Pre dve godine, tj. malo više od toga, autor ovog teksta koji je sad pred vama je debitovao na ovom sajtu jednom gorko-slatkom pričom na temu kako je to bilo pratiti KK Crvena Zvezda sve ove godine, i šta za sve nas znači to što konačno imamo pismenu selekciju koja može da se izbori za poneki trofej. Godinu dana kasnije, na pragu kvalifikacije za četvrtfinale Evrolige, urednik mi je tražio da mu napišem „nastavak" o tome kako smo sada, eto, već pomalo i afirmisani i kako je sve ovo još uvek san.
Danas, jedva tri i po sekunde po poslednjem zvuku sirene u Zagrebu, na Viberu mi se pojavio prepoznatljiv lik sa prepoznatljivim pitanjem. „A da napišeš nešto o ovoj sezoni?".
Eh, teško ribu, žabu, šta već u vodu naterati, mislim se. Inače izbegavam da pišem o Zvezdi, i mahom se trudim da čitaoce uveseljavam pod plaštom neke objektivnosti. Ali ovo je sada već ušlo u domen tradicije. Uspešna sezona za KKCZ? Štiklirano. Novi trijumfalni tekst o istoj? OK, evo, pišem…kako da počnem? Pa, hajde ispočetka, to je valjda najpametnije.
Vratimo se, dakle, jedno devet meseci unatrag. Na leto smo sada već tradicionalno ostali bez pola ekipe. Prvo su Majk Cirbes i Kvinsi Miler otišli put Tel Aviva, sedamdesetak kilometara niz autoput od ove dvojice obreo se Tarens Kinsi, Vasa Micić i Vladimir Štimac završiše u Turskoj, a celo leto proteklo je u znaku borbe za ostanak našeg olimpijskog Nišlije Stefana Jovića, koji je, ako je kuloarima za verovati, bio na pragu gotovo svakog velikog evropskog kluba. Dosta nam je laknulo kada je barem Trener (sa velikim T) Radonjić potvrdio da ostaje, i da ga ne zanimaju ni Baskija ni Bavarska. Ubrzo su rešeni i svi ostali, koje god sakupismo, i sada je trebalo krenuti lagano sa pojačanjima…
I sami se sećate kako su se prvi mačići bacili u vodu prethodne sezone – Gal Mekel i Rajan Tompson izdržali su jedva celu polusezonu, a dobri brat Sofo ni toliko. Kako nam rekoše da para nema previše ovih dana, stranci su se pažljivo birali. Toliko pažljivo da je prvi bio stari znanac na privremenom radu u Milanu, niko drugi do Čarls Dženkins – Nejt Volters je stigao nekih mesec dana po prvoj jadranskoj utakmici, a Dion Tompson negde oko nove godine i to tek kada mu je nežno saopšteno da je prekobrojan među istanbulskim „lavovima". Na domaćem frontu, posle prave male sapunice iz Turske je stigao iskusni krilni centar Milko Bjelica, a dosta oprečna mišljenja navijača izazvao je transfer Ognjena Kuzmića, visokog centra u kojem je valjda samo selektor Saša Đorđević video nekakav talenat – mi svi ostali, vala, nismo.
I tako smo, nekako, štapom i kanapom uspeli da kompletiramo sastav. Za Jadransku će, govorili su mnogi, ovo valjda biti dovoljno. A za Evropu? Eh, tu smo reklo bi se tanki. Uostalom, ovo je prva godina novog evroligaškog prototipa sa šesnaest klubova, nema više Strazbura, Neptunasa, Zjelonih Gora i ostalih džakova sa peskom koji su služili da se preko njih „popneš" u Top 16, pa onda i probaš da dohvatiš četvrtfinale. U predvečerje sezone u oktobru, posetili smo Zvezdin trening i pričali sa igračima i Trenerom – svi su razmišljali slično, „mi ćemo da probamo pa kako bude, svima je prvi put".
Do nekog decembra, stvari su išle svojim planiranim tokovima. U Jadranskoj smo brzo pokazali da smo glavni favorit, dok smo u Evropi uspeli da iščupamo nekoliko pobeda, ali smo zato i dobili korektnih par šamara i tamo gde je trebalo, a i tamo gde nije. Zvezdaška javnost je bila generalno apatična – Marko Gudurić, na prvi pogled, nije uspevao da nastavi tamo gde je stao prošle sezone, rezervni plej Volters je dugo tražio ritam, Jović je delovao izmoreno posle preteške sezone i napornog leta. Svi smo već krenuli da kalkulišemo kako treba sklapati tim iduće sezone za Evropu, a onda se desilo…čudo.
Velika pobeda nad Makabijem, koji je doduše u tom momentu već bio u fazi raspadanja, otvorila je nerealnu seriju od osam pobeda u devet utakmica. Po prvi put, pobeđeni su CSKA, Žalgiris i Fenerbahče, Realu i Panatinaikosu je opet uzeta mera, a na strani su se tukli i Baskonija i Makabi.
Zvezda je bila atrakcija za koju se tražila karta više, i dok je ova magija trajala, sve je bilo bajno. Nažalost, sve ove bajke kratko traju, pa se tako i naša prevremeno završila. Jovićeva povreda leđa došla je u zao čas, i tim je bez njega uspeo da skupi još četiri trijumfa, što se ispostavilo kao nedovoljno za dalji prolaz.
Beogradski poraz protiv Olimpijakosa u produžetku bio je bolan, baš kao i porazi u gostima od Barselone i Darušafake. Evropska sezona završena je sa skorom 16-14, izuzetno, ali opet nedovoljno za dalji plasman.
Na domaćoj sceni, delovalo je kao da je Zvezda apsolutno nepobediva, Čitava kalendarska godina prošla je između dva jadranska poraza crveno-belih, posle dvanaest meseci pauze vraćen je i nacionalni kup, a plej-of je ovoga puta umesto pet trajao šest mečeva. Kratko je Zvezda pokazala slabost u drugom susretu sa podgoričkom Budućnosti, ali je brzo ispravila stvari detonacijom crnogorskog predstavnika u Železniku, a zatim je i u finalu Cedevita deklasirana tri puta u svega četiri dana. Treća godina, treća Jadranska titula, obezbeđena peta uzastopna Evroliga. I ja bih sad komotno mogao da završim tekst i da kažem, to je to, puno sreće u KLS, vidimo se sledeće sezone. Ali vi niste zbog toga kliknuli na ovo.
Reklame
Jer, rezultati su rezultati, i brojke vam dovoljno govore. Titula, kup, šesnaest evroligaških pobeda – fakti ovde govore za sebe. Ali još je impresivnije kako je sve ovo postignuto, i koliko je nadljudskih napora uloženo u ovih odigranih šezdeset i pet mečeva. Zagrebite malo po površini, i otkriće se razne stvari.
Prvo, pogledajte samo kakav individualni napredak su zabeležili pojedini igrači. Nemanja Dangubić je proveo leto u Americi i rekonstruisao mehaniku šuta – njegov je progres omela neugodna povreda u sred sezone, ali kada se vratio, vratio se sa više samopouzdanja nego ikad. Protiv Cedevite, rutinski je usecao u centar sa krila i iz naskoka pogađao „duge dvojke", dok je za tri bio i više nego solidan. Čarls Dženkins je u svom prvom mandatu ostao zapamćen kao igrač trenutka na kojeg se puno čekalo, ove godine, on je prosto eksplodirao nakon stagnacije u Milanu. Evroligašku sezonu je završio sa čak šezdeset i dve ukradene lopte – petnaest više od najbližeg pratioca i bolestan prosek od 2.07 po meču. Procenat šuta za tri je podigao za čak 11 posto u odnosu na partije od pre dve sezone, a stigao je da upiše i osamdeset asistencija. Najbitnije od svega, kada je Jović ušao u probleme sa povredama, uskočio je u startnu petorku kao plejmejker i rutinski delio asistencije i igrao dva na dva sa visokim igračima.
Šta reći, tek, o Ognjenu Kuzmiću? Pa ovog čoveka su svi bezmalo otpisali još pre dve godine (ja prvi!), kada čak ni Miloš Teodosić nije uspeo da probudi zver u njemu. Nakon loše sezone u Atini malo ko je verovao da će od povremenog srpskog reprezentativca nastati ovako kvalitetan evroligaški centar, koji je izrastao u jednog od najboljih evropskih zaštitnika obruča i pouzdano prisustvo kako u svojem, tako i u tuđem reketu. Za dobre partije bio je nagrađen zvanjem igrača meseca Evrolige u januaru, a po čaršiji se uveliko šuškalo da je Zvezda zimus odbila čak dva NBA tima koji su hteli da ga pokupe još tada.
Branko Lazić? Moj prijatelj sa tribine, sa kojim već tri godine idem na utakmice, je svojevremeno čupao kose kad bi ga video u petorci. Sada, svi smo spremni da se bacimo pod voz na njegovu komandu. Kupio nas je sve svojom apsolutnom nebrigom za lično zdravlje zarad Crvene Zvezde, i bespoštednom borbom za svaku loptu. Od čoveka koji je „popunjavao brojeve" stigao je do nekoga koga, vele na Tviteru, traži Barselona. Retko kad veliki evropski klubovi uzimaju strance da im budu defanzivna pojačanja. Za tako nešto moraš biti baš poseban…a Branko? Branko je veoma poseban.
Greh je ovde ne spomenuti i sve ostale, koji su redom imali svojih pet minuta u ovoj ili u onoj utakmici. Milko Bjelica je bio bukvalno jedini konzistentni izvor poena u prvoj polovini sezone, izneo je veliki napadački teret na leđima. Nejt Volters je počeo da pogađa u plej-ofu i odigrao odličnu seriju protiv Cedevite. Dion Tompson je briljirao kada mu se pružila šansa, uz impresivnu epizodu u trećem meču finala. Marko Simonović je dve trećine sezone pogađao bukvalno šta je ispalio, a ispaljivao je bez ikakve trunke savesti. Čak i kad je počeo da kalira, stizao je da bude koristan.
A tim? Rekli smo već da je izborio šesnaest pobeda. Tih šesnaest meni izgledaju kao 116 kada se samo setimo u kakvim su uslovima izboreni. Prvo nije bilo rezervnog pleja. Pa kad je stigao, uigravao se barem dva meseca (a po nekima se još uigrava). Pa u sred naleta izgubimo Dangubića. Pa „trpimo" Gudurićeve eksperimente sa samim sobom, gde on žarko želi da igra plejmejkera i propušta šuteve zarad ekstra dodavanja. Pa onda izgubimo i Jovića. Pa brojna zakašnjenja avio-prevoznika, besane noći na aerodromskim klupama, i sati u autobusu na auto-putu bratstva i jedinstva. Još se sećam one epizode kada su igrači zaglavili u Kazanju, proveli skoro čitav dan u tranzitu, vratili se u Beograd, seli, istuširali se i krenuli na gostovanje protiv Cibone. Odatle u Bamberg, nazad u Beograd, pa utakmica protiv Armanija. Igrači su, ove sezone više nego ikad, ostavili bukvalno sve što su imali na terenu. I znate šta je meni ovde najdraže? To što je publika to konačno umela da prepozna.
Svašta smo mi mogli pričati o Zvezdinim košarkaškim navijačima minulih godina. Jeste, uglavnom je to bila fudbalska publika, i bilo je dosta naporno nekad sedeti u Pioniru ili Areni i slušati razne mudrosere okolo koji malo malo pa opsuju trenera ili nekog igrača. Te zovi tajm-aut i „nacrtaj nešto" (čuj ovo, k'o da je tajm-aut taster za „magiju" u video igrici), te nemoj ovamo, te nemoj tamo. Šutni, dodaj, nemoj da šutiraš, što dodaješ majku ti…e pa, takva ekipa je u poslednje vreme veoma u manjini. Braća cigani su se dozvali pameti, i sada je na tribinama prevashodno jedna optimistična priča. Svi zdušno bodre igrače, a Radonjić je konačno počeo da dobija zaslužene aplauze i skandiranja.
Još uvek pamtim bolan poraz od Žalgirisa, u kojem je Zvezda zaista odigrala loše, koji je za epilog imao harmonično navijačko obraćanje igračima uz novu pesmu, onu na predložak Zaninog starog hita „Osećam i Znam". Jedan dnevni list je sutradan rekao – navijači kao da su im rekli, „mi smo tu, a vi se borite i dalje, i rezultati će doći". I zaista, oni su došli…
A ja? Ja sam i dalje bio redovan koliko god sam mogao. Stigao sam da odem i na jedno evropsko gostovanje– zamalo sam otišao na još jedno, moja ekipa jeste ali ja sam opravdano odsustvovao. Kada je Zvezda izgubila od Darušafake, nas četrdesetak se impromptu, bez znanja kluba, organizovalo na društvenim mrežama da dočeka klupsku ekspediciju na aerodromu Nikola Tesla. Nije mi bilo teško da sednem u auto i zapucam pedeset kilometara u subotu veče i sa gomilom ludaka otpevam par pesama i ozarim lica palih junaka. Rekli smo im – okej je, biće bolje sledeći put, a oni su se odužili čišćenjem Cedevite u impresivnom maniru. Ej, kad smo već kod toga, videste li koliko je naših bilo u Zagrebu na trećem meču? Dođavola, pa samo su se oni čuli na TV prenosu!
Zbližio sam se sa ovom ekipom kao ni sa jednom do sada.
Kao klinac sam idolizovao Sašu Obradovića i Miletu Lisicu, kao osamnaestogodišnjak išao na IRC četove sa nadimkom „topić15", ali nikog nikada nisam „usvojio" kao ove. Pomoglo je to što sam poslom vezan za njih, i što sam mnoge imao prilike da intervjuišem i ostanem u nekom kontaktu sa njima. Ali pre svega, zavoleo sam ih jer su borci, i jer su svesni kolika je njihova obaveza prema nama navijačima. Između „nas" i „njih" postoji veliko uzajamno poštovanje, i to se vrlo oseti u hali za vreme utakmica.
Sezona nije gotova – predstoji još nacionalni šampionat, i prilika da se pokažu neki igrači na koje će klub ozbiljnije računati u budućnosti. Šta god tu bude (a nadamo se još jednoj tituli i drugoj „tripleti" u tri sezone), ostaje činjenica da će se dogodine u Beogradu ponovo igrati Evroliga. Sa kojim igračima i u kom sastavu – Bog sveti zna.
Možda se konačno mnogima smuči od svega, možda požele da naplate ono što su godinama gradili, odu u Madrid, Barselonu, Atinu, Moskvu, gde god, uživaju u čarter letovima, i ne brinu šta će biti sutra. I ko bi mogao da ih krivi zbog toga?
Ali, šta god od toga (ne) bude mi ćemo opet biti tu na tribinama da bodrimo naše heroje. Tri titule u tri godine bi možda i razmazile neke navijače, neke koji su malo naviknuti na ovakve stvari.
Mi cigani još uvek nismo. Uživajmo dok traje.
Foto: MN Press, ABA liga