razum. Ovde je važilo, „Budimo jasni, ovo je osmodnevno snimanje", tako da je tu uvek postojala određena doza glume, zato što, znaš, nismo proveli dugo vremena tamo. Ali kada sam već to rekao, mislim su tehnike koje su Ed, Den i Greg primenjivali da nam bude neudobno i da izazovu konflikt bile stvarne. Bilo je zaista hladno, zaista smo bili gladni, zaista smo bili umorni – to je svakako imalo udela.

Majrik: Vremenom smo im malo ograničili zalihe hrane. Ali nikada ih nismo izgladnjivali, ili tako nešto, ali učinili smo da na kraju budu malo mrzovoljni.

Donahju: Imali smo lozinku sa ekipom, buldožer, kada smo želeli da predahnemo, kao bezbednu reč. Bezbedna reč među nama je bila tako. Jednom smo celog dana hodali po kiši, i oni su nam postavili šatore. Stigli smo do šatora uz pomoć GPS-a, i zatekli ih pod vodom. Rekli smo, „Dosta je bilo, mi smo glumci. Ovog puta ne moramo ovo da radimo. Prekipelo nam je". I onda smo ih zvali preko radio stanice i vikali, „Buldožer, buldožer, buldožer"! Ali oni su bili na večeri u Či-čiju, pa nas nisu čuli. Izašli smo iz šume i došli na vrata prve kuće na koju smo naišli. Momci su rekli, „Moraš ti da pokucaš, jer ako muškarac zakuca na vrata usred noći, neće nas pustiti"! I tako sam pokucala na vrata i rekla, „Izvinite, trebalo bi da smo izgubljeni u šumi, ali nismo, i moramo da zovemo naše ljude"! Nekim čudom su bili dovoljno fini da nas puste unutra i da nam skuvaju vruć kakao. Tu noć smo na kraju proveli u hotelu.

Neplanirano i čuveno

Neki od najboljih i najjezivijih trenutaka su bili potpuno iznenađenje za ekipu, dok neke planirane strašne scene nisu dobro snimljene, što je promenilo tok filma i izmenilo mitologiju Veštice iz Blera, uključujući i čuvenu scenu monologa u kojoj Donahju plače u kameru. Njen krupni plan će na kraju postati čuveni plakat filma.

Majrik: Imali smo čitav plan da imamo tog tipa – jedan jezivi trenutak gde će se u šumi videti humanoidna figura koja se sija. Jedan naš prijatelj je obukao beli kombinezon i smestio se u šumi među drveće, i nadali smo se da ćemo ga na trenutak uhvatiti kamerom dok snimamo. Na to je Heder reagovala dok je trčala kroz šumu, kada kaže, „Jebote, šta je ovo", ali nismo ga uhvatili kamerom. Bilo mi je krivo zbog tog momka, zato što je te noći u šumi bilo prilično hladno, a on je upao u vodu. Morali smo da skidamo odeću sa sebe da bismo ga ugrejali. Mnogo posla bez rezultata, osim replike, „Jebote, šta je ovo".

Sančez: Nismo znali da će finalni monolog Donahjuove biti tako ludački ikonični trenutak u našem filmu. Zapravo smo Heder i Vilijamsu dali ista uputstva. Rekli smo Heder, „Naravno da ne želiš da prestrašiš Majka, pa uzmi kameru i nađi neko mesto u blizini šatora, i oprosti se sa svima koje poznaješ. Umrećeš". Davali smo im ideju da sa svojim likovima idu do kraja. U tom trenutku, Heder je već dobro znala da će umreti, i onda je počela i izvela taj ludi, brilijantan monolog. To je bio jedan od onih filmskih trenutaka, mi je nismo gledali dok je snimala, jer smo je ostavili samu, ali kada smo to videli, rekli smo, „Vau, ovo bi moglo da bude stvarno moćno".

Skrinšot.

Donahju: Ideja je bila da sam znali da moj lik tada umire, i znala sam da je Džoš verovatno mrtav. Znala sam da će Majk umreti, i da sam ja kriva za sve – bilo je toliko jednostavno. Ono što izgovaram u tom monologu je prilično direktno, „Bila sam veoma loša devojčica i uprskala sam". Znala sam da rizikujem sve, i naravno da sam znala da mi curi nos. Kada sada to pogledam, par stvari bih uradila drugačije. Nikada ne bih upotrebila svoje pravo prezime, i verovatno bih kameru postavila pod višim uglom.

Leonard: Snimili smo film koji podseća na pronađene snimke zato što je naš budžet na neki način opravdavao tu estetiku, i ne bi upalilo da smo pokušali da učinimo da film izgleda skupo, jer je bio toliko jeftin. Mislim da je sama naša priča govorila, „Ovo će da izgleda prilično jadno, i tu i tamo će zvučati prilično loše, i to je u redu, zato što je namerno i treba da izgleda kao da se to zaista događa tim ljudima". Imali smo kameru od 300 dolara, a drugu smo dobili besplatno, pa mi je smešno kada vidim da neki veliki studio pokušava da učini da nešto izgleda bedno i zvuči loše. Umrem od smeha, ali znam da je to dobra pripovedačka tehnika za određene priče.

Majrik: Planirali smo mnoge stvari koje se nisu dogodile, ali mnoge stvari koje smo planirali i jesu. To je tako kod celog tog procesa: nikada ne ispadne onako kako si planirao.

Kada svi misle da si mrtav

Kada je snimanje završeno, Majrik i Sančez su mesecima montirali materijal i saželi učinak glumaca u film koji traje 81 minut, koji je ušao u program filmskog festivala Sandens, gde je sada ugašeni Artisan Entertainment kupio prava na distribuciju filma. Sančez je napravio sajt za film na kojem je opisao mitologiju koja stoji iza filma; na sajtu je ubeđivao potencijalnu publiku da je film sastavljen od pronađenih snimaka. Artisan je takođe krio glumce u doba premijere filma, i na IMDB stranicama glumaca napisao da su umrli. Ova prevara je postala toliko viralna, da je majka Donahjuove počela da dobija telegrame saučešća.

Donahju: Kako je to što sam proglašena mrtvom uticalo na moju karijeru? Negativno.

Leonard: Bilo je jebeno uvrnuto, jer su ljudi zbunjeno zvali moje roditelje i pitali, „Je li Džoš dobro"? Ali što se tiče moje karijere, pre tog filma nisam imao karijeru. Nisam bio popularni glumac kojeg su iznenada proglasili za mrtvog.

Sančez: Kada jednom prodaš film, kao njegov stvaralac više nemaš kontrolu nad njim. U Artizanu su rekli, „Želimo da izgleda stvarno, želimo da na par nedelja sakrijemo glumce". U tom trenutku smo pomislili, „Da, to bi moglo da upali"! Mi to verovatno ne bismo tako uradili, ali jeste upalilo. Ta njihova odluka je donela mnogo novca.

Leonard: Ko god da je napravio onaj sajt za koji je Artizan preuzeo sve zasluge je verovatno malo popizdeo. Stvarno je fascinantno da ljudi već dvadeset godina pričaju – čak i ljudi koji nemaju nikakve veze sa filmskom industrijom – „Bože to je bila zaista brilijantna marketinška kampanja tog studija". Što je fascinantno, jer marketing filma je potpuno insajderska stvar u samoj filmskoj industriji. Mislim da je Artizan preuzeo već postojeći obrazac i zaista napravio neverovatno dobar posao i zaradio, povećavajući misteriju i zaveštanje filma. Ali sve to je već postojalo, od prvog trenutka kada su me reditelji filma kontaktirali.

Uspeh Veštice iz Blera je nešto sa čime moraš da živiš, kao sa tumorom, ili tetovažom na licu.

Negativne reakcije na Vešticu iz Blera

Film je zaradio 248,639,099 dolara i kritičarima se inicijalno dopao. Majrik i Sančez su čak i dobili nagradu za nezavisni duh „Džon Kasavetes", ali ogromna popularnost je pokrenula veliki talas negativnih reakcija koje su pogodile glumce i ekipu.

Sančez: Ubrzo nakon premijere filma, počeo je talas negativnih reakcija. Ljudi nisu očekivali da bude to što jeste. Ljudi su očekivali mnogo konvencionalniji horor film. Kada su shvatili da to nije, zato što Veštica iz Blera nije konvencionalni horor film, počele su da se javljaju negativne reakcije, zato što su ljudi počeli da govore, „Vidi, pokušavaju da nas prevare, misle da smo glupi". Ali do tog trenutka je film već zaradio mnogo para i bio veoma uspešan – do tada smo već bili u fazonu, „Koga je briga"? Ali to nas je kao filmske stvaraoce pogodilo mnogo više.

Majrik: Mislim da su negativne reakcije prilično prirodne. Neke od najboljih kritika su se pojavile u ranoj fazi, kada su ga tek otkrivali i nije bilo očekivanja od filma, i ljudi su ga gledali u mnogo otvorenijem i mirnijem okruženju. Postoji taj ciklus kod publiciteta, kada dođe do prezasićenja i preterane promocije, i postane moderno mrzeti nešto što svi ostali vole.

Leonard: Kada ljudi čuju da imam veze s tim filmom, često kažu, „Mrzeo sam tu glupost! Vrati mi mojih 10 dolara!" A ja na to odgovaram, „Ne znam šta hoćeš od mene tim povodom". Nismo pravili taj film za masovnu konzumaciju.

Moja majka je dobijala telegrame saučešća, ljudi su mi prilazili na ulici i govorili da žele da sam mrtva, i da žele svoje pare nazad.

Donahju: Veoma mi je teško da govorim o negativnim reakcijama, zato što su za mene bile direktno lične. Moja majka je dobijala telegrame saučešća, ljudi su mi prilazili na ulici i govorili da žele da sam mrtva, i da žele svoje pare nazad. Ja sam sedela u svojoj Tojoti Selici i doživljavala slom vozeći se po Los Anđelesu, dok mi je lice bilo na bilbordu. To je bilo duboko nadrealno iskustvo.

Sančez: Za publiku koja je shvatila, to je bilo veoma intenzivno i jedinstveno iskustvo. Za ljude koji nisu, to je bilo mnogo drhtavih video snimaka.

Donahju: Ja nisam imala nikakvog iskustva sa kamerom, kao što se vidi iz mog drhtavog stila snimanja. Izgleda da je dosta ljudi povraćalo, pa mi je pomalo krivo.

Legenda koja traje

Iako je film snimljen pre više od 15 godina, legenda Veštice iz Blera i dalje traje, i mnogi fanovi veruju da je ta legenda, ako ne i sama veštica iz Blera, istinita.

Sančez: Artizan je sproveo istraživanje o tome koliko se veruje da je legenda o veštici iz Blera istinita, i došli su do prilično ludih cifara, oko 50 posto ljudi je poverovalo u legendu.

Skrinšot

Donahju: Ima ljudi na internetu koji veruju da smo mi najamnici, zato što su ti klinci stvarno umrli, a mi smo unajmljeni umesto njih, da niko ne bi bio uhapšen.

Majrik: Mislim da je u našoj prirodi da želimo da verujemo da u šumama postoji neka natprirodna sila koja utiče na ljude – bez obzira da li je u pitanju Đavolji krug, leteći tanjiri ili duhovi. To nam je utkano u DNK. Veštica iz Blera se potpuno uklapa u to, i ljudi će doveka verovati da je Veštica iz Blera u nekom segmentu zasnovana na činjenicama.

Sančez: Mi smo prilično dobri lažovi. Prilično smo dobri u smišljanju raznih sranja.

Najveća kajanja i sledeće granice

Nakon uspeha filma, glumci i ekipa su nastavili karijere u Holivudu, sa različitim uspehom; Sančez i Majrik su obojica režirali još horor filmova, dok je Leonard redovno angažovan kao glumac u Holivudu. Donahju je snimila još nekoliko filmova, pre nego što je napustila šou biznis i počela da uzgaja marihuanu u medicinske svrhe, mada i dalje povremeno radi na filmu. Kaže da se najviše kaje zbog toga što je za lik u filmu koristila svoje pravo ime i prezime, zbog čega ne može da pobegne od ove franšize. U novom filmu, glavni lik, Džejms Donahju, je brat njenog lika i sa glumicom deli njeno pravo prezime.

Donahju: Uspeh Veštice iz Blera je nešto sa čime moraš da živiš, kao sa tumorom, ili tetovažom na licu. To je kao nešto što je uvek tu. Buka oko filma se prilično stišala, ali pošto izlazi novi film, ponovo je aktuelan za mene i za moju porodicu, što je izazov i za njih. Moju majku pitaju za telegrame saučešća, moju sestru kolege na poslu pitaju, „Da li tvoja sestra igra u filmu? Da li stvarno imaš brata koji se zove Džejms"? Pa, ne, ali tata mi se zove Džejms! I to piše na mojoj stranici na Vikipediji.

Majrik: Kao umetnik, jednim delom radiš i da bi ostavio trag, da bi ostavio utisak i uticao na ljude, doticao ljude, a Veštica iz Blera je to uradila. Zauvek ću biti zahvalan što sam učestvovao u tome, što sam bio deo jedne neverovatne stvari, i što će me se sećati barem zbog nečega. Možda ne zbog svega, ali zbog tog jednog projekta me cene. Nema mnogo filmskih stvaralaca koji to mogu da kažu.

Donahju: Svi ti filmovi koji se sada snimaju tako da izgledaju kao da su snimci pronađeni su filmovi velikih filmskih studija. To su pravi filmovi sa pravim budžetima, tako da nemaju pank rok etos koju je imala Veštica iz Blera. Ne bi mogao da snimiš Vešticu iz Blera sa glumcima iz Sindikata; nije bilo keteringa, ni pauza za ručak. Snimali smo 24 časa dnevno, bez pauza za obroke, bez stvarne režije. To je definitivno bilo divlje snimanje, što ne smeš da radiš kada imaš bezbednosne propise. To je izazov za mnogo sadašnjih filmova koji žele da dočaraju dokumentarne snimke. Nikada ne mogu zaista da zabeleže divljinu, niti da opišu internet kakav je tada bio.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu