​Razgovarali smo sa Čarlijem Brukerom o seriji 'Black Mirror,' strahu i budućnosti satire

Sizifovski je to posao, promišljati nešto tako neuhvatljivo kao što je "sadašnjost". A opet zapanjujuće je koliko je naša planeta drugačija u odnosu na 2011. — pre samo pet godina — kad je serija Čarlija Brukera Black Mirror ("Crno ogledalo") prvi put prikazana na britanskoj televiziji. Sačinjena od tri samostalne epizode — od kojih svaka plete zlokobni "šta ako" scenario nastao na osnovu sadejstva tehnologije i društva — ova serija prikazala je blisku budućnost koja je istovremeno mračno zabavna i zabrinjavajuće moguća.

A opet danas, u čudnoj, skaradnoj noćnoj mori zvanoj 2016, teško je reći da li je Black Mirror potrebniji nego ikad ili je postao potpuno redundantan. Zašto se uopšte mučiti i smišljati nekakvu noćnu moru kad je stvarnost podjednako loša?

Dok sedam da se nađem sa Brukerom u kutku jednog londonskog restorana u Sohou, nisam siguran da li da očekujem nekoga ko je zabavan i srdačan ili ciničan i nepoverljiv. Očekivati ovo potonje ne deluje sasvim nerazumno. Jedna moguća kritika serije Black Mirror, naročito među publikom sačinjenom od "milenijalaca opsednutih samim sobom", koja predstavlja značajan deo gledališta, jeste mogućnost da postane pomalo "starac koji viče na oblake". Je li to autentična kulturološka kritika ili je samo u pitanju lik u četrdesetim koji se žali koliko često proveravamo Instagram?

"Svakako pripadam generaciji koja je urođeno sumnjičava prema stepenu učešća koje se od vas traži na društvenim mrežama", priznaje Bruker. "Dovoljno sam mator da mislim kako su selfiji pomalo bolesni, ali mogu da razumem da je verovatno interesantnije osvrnuti se kako ste se menjali tokom godina, nego imati one bezvezne fotke kad sam pokušavao da slikam zalazak sunca 2006. godine."

Uprkos tome, on seriju ne doživljava kao sredstvo osude ili proklinjanje našeg odnosa sa ekranima. "Uopšte uzev, nisam protiv tehnologije — samo brinem oko svega. Mogao bih da se zabrinem da će me spržiti ovaj čaj ili da ću iskopati sebi oko ovom kašikom", kaže on, alarmantno brzo podigavši srebrnu kašičicu u visini oka.

Ako je tu na delu nešto više od distopijskog cinizma, da li je onda serija Black Mirror pogrešno shvaćen projekat? Smeta li mu, na primer, do koje je mere njen naslov postao simbol za makar i najmanje zlokoban događaj koji ima neke veze sa tehnologijom? "Ne smeta mi u smislu da je to besplatan publicitet — svaki put kad se desi nešto sjebano, ljudi pomene seriju", kaže on. "Ako Samsung izbaci telefon koji eksplodira, ljudi govore: 'Jao, pa to je kao nešto iz Black Mirror .' Dakle, ako je loše za svet, verovatno je dobro za brend!"

On se smeje, ali je nemoguće ne prepoznati tračak nezadovoljstva u njegovom glasu kada pomenem binarni stav "tehnologija polazi po zlu" koji neki ljudi imaju prema ovoj seriji. "Mislim da ljudi ponekad, kad je parodiraju, ne shvataju koliko je ona samosvesna", kaže on. "Znam vrlo dobro kad je postala luckasta."

To nije zanemarljiva distinkcija, posebno kad se ima u vidu nezaustavljivi, gotovo nepredvidiv stepen progresa u 21. veku. Ideja da vam neko popuje ili vas kritikuje zato što se ponašate na određen način danas deluje otuđujuće i ograničavajuće. A opet, u krucijalnom smislu, misija serije Black Mirror nikad nije bila da ljude prikaže kao glupe; umesto toga, njena namera oduvek je bila da ljude prikaže kao ljude. Pune mana, izranjavane i bez preko potrebnog softvera za izlaženje na kraj sa pretnjama i obećanjima digitalnog doba.

Uzmite na primer "Odmah se vraćam", nesumnjivo najbolju epizodu iz druge sezone — možda čak i iz čitave serije. To je neizdrživih sat vremena televizijskog programa, u kojem mlada žena klonira svog nedavno preminulog muža uz pomoć sheme njegovog identiteta, definisane njegovim aktivnostima na društvenim mrežama. Epizoda nije nikakva lekcija: likovi ostaju zbunjeni i moralno konfliktni, baš kao i gledaoci. Da li onda time mora da se bavi satira u sve ekstremnijem svetu? Intimnim i ličnim?

"Moguće", slaže se Bruker. "Nisam o tome razmišljao na taj način, ali vrlo je moguće, morate da posežete za tako nečim kad stvarnost počne da nadmašuje grotesknost fiktivnog sveta."

To nadmašivanje se, naravno, posebno odnosi na dva šokantno proročka momenta iz ranih epizoda serije Black Mirror — u epizodi "Državna himna" iz prve sezone i "Valdov sindrom" iz druge, a obe opisuju događaje koji jezivo sliče stvarnim političkim dešavanjima: Kameronovom debaklu s karanjem svinje i usponu Donalda Trampa. A opet, iako paralele imaju neke neverovatne sličnosti, epizode više govore o razmišljanjima pisca koji se plaši ohlokratije i propadanje demokratije. Pitam ga odakle potiče taj strah.

"Koliko ti imaš godina?", pita me.

"25", odgovaram.

"Ja imam 45, dakle, bukvalno sam 20 godina stariji od tebe, balavče jedan", uzvikuje on. "Vidi ovako, jedno od mojih najformativnijih iskustava kojih se sećam bilo je kad je izgledalo kao da je vrlo moguće da će doći do izbijanja nuklearnog rata. Ranih osamdesetih, izgledalo je kao da se pripremamo, u krajnje bukvalnom smislu, za nuklearni rat. Postoje dokumentarci o tome, snimane su drame o tome, i ja sam tada očekivao da ću umreti, kao posledica tehnologije i progresa. Verovao sam da ću umreti spaljen u plamenoj lopti. To je prilično traumatična pomisao — koje ne možeš nikako da se oslobodiš — i mislim da to isplivava na površinu u Black Mirror."

Bruker poentira upravo s onom vrstom razigrane nadmenosti koju je tokom godina usavršio u raznim pojavljivanjima u televizijskim debatama. To je neka vrsta pažljivo formulisanog sleganja ramenima zbog kog neizbežna apokalipsa zvuči kao da je upravo prolio kafu po košulji.

"To me brine kod moje dece", smeje se on, kao da je uzbuđen zbog toga koliko će zastrašujući svet postati za njegovu decu, od dve i četiri godine. "Ne brine me da će ona potpuno izgubiti osećaj za stvarnost 2030. godine kad na glavu budu stavila kacigu za virtuelnu realnost koja im omogućuje da jedu holograme ili šta god već. Više su to veliki nuklearni projektili koji čuče u silosima i čekaju da ih ljudi lansiraju."

Za nekog ko je toliko politički strašljiv, ili makar izričito nepoverljiv, zanima me je li u prošlosti bio politički aktivan. "Kao i svi, imam svoju političku tradiciju — odrastao sam u laburističkom domaćinstvu i definitivno naginjem ulevo", kaže on. "Ali mislim da, kako starim, postajem sve manje siguran u svoja ubeđenja ili makar manje siguran u svoja mišljenja."

U aktuelnoj političkoj klimi u Britaniji, kaže mi on, primoran je da žali za prostijim danima Kamerona i Klega. "Nedostaju mi ona vremena, od pre nekoliko godina, kad je sve bilo blazirano i ' meh' — kad su svi političari bili isti i svi bili dosadni, bezbedni i bajati", kaže on. "Posle referenduma sam zapravo poslao mejl Krisu Morisu i rekao mu: 'Trebalo bi da uradiš specijal Brasseye-a o Bregzitu — znaš već, kao pismo obožavaoca — a on mi je na to rekao: 'Slušaj, problem je u tome što da bi to funkcionisalo potreban je neki oblik vlasti kojoj ćeš se suprotstavljati, a bez toga moramo da imamo neke sasvim nove alate.'"

Sve je uzbuđeniji dok razmišlja o svemu tome. "Zaista se stiče utisak da živimo u ostrašćenim vremenima", nastavlja on. "Sa svih strana niču harizmatične figure, ili čudovišta — zavisi od vaše vizure. Potom se pojavi neko kao Korbin, koji je neka vrsta nezavisne muzičke grupe — kao Arab Strap, sa strastvenim sledbenicima, i morate tome da se divite, ali prosto ne možete da zamislite da će se ikad probiti do mejnstrima. Divim se ja tome, ali moja pragmatična dosadna strana kaže: Stvarno? Misliš li da će to funkcionisati?"

Je li već onda počeo rad na njegovoj redovnoj rekapitulaciji 2016. godine? "Recimo to ovako", kaže on. "Obično prvi sastanak pisaca o emisiji za kraj godine održimo negde u ovo vreme. Ove godine smo ga imali već u julu."

Vreme nam je skoro isteklo, tako da se moje poslednje pitanje odnosi na jedan projekat Čarlija Brukera na koji vas, ako radite za VICE, tviteraši i komentatori tekstova podsećaju gotovo svaki bogovetni dan: Nejtan Barli.

"Odmah da raščistimo jedno", upada mi u reč dok još nisam završio pitanje. "Imate epizodu Nejtana Barlija u kojoj prave broj časopisa Sugar Ape koji se zove 'VICE specijal', što nije trebalo da bude direktno poređenje – bila je to slučajnost, bukvalno samo slučajnost. Kad se epizoda pojavila, ljudi su počeli da govore: 'Ah, sprda se sa VICE magazinom.' Pomislio sam: Ne! Naravno da će ljudi to da pomisle! Mislim da je čak iz nekog neobičnog razloga pomalo ličio na stari VICE logo. Bavili smo se mi VICE-om, naravno, ali nikad se nismo direktno sprdali sa njim.

"Čudno je osvrnuti se na tu seriju danas", nastavlja on, sada kada smo sve razjasnili. "Smislili smo zaplete za drugu sezonu u kojoj naglasak nije bio na pravljenju magazina o životnom stilu već se priča više bavila ukidanjem finansijske pomoći, a on je morao da se suoči sa hladnom surovom stvarnošću, koja bi — da smo tada znali za taj izraz — bila mnogo više 'milenijumska'. Bio je prepušten samom sebi, da pluta u svetu u kojem se sve raspada, dok je sve manje siguran u sve."

Na rastanku, ne mogu da se otrgnem utisku koji je na mene ostavio taj hipotetički Nejtan Barli — koji se koprca ispod te sve neuspešnije ironične maske. To govori mnogo i o samom Brukeru — ne taj neuspešan deo, već kao o piscu koji se često pogrešno doživljava kao cinik, a koji zapravo samo pokušava da dočara tračak zbunjenosti koju sigurno svi osećamo. Ne bi to sam i priznao, naravno.

Jer kako sam kaže: "Mislim da bi bilo arogantno od mene pretpostaviti da fikcijom mogu da promenim mišljenje ljudi. Siguran sam da se to već nekad desilo, ali ne znam da li sam baš ja prava osoba za to."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu