Svaštara

​Pravila sam se da sam džinovska žena da bih se osećala glavnom

Makrofilija podrazumeva potčinjene muškarce koji se pale na ideju da ih smoždi ili žive pojede destruktivna žena veličine nebodera.
09 Septembar 2016, 7:16am

Ilustracija: Brandon Bird

Pre oko tri godine, posle niza jezivih veza i još gorih oduka, prestala sam da pijem i na neko vreme odustala od izlazaka sa momcima. Sada, bez hrabrosti u tečnom obliku na koju sam navikla, suviše analiziram sve što ima veze sa seksom. Unervozim se. Devojka koja se nekad upuštala u pijani seks po parkovima, sada u njih ide samo na piknike.

Dakle, umesto da pijem, odlučila sam da istražim fetiše. I ispostavilo se da kada se predate nastranostima, počnu da se dešavaju čudesne stvari. Bila mi je potrebna samo jedna sado-mazo radionica (i pisanje o njoj na internetu) da me bivši dečko pozove na sastanak, da mi nepoznati čovek pošalje mejl u kome kaže da bi mu predstavljalo veliko zadovoljstvo da za mene glumi ljudski toalet, da mi profesionalna gospodarica pošalje poruku preko Tvitera besplatno mi nudeći privatne časove iz sado-mazoa.

Nažalost, to baš i nije bio moj fah; ne želim nikoga da koristim kao ljudski toalet, bar još ne. Zbog čega sam odlučila da isprobam nešto sasvim novo, sa čim sam se prvi put srela na sado-mazo radionici: makrofiliju.

Makrofilija, iliti fetiš na džinovske žene, jeste seksualna fantazija koja uglavnom podrazumeva potčinjene muškarce koji se pale na ideju da ih smoždi ili žive pojede destruktivna žena veličine nebodera.

U svom začetku, ova nastranost bila je kontroverzna. Neke džinovske žene bi "smrskale" žive životinje: bube, crve, rakove, gore od toga. To je sada protivzakonito za sve žive kičmenjake. Danas se makrofili uglavnom lože na internet video snimke i foto kolaže, izvitoperavajući veličinu uz pomoć Fotošopa i silnog montiranja. Zamislite, kako je opisao jedan korisnik Reddit-a, "Kristinu Hendriks od 150 metara kako hara prometnim centrom nekog višemilionskog grada, upuštajući se u svaku seksualnu aktivnost koje njeno divovsko srce poželi."

_Pročitajte i: "_**_Sve popularniji fetiš polaganja vanzemaljskih jaja u sebe"_**

Čitava ta stvar je 180 stepeni od mog istorijata veza i možda me je zato i zaintrigirala. U svojoj prošlosti uvek sam se zabavljala sa agresivnim, dominantnim muškarcima. Bila sam u vezama u kojima je bilo i emocionalnog, i fizičkog zlostavljanja. Smanjila sam se da bi veliki, snažni muškarci u mom životu bili srećni. Ako postoji kinki carstvo u kojem su žene velike i pitaju se za sve — kontala sam da ga vredi posetiti.

Porno pretrage 2015. godine za "džinovske žene" porasle su više nego za bilo koji drugi izraz, prema Pornhub-u, 1.091 odsto više nego prethodne godine. Možda nije postala popularna kao, na primer, vezivanje, ali makrofilija mu je uporno za petama.

Ona se oslanja na poznate motive sado-mazo scene — žensko ima kontrolu i žena je boginja. U diskusiji na Reddit-u, jedan muškarac je opisao atraktivnosti makrofilije kao "ultimativni izraz dominacije, pred ženom postajete niko i ništa. Ponekad ste samo seksualna igračka. Ponekad ste niko i ništa, i samo razmišljate o tome kako će vas ona smožditi."

"Ponekad seksualizujemo svoj lični bol, traumu i frustracije da bismo nad njima stekli kontrolu."

Jedan drugi makrofil, koji me je zamolio da mu ne objavim ime, rekao mi je: "Volim da se osećam beznačajno. Dopada mi se ideja žene koja je toliko snažna da bi mogla nesvesno da me smoždi. Kad ste mali, taj osećaj je stvaran."

Iako je sve to samo fantazija — mislim, taj lik nikad neće sresti ženu od 150 metara — rekao mi je da mu internet omogućava da uživa u toj iluziji.

Obratila sam se prijateljici koja je bila dominatriks u Njujorku. Ona mi je objasnila da su većina makrofila koje poznaje "moćni tipovi — advokati, likovi sa Vol Strita. To je zato što se njihovi poslovi tiču moći i kontrole, tako da kad žele negde da pobegnu, žele da se osećaju potpuno suprotno od toga." Zaključila je da ponekad seksualizujemo svoj lični bol, traumu i frustracije da bismo nad njima stekli kontrolu.

I ja to mogu da razumem. Oduvek sam imala problema sa samopouzdanjem. Jednom prilikom sam nekom liku poslala seksualnu poruku, a njegov odgovor je bio: "Imaš jedinstveno lice", kao da mu je seksualnu poruku poslala Pikasova slika. Moje loše mišljenje o samoj sebi me je i dovelo do pomenutog niza loših veza u kojima sam se trudila da se smanjim do ništavila. Da li bi seksualizovanje tih nesigurnosti moglo da mi povrati kontrolu nad njima?

Odlučila sam da isprobam teren postavivši par video snimaka o džinovskoj ženi na svoje naloge na Instagramu i Snepčetu. Otišla sam u prodavnicu igračaka da kupim nekoliko minijaturnih vojnika i plastičnih životinja koje ću gaziti u video snimcima. Starac za kasom mi je klimnuo. "Počela škola, a?" Zapitala sam se da li je pomislio da sam učiteljica ili roditelj koji pomaže detetu sa dioramom. Odlučila sam da živim u toj fantaziji, pre nego u onoj u kojoj imam 30 godina i snimam sebe kako gazim po minijaturnim vojnicima za internet.

Okačila sam nekoliko video snimaka sebe kako gazim vojnike, koristeći hešteg #giantess. Sve skupa, video snimci su sakupili više hiljada pregleda i nekoliko komentara.

Jedna žena me je preklinjala: "Molim te, smoždi me svojim stopalima!"

Jedan lik je napisao: "Voleo bih da se nađem u tvojoj milosti."

Žena u čijoj biografiji se kaže da je vlasništvo/robinja druge džinovske žene, poslala mi je direktnu poruku: "Predivna si." I još jednu direktnu poruku: "Budi još džinovska žena."

Jedna osoba me je posavetovala kako da unapredim buduće video snimke: "Promeni ugao kamere tako da više izgleda kao da se gleda iz perspektive sićušnih muškaraca."

Nisam baš bila raspoložena da gazim po plastičnim igračkama, ali pažnja koju sam dobila me je uzbudila. Uskoro sam zatekla sebe kako vršljam po forumima posvećenim džinovskim ženama na Reddit-u. Počela sam da odgovaram nekim od makrofila koji su postavljali komentare na mom Instagramu, pitajući ih: "Da li vam se dopao moj video? Da li biste gledali još kad bih ih postavila?" Uporno sam govorila sebi da to radim zbog teksta, ali da li je stvarno bilo tako? Pronašla sam grupu ljudi koji su bili voljni da me obožavaju zbog nečega tako beznačajnog kao što je hodanje po igračkama — i osećaj je bio fenomenalan.

Istog dana je na Fejsbuku objavljen promotivni video (nije imao nikakve veze sa džinovskim ženama) koji sam snimila mesecima ranije za jednu kompaniju. Odeljak za komentare pretvorio se u klanicu. Trolovi su me nazivali "ružnom kučkom". Drugi su im se pridružili da kažu kako sam glupa i da ne smem da budem majka. Čak se zakuvala i rasprava o tome da li sam zapravo muškarac — mada da stvarno jesam, pretpostavljam da ne bi ni komentarisali moj izgled.

Stvaran svet ume da bude surov i osuđujući, ali kao džinovska žena, mogu da pobegnem od svega toga. Pronašla sam kutak interneta u kom mogu da budem velika, puštena s lanca i ne moram nikome da polažem račune. Mogu da zauzmem čitav jedan prostor, zahtevam da se ispune moje želje. A ako neko na osnovu toga još dobro izdrka, tim bolje.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu