FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Razlozi zbog kojih je Srbija najbolje mesto na svetu

Ima mnogo razloga zbog kojih je i nama koji nismo baš zadovoljni zemljom u kojoj smo odrasli, a još manje srećni zbog onoga u šta se pretvara, ona i dalje mala, sjebana ali najbolja na svetu.
14.5.15
Foto via Flickr korisnik lab604

Okej, ako izuzmemo arhirazloge (amebe su nastale od Srba) i deretićevski argumentovane „zabranjene" istorijske činjenice nenadjebivosti Srba i Srbije, postoje racionalniji i opipljiviji razlozi zbog čega je i nama koji nismo baš zadovoljni zemljom u kojoj smo odrasli, ili odrastamo, a još manje srećni zbog onoga u šta se pretvara, ona i dalje mala, sjebana, ali najbolja na svetu. I ne bismo je (ili trenutno nismo u mogućnosti) menjali ni za koju drugu.

Reklame

Da, to ima veze sa patriotizmom. Ali to nije ona vrsta patriotizma na koji monopol drže svetosavski odredi, mrzitelji Zapada, istetovirani likom našeg Svetitelja koji je krunisao svog brata, a našeg Prvovenčanog kralja Nemanjića, krunom koju im je poslao papa. To nije onaj patriotizam naoružan štanglom kojom nas sve "brani" od marginalizovanih društvenih grupa ponosno uzvikujući ime svoje zemlje potlačene u svetu taman koliko i gej zajednica u Srbiji. To je patriotizam bez udbaških rečenica tipa "Jebala ih više ta ljudska prava, ne možeš ni da ih biješ kao nekada". To nije pevanje "Vidovdana" u kome niko ne može iz duše da uzme Kosovo, kojem se najbliže prišlo u video-klubu pri iznajmljivanju filma "Kosovski boj" jer, ko je još slepac da uči istoriju.

Istorija i politika, prve dve stvari kod Srbije koju obožavam. Zapravo, tu se više radi o našem odnosu prema tome koju ne mogu drugačije da opišem nego sado-mazo. Na loš način. Niko ne može da ospori da je naše tumačenje istorije u kombinaciji sa modernom politikom takvo da izaziva kolektivnu šizofrenu paranoju. Suštinski, svodi se na to da još od vremena Kraljevine, pa i ranije, svako ko je došao na vlast se na ovaj ili onaj način sveti onima pre njih jer "oni su krivi za sve."

Ta politika S&M osvete se trajno odrazila na mentalno zdravlje nacije i tako smo definitivno postali prvaci sveta u međusobnim podelama, što nam je skoro jedino istorijsko nasleđe. Sve one se mogu svesti na podelu na nas i njih koja je kroz istoriju samo menjala nazive u zavisnosti od toga kome je odgovarala i u kakvom političkom trenutku. One su se zadržale do danas, kada se neguju i razvijaju u prigodnom ambijentu.

Reklame

Iako se poslednjih dvadesetak godina ovde zaista i živi pod sloganom "Završi Megatrend i pali (ili plagiraj pa postani doktor u Vladi)", ima tu mnogo stvari zbog kojih možeš da voliš Srbiju. Sve navedeno nam je, na primer, donelo još jednu stvar u kojoj smo prvaci. Iako nemamo najveći broj neradnih praznika u toku godine, kao što se obično misli, mi uspemo to da dovedemo u libelu. Lako je, proveriš na koji dan pada praznik, prespojiš to sa nekim odmorom, uglaviš tu i bolovanje ili bogu hvala, krsnu slavu i eto ti neradnih dana taman koliko ti treba. Nije bitno u čemu, bitno je da se preteruje. Od ustaničko-državotvornih preko versko-monarhističkih do socijalističko - komunističkih crvenih slova u kalendaru – ovde se ne radi, ovde se uživa. Tada sve ideološke ili bilo koje druge barijere ne postoje – u ulogu je slobodan dan ili dva sa posla i celodnevno opuštanje sa porodicom i prijateljima. Tada se slavi, ne bistri se politika.

Foto via Flickr korsinik lab 604

Uzgajamo jednu autohtonu vrstu hedonizma koja uspeva samo u našim uslovima - nezaposlenost, besparica, tranzicioni period dovoljno dugačak da u njega stane minimum šest Olimpijada, ratovi, sankcije, kriza i sve to lepo zaliješ. Domaćom rakijom. Ili vinom. Koje razbiješ kiselom i poslužiš ortacima na vikendici, ili splavu na reci, uz kilograme roštilja. Ohlađeno domaće pivo u hladu ispred prodavnice uvek je opcija - jer tamo se ne koriste novčanice, jedina moneta je crta dugačka k'o pogranična linija Kine. A kada se sve to začini crnohumornim šalama na račun sopstvene situacije, dobije se recept po kome je Srbija najbolja na svetu.

Iće i piće je big deal u Srbijani. Nismo baš toliki alkosi koliko nam kultura nalaže da tu i tamo popijemo po koju. Zapravo i tu i tamo. Alkohol je opšteprihvaćen. To je ono "Dobar je on, samo malo voli da popije", što u prevodu znači "Tip je alkos koji se nije otreznio već pet godina". Lepo je znati da koliko god da piješ, alkoholičarem će te prozvati tek kada umreš od ciroze jetre. Rakija je naš tajni napitak, a u komšijski kazan za pečenje smo upali kao deca što nas čini najboljim drinking buddies bilo gde u svetu.

Foto by Nenad Kostić

Moraš nas voleti i zbog hrane. Jedemo i spremamo sve. Ali sve. I cenimo dobru hranu. I dobro kulinarsko umeće. Toliko da u čast svih vrsta gurmanluka organizujemo posebne festivale, popularne "JADE" od Mudijade, preko Gulašijade do Roštiljijade koje vredi obići svaku ponaosob. Biti u Srbiji, a ne probati nešto sa roštilja, ili ispod sača ravno je grehu. A to je nekako i nemoguće, jer će vam miris mesa oprliti nozdrve još na autobsukoj stanici bilo kog mesta u zemlji. Volimo jaku hranu, što je bliže srčanom udaru, to je ukusnije. U skladu sa našim herojskim mentalitetom, ne plašimo se holesterola.

Foto by Nenad Kostić

Srpsko slavlje daleko se čuje. Svakome sa strane ko je prvi put na srpskoj svadbi neće odmah biti jasno da je anarhični haos tim povodom potpuno opravdan i da je sasvim u redu ne prestajati sa slavljem tri dana. Ali će sigurno jedva čekati da opet dođe. Povoda za slavlje ima i kada ga, objektivno, nema - "Danas je tačno tri godine od kada mi je prošao prvi tiket". Ovde kada se partija, partija se i sa tim nema zajebavanja. Beogradski noćni život godinama pravda epitet najluđi jer je sasvim realno da na žurku kreneš u sredu, a onesvestiš se tek u nedelju. Koliko god to nekome tužno zvuči, dve najveće žurke u zemlji su Guča i Exit - koje su takođe poslužile za razne podele iako najbolje rade kada se konzumiraju iste godine. Oni su izrodili niz pratećih letnjih festivala koji se iz godine u godinu trude da im prismrde što svako sledeće leto u Srbiji čini zanimljivijim.

Foto via Flickr korisnik stefan m

"Jebeš čoveka bez poroka" izreka je zbog koje se mnogo bolje osećamo usled naše navučenosti na sve i svašta. A ako smo na nešto navučeni, to su cigarete. I šta god da se na tom polju pokušava, zabrana pušenja na javnim mestima, čini se, nikada neće uspeti da se sprovede. Ovde gde god da staneš, sedneš ili izađeš, možeš opušteno da tražiš svoju pikslu. U kući nepušača dodaće ti pepeljaru kada vide paklu koja ti viri iz džepa, dok bi te, recimo, Holanđanin samo pogledom uputio na terasu.

Uz sve navedeno, možda će malo čudno zvučati to što zaista volimo sport. Ugruvani sankcijama i tranzicijom, ekonomsko smo slepo crevo sveta (znamo koliko sve zavisi od kursa evra, ovaj, dinara) i ne možemo da se hvalimo standardom, ali smo zato to kompenzovali hvalisanjem u sportu. Ono što je kul je to da mantra imamo-najboljeg-tenisera-na-svetu nije samo mantra - stvarno je najbolji. Po Đokoviću će vas prepoznati ma gde otputovali preko granice. I nije jedini primer. Koliko god iritantni bili likovi sa istetoviranom krstačom koji urlaju ispred Skupštine kad god osvojimo neko zlato ili srebro, pored neurotične satisfakcije da smo dobri u nečemu, iznova i iznova dobijamo nove generacije klinaca napaljenih na sport. Onda oni porastu i počnu da se takmiče, i ma koliko je neke uspehe teško ponoviti, u sportu smo često na vrhu.

Reklame

Osim ako ne govorimo o domaćoj fudbalskoj ligi. Ali od svakog domaćeg sporta bitnija je druga stvar. Zapravo, dve. Crvena Zvezda i Partizan. Koliko god raspalo izgledaju ovi klubovi, koliko god da su njihovi susreti, pre svega u fudbalu, festival primitivizma, taj jebeni rivalitet je nama bitan. Od rođenja se manje - više svi delimo na Cigane i Grobare, očevi, braća, prijatelji, kumovi od starta usmeravaju decu u pravom smeru kupovinom onih besmislenih navijačkih benkica ili čarapica, samo da ne "zastrani" dete i ne ode u pogrešnom pravcu. U suštini, sve dok i oni koje sport uopšte ne zanima ističu da navijaju za jedan od ova dva kluba, taj rivalitet je bitan. Uostalom, mi poprilično volimo da komšiji crkne krava, posebno kad je ona crveno ili crno bela.

Foto via Flickr korisnik belgraded.com

Ta specifična komšijska ljubav je nešto što gajimo jako dugo. Komšija nije samo neki lik sa kojim ti igrom slučaja deliš ogradu ili zid. On je na neki duhovan, ostatku sveta nerazumljiv način, postao deo tvoje šire familije. Komšija je tu kada je teško, a posebno kada je lako. Kod njega ostavljate ključeve od gajbe, psa ili decu (ili sve to zajedno) kada morate malo da pobegnete. Komšija sve razume. Kod njega trčite po kašiku kafe, šećera, rizle ili kondome kada vam dođu gosti. Nema šta ne možete da ga pitate. I on je nekim, nikada izrečenim, komšijskim zavetom dužan da sve to uradi. I nije mu problem dok nema veze sa novcem ili kvadratnim metrima. U tu sferu se ne ulazi ili se ulazi jako oprezno, kao Vulin u crkvu. Osim ako ne želite doživotnog neprijatelja s kojim ćete se dvadeset godina tužiti za kvadratni metar imanja dok se svaki dan čašćavate psovkama preko plota. Ipak ste na neki način familija.

Foto by Filckr korisnik Jovan Marković

Da, jebote, neprevaziđeni smo kraljevi psovanja. Dovoljno je samo da prevodiš strancima psovke i moći ćeš da vidiš u njihovim očima kako ti se iskreno dive, ali i plaše u isto vreme. Koliko je zapravo kul kada možeš svoje negodovanje da izraziš na toliko inventivnih načina, jer realno, petogodišnje srpsko dete psuje deset puta žešćim intenzitetom i sa većom kreativnošću nego bilo gde preko. Kada sam na večitom derbiju prevodio pesme nekim strancima, bili su toliko fascinirani koliko daleko ide kreativnost u vređanju, da su me terali sve da im prevodim, što je bukvalno nezamislivo na njihovim utakmicama. Na kraju krajeva, ovde nekog opsuješ i od milošte.

Nije uopšte čudno da te, kada si muško, deka zove "Kure dedino", a kada napraviš neko sranje počasti te, s ponosom u glasu, onom "jebem li ti sortu detinju". Ovde se podrazumeva da baka i deka skoro podjednako učestvuju u odgajanju i vaspitanju dece, što bi na nekom drugom mestu bilo neshvatljivo. U neku ruku, oni su ti rezervni roditelji kada se, na primer, svojim biološkim na trenutak smučiš i žele da zajedno pobegnu negde s nadom da im nisi isisao svu strast iz života. Ali i kada to nije slučaj, tretman "stare škole" vaspitanja ti je zagarantovan. I i te kako potreban ako želiš da opstaneš na ovim prostorima. Uostalom, tvoji baka i deka su pred kraj života i tačno razumeju koliko je lepo igrati se nekih budalaština, a sigurno imaju više vremena da odgovore na tvoja smaračka pitanja, za razliku od tvojih rodtielja koji treba da ti obezbede uslove za normalan život u Srbiji. Zato verovatno možemo da tolerišemo različite vrste (ne) ponašanja, ali ako nemaš poštovanja prema starijima, jednostavno si kreten i dobićeš batine.

Jebeno smo raznolika i multikulturalna zemlja u onoj meri u kojoj to ne priznajemo. Probaj da samo stopom ili vozom stigneš od Vranja do Subotice i razumećeš o čemu govorim. A ako uhvatiš razgovor Lale i Južnjaka shvatićeš da je moguće da živimo u istoj zemlji, a da se ne razumemo. Što je, na prvom mestu, simpatično. Povrh svega, ovde je prilično lepo. I to ne mislim na zelene planine, velike reke i plodonosna polja koja ne koristimo kako treba. Ne, mislim i na to da izađeš i popiješ Zaječarca uz zalazak sunca ispred prodavnice na savskom keju.

Foto via Flickr korisnik Phil Richards

Na kraju, možda jesmo preponosna, sjebana, mala, paranoična zemlja sa Vođom kakvog (ne) zaslužujemo i kome bi holivudske njuške ponudile ozbiljnu lovu za glavnu ulogu u adaptaciji Domanovića da su ga čitali. Možda i jesmo zemlja koja je iz svoje velike istorije naučila samo kako da najebe zbog stvari koje nemaju veze sa njenim narodom. Ali pored svega toga, mi znamo da se provodimo, i da drugima pokažemo kako se provodi. Znamo da opstanemo i da poštujemo i ono malo što nam ostalo. A i lepi smo ljudi. Zato ne dozvolite da ekskluzivno pravo na Srbiji prema njoj imaju samo neki tamo Bogdanovi.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu