Kako je zamalo poginuti u saobraćajnoj nesreći

Kad se podsetite svojih uspomena, dalekih ili skorašnjih, shvatite da su najupečatljivije one kad vam se desilo nešto loše. Pretpostavljam da su ljudi napravljeni tako da pamte negativne uspomene, možda kroz neku fundamentalnu evolutivnu osobinu koja naš mozak fokusira na konstantan razvoj ili makar izbegavanje bolnih stvari radi opstanka. Kladim se da možete da navedete svaki put kad vam je neko slomio srce. A kladim se i da možete da navedete svaki put kad su vas maltretirali u školi, glupave nadimke kojima su vas zvali, strašnu sramotu koju ste zbog toga osećali. Stoga ne treba da vas iznenadi da je moja najupečatljivija uspomena, ona koja mi se stalno vraća, onaj put kad sam skoro poginuo u saobraćajnoj nesreći. Iako su tokom godina izbledeli i postali nejasniji, i dalje sa sobom nosim fizičke i psihološke ožiljke od tog događaja.

Kao i većina stvari koja vam se desi u tinejdžerskom uzrastu, počelo je tako što sam naduvan sedeo na suvozačevom sedištu automobila sa zadnjim vratima. Moj prijatelj Tom vozio je 100 na sat dok smo se truckali blatnjavim seoskim drumom na putu do škole. Kasnili smo na čas, te smo možda zbog toga išli tako brzo. Ili smo možda samo imali 18 godina i mislili da je brza vožnja kul. Ne znam. Dok smo pičili, u šoferšajbnu nam je uletela patka. Sećam se vrlo živo kako mi se preko vidokruga razlila zeleno-siva mrlja. Mora da ju je i Tom video, zato što je izgubio prisebnost, namotao volan, blokirao zadnje točkove i poslao nas postrance u drvo.

Ne sećam se da sam vrištao, ali izgleda da jesam, zato što sam u tom trenutku bio na vezi sa svojom devojkom, a ona je rekla da je čula puno vrištanja. Udarili smo u drvo, a suvozačeva strana je primila najveći deo udarca, odlomivši vrata sa šarki. Još jedna stvar koju sam mislio da je kul sa 18 godina bilo je ne vezati pojas. Bio sam ispaljen kroz vetrobran kao iz katapulta i nastavio da skakućem po drumu poput žabice koju pravite kamenčićem po površini vode.

Možda zamišljate da se u tom trenutku sve pretvorilo u usporen snimak, da sam video svaki komadić blistavog stakla kako lebdi kraj mog tela dok sam se okretao u vazduhu poput praseta na ražnju. Ali ne. Sledeće čega se sećam bilo je da se nalazim ispod kola. Nekako sam uspeo da padnem pod točkove dok su se kola i dalje kretala, i lomila mi ruke.

Fizički sam ostao u prilično lošem stanju. Šljunak mi je bio utisnut u kožu svuda po telu. Leva ruka mi je bila rastrgnuta i oduzeta. Pokušavao sam da odgrizem komade kože koji su landarali oko duboke posekotine. Moje lice i leva ruka imali su otvorene rane. Najgori osećaj bile su opekotine na pola leđa od žuljanja po putu. Leteo sam toliko brzo kad sam se dočekao na drumu da mi je udarac bukvalno spržio svu kožu. (Dakle, sledeći put kad vidite Danijela Krega kako iskače iz kola u pokretu pravo na beton u novom filmu o Džejmsu Bondu i ustane kao da se ništa nije dogodilo, samo znajte da je to čista glupost.) Bilo je to prvi put da sam plakao od čistog fizičkog bola od moje 11 godine.

U psihološkom smislu, posledice su bile dugoročne. Automobil je sa moje strane bio potpuno ulubljen, mnogo dublje od mog sedišta – da sam nosio pojas, danas ili ne bih imao noge ili bih bio na licu mesta mrtav. Kao mladić koji se spuštao sa hormonskog ludila svojih tinejdžerskih godina, šetkao sam se okolo kao da nosim štit nepovredivosti, baš kao i većina mladih ljudi. U glavi sam zamišljao kako dobijam svaku uličnu tuču ili kako se nikad neću povrediti od pijanog pentranja po građevinskim skelama, ali ova saobraćajna nesreća je sve to promenila. Moja neuništivost je bila uništena.

Do dana današnjeg se ne osećam do kraja bezbedno u kolima, naročito kad idu bilo kojom brzinom preko one kojom vaša baka vozi do pošte. Nekada sam voleo da jurim drumom sa prijateljima, sa užasnim dabstepom otpanjenim do daske na radiju. Nikad se nisam osećao kao da sam u opasnosti, zato što su velike brzine i glupa pomodna plesna muzika bile normalizovane, uobičajene. Ali posle sudara, svako putovanje mi je delovalo nepredvidivo.

Nisam išao ni na kakvu terapiju posle nesreće. Možda je to bilo pitanje muškog ponosa. Pretpostavio sam da terapija ne bi rešila nikakve probleme koje sam imao. Bio sam potpuno zauzet procesom fizičkog ozdravljenja i imao sam ludu sreću da nemam neke ozbiljnije flešbekove ili noćne more, ali ono čega do današnjeg dana ne mogu da se oslobodim jeste osećanje užasa pri pomisli šta bi bilo sa mojom porodicom da sam stradao ili ostao paralisan. Ali to je navodno normalno i možda me nikad neće proći.

Imate deo u Idiotu Dostojevskog kada protagonista opisuje nekoga kome je obustavljeno pogubljenje u zadnji čas pre nego što je streljački vod otvorio vatru. Scena je nastala prema ličnom iskustvu Dostojevskog, nakon što ga je u poslednjem trenutku pomilovao Car Nikolaj I. Čovek koji je stajao pred streljačkim vodom može da se priseti svakog detalja šta je video u tih poslednjih pet minuta dok je čekao smrt, vrlo živopisno, oštro i u svim bojama. Ali iako je izbegao smrt, na kraju je posle toga proćerdao svoj život.

Sećam se nesreće kao da mi se desila pre pola sata, iako mi je memorija sada toliko loša da se ne sećam koje sam pivo pio prošlog petka. Iako sam bio tako blizu smrti, nisam smogao snage da živim svaki dan kao da mi je poslednji, da ne uzimam život zdravo za gotovo. Jačina bola je uminula do tačkice na horizontu iza mene, ožiljci su izbledeli, manijačka rutina života obavila je ostalo. Zamalo sam stradao, a to mi se i do dana današnjeg ukazuje u različitim oblicima. Ali kad se sve sabere i oduzme, najtužnije od svega je što me to nije načinilo zahvalnijom, blaženijom osobom.

Mada sam sa novcem koji sam dobio od obeštećenja za povrede otišao na Tajland na dve nedelje i dao da mi se uradi grozna tetovaža. Ali to je već neka druga priča za neki drugi dan.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu