Bili smo u kući čoveka koji sakuplja sve

Dr Loni Hamargren je čovek starog kova. Sličan Tediju Ruzveltu i po stasu i po izgledu, Hamargren možda deluje kao da je umoran od sveta, ali njegovo prostrano imanje – delom umetnička galerija, delom deponija nagomilanih stvari – govori o tome da ga taj svet beskrajno fascinira. Menjajući profesije, od službe u vijetnamskom ratu, preko posla lekara u NASA, fizioterapeuta za boksere, do položaja viceguvernera Nevade, Hamargrenova životna priča je možda jedina stvar koja je raznovrsnija i zanimljivija od blaga u njegovom domu.
Hamargren sakuplja svakojake suvenire i đinđuve, i drži ih na svom imanju sa tri kuće u Las Vegasu, koju je nazvao „Kastiljo del Sol", otkako je 1972. kupio prvi deo imanja. U nedavnoj epizodi Hordera A&E-a, otkrio je da ga je njegov nagon za skupljanjem tokom decenija koštao oko 10 miliona dolara, i sada, u svojoj 79. godini, pod teretom dugova, on i njegova supruga Linda će se zbog smanjenja troškova iz svog neurednog zamka preseliti u najmanju kuću na imanju. Iako obično otvara vrata svog doma samo za praznik Dan Nevade, Hamargren je pristao da me povede u obilazak Kastiljo del Sola pre nego što ga „malo pojednostave", kako se sam izrazio.

Počeli smo od glavnog ulaza kuće, i prvi put sam mogao da vidim Hamargrenov dualitet. U roku od nekoliko minuta, Hamargren je vikao na nekoga preko telefona, svog starog kolegu opisao kao „drkadžiju, nema drugog izraza za njega", a onda mi odsvirao „ Džonsonov reg" na Liberačijevom starom klaviru.

Reči teško mogu da opišu koliko je svaki ćoškić Hamargrenove kuće krcat stvarima. Prema tim sobama i policama sa kojih se prelivaju tričarije, haos iz onih starih sholastičkih knjiga Ja, špijun deluje kao čist minimalizam. Sasvim je jasno da je Hamargren čovek koji nikada nije čitao Mari Kondo. Dok prosečan horder možda ima naslagane stare novine ili bale odeće od poda do plafona, Hamargren je svoje imanje napunio rekvizitima iz filmova, maketama karakterističnih prizora i vasionskim brodovima.

Hamargren me je proveo pored visokih struktura, uz i niz stepenice, preko skela i tremova, koje je sve izgradio sam. Čitavo mesto je svedočanstvo etosa „ako želiš da se nešto uradi, sam to moraš da obaviš". I zaista, čitava Hamargrenova životna priča deluje kao da je proizvod serije ciljeva čijem ispunjavanju se posvetio.

Dok smo lunjali unaokolo, brzo sam ukapirao Hamargrenov politički smisao za humor. Ima na desetine (ako ne i na stotine) gumenih maski, koje su sa lutkama postavljene po scenama koje ismevaju (uglavnom demokratske) političare. Scene podsećaju na krezube satirične ugrize karakteristične za časopis Med iz pedesetih godina, kada je još podražavao format stripa.

Hamargrenovi politički stavovi možda naginju nadesno, ali su ukorenjeni u nauci i politici, a ne u veri, i on oko toga ne okoliša. Pokazao mi je kapelu koja se nalazi u njegovoj kući, uprkos tome što on „ne veruje u hrišćanstvo, niti u bilo koju drugu religiju", pošto su „sve jednako lažne". Međutim, priznaje da mu je budizam prilično kul.

Hamargrenova ljubav za nauku najevidentnija je kada se pomene tema svemira. Pored toga što je radio za NASA, sprijateljio se i sa kosmonautom Aleksejem Leonovim, napravio model spejs šatla i jednom ubedio Baza Oldrina da sedne u njega, a dragulj njegove cele kolekcije je prava raketna kapsula za Saturn. Iz nekog razloga, ovo istorijsko blago je napunio gomilom starih televizora sa katodnim cevima.

Hamargrenova ljubav prema kosmosu može da se uporedi samo sa njegovom ljubavlju za Nevadu i Las Vegas. Znakovi iz starih mafijaških dana u Vegasu su načičkani po celoj kući. Vagon rolerkostera, skinut sa tobogana Stratosfera, stoji mu na krovu, pun lutaka, i skuplja pustinjsku prašinu. Ne mari za novi Vegas u vlasništvu milijardera. Radije priča o tome kako Ival Kanivel preskače fontanu u Cezarovoj Palati i o svom prijateljstvu sa njegovim sinom Robijem.

Pitao sam ga kako uspeva da nabavi sve te stvari, a da ne bankrotira. „Sada već dolaze kod mene s ponudama", kaže on. A ako želi nešto što trenutno nije na ponudi? „Kažem im da bacaju pare na to što to đubre negde moraju da drže, pa bio onda mogli i da mi ga poklone".

Svaku stavku u Hamargrenovom domu prati priča od koje ti se zavrti u glavi. Lako sam mogao da do kraja godine ostanem tamo i pregledam svako parče hartije, svaku tričariju i statuu u Kastiljo del Solu, katalogizirajući poreklo svakog predmeta. Međutim, oduzeo sam dovoljno vremena Hamargrenu, i možda je bolje na tu kolekciju gledati kao na predivnu, neurednu šumu nastalu kao posledica jedinstvenog života koji je stvorio ovaj čovek, nego se previše fokusirati na primamljujuće bizarno drveće.

Pre nego što sam otišao, pitao sam Hamargrena da li njegova nastupajuća selidba znači da je završio sa sakupljanjem. „Rekao sam ženi da ću prestati da sakupljam", rekao je. „Ali s druge strane, ja takođe umem da i lažem".