FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Plutao sam u izolacionoj kapsuli u Beogradu

Posledica je jednostavna — ništa. Ali najbolje ništa na svetu. A kada telo dovedete u stanje ničega, počinje da se dešava svašta.
21.7.15

Kapsula u kojoj sam ležao

Kapsula za izolaciju je jedna od onih stvari koje sam skapirao tek kada sam završio sa njom. Dok mi se nije dešavalo ništa, ništa nisam ni očekivao — ipak se ne dešava ništa. Kada sam zatvorio kapsulu za sobom i ležao nepomično u toj tečnosti, preplavile su me različite senzacije koje nisam umeo baš da objasnim. Bilo je toliko uzbudljivo, a posebno to osećanje nepredvidivosti kada sam strahovao sam od sebe. Kad sam sebi nisam verovao u tom skučenom prostoru. Sada sam znao kako se osećaju astronauti pred let. Plutao sam, jer so nije dozvoljavala da telo padne na dno, temperatura i mirovanje su učinili da ubrzo izgubim svest o sopstvenom telu.

Potpuna zvučna izolacija mi je u početku bila veoma čudna, jer ljudsko biće od dana kada se rodilo nikada tako nešto nije iskusilo. Tišina je postala toliko glasna da sam u jednom trenutku čuo sopstvene otkucaje srca i osetio sopstveni puls. Udovi su počeli nevoljno da mi se trzaju, samo da bi mozak dobio signal da su tu. Izgubio sam svaki osećaj da ih uopšte imam. Kojekavi šumovi i pištanja, poput ljudi koji pate od tinitusa. Mozak je na sve načine pokušavao da se bori od kompletne izolacije. Čak i kada smo bili u majčinom stomaku nismo bili toliko izolovani — a mrkli mrak mi nije pomagao.

Reklame

S jedne strane, tu je ta mračna vizija sveta, činjenica u kojoj se uglavnom prećutno slažemo da mrzimo čovečanstvo, ali da volimo pojedince i da, zapravo, nema mnogo nade da će stvari biti bolje. S druge strane, pak, prožimaju nas te fantazije romantizma, te binarne opozicije urbanog i ruralnog. Veličanje prirode, osame, mora, planina, egzotičnih mesta, pa čak i svemirskih putovanja. Kao da ta odsečenost, prostorna udaljenost i okruženje koje se tako radikalno razlikuje od naše svakodnevice nosi u sebi neko mistično značenje nekakvog "višeg" smisla. Ali da li je zapravo tako?

U stvarnosti ćemo otići na ostrvo, ali se nećemo odvojiti od mobilnog telefona, ili barem nekog alternativnog pristupa internetu.

Puštali su mi prvih desetak-petnaest minuta zvukove delfina. Imali su i neke posebne lampe koje su projektovale svetlost koja se prelivala u milion boja na gornjoj površini. I dok su se te boje pretapale, a ja pod vodom slušao zvukove delfina, telo se polako opuštalo (uši su pod vodom, ali su nos i usne iznad) i osetio sam da sam počeo da se prepuštam. Prvo su svetla postajala sve slabija dok se potpuno nisu ugasila. A Delfini su ostali još neko vreme da odzvanjaju u mojim ušima. U potpunom mraku.

Romantizacija je jedno, ali stvarnost je drugačija. U stvarnosti ćemo otići na ostrvo, ali se nećemo odvojiti od mobilnog telefona, ili barem nekog alternativnog pristupa internetu. Ili barem saznanju da imamo tu mogućnost, samo ako poželimo. Potrebna nam je ta opcija da se ne bismo osećali skučeno, ograničeno, primorano. Ideja prislile nam je neprihvatljiva. To onda znači da je romantizacija te takozvane ocepljenosti, zapravo, simptom nečeg drugog. Da nam saopštava nešto između redova, ali šta je to? Jedna reč: eskapizam.

Telo je počelo da se igra sa mnom. Prvo sam imao utisak da se vrtim, a potom i da padam. Boleo me je vrat, neki fantomski bol. Potom zglobovi. Osećaj za orjentaciju se izgubio u potpunosti i više nisam znao da li sam gore ili dole. Da li sam u kapsuli ili plutam na sred okeana. Prostor je postao sve i ništa. Onda sam čuo sopstvene otkucaje srca, sopstveno gutanje pljuvačke, osetio sam svoj puls. Trgnuo sam se nekoliko puta.

Posledica je jednostavna — ništa. Ali najbolje ništa na svetu. A kada telo dovedete u stanje ničega, počinje da se dešava svašta.

Potrebno nam je da barem fantazijski u nekom našem individualnom konstruktu stvorimo oazu o nekakvom smiraju, prepuštanju, stapanju sa nečim što nije profana sparina svakodnevice. I potrebno nam je da to bude u potenciji. Ne ostvareno, već samo kao alatka koju upotrebljavamo kada dan postane previše. Neki svet u kojem nećemo veći deo naših života trošiti na banalne, besmisleno banalne radnje za koje znamo da ne tvore nikakav životni smisao, a opet nam oduzimaju toliko od života.

Tuširanje pre ulaska u kapsulu je obavezno, kao i tuširanje nakon boravka. Sve što je neophodno za ličnu higijenu već imaju pripremljeno, ništa ne mora da se nosi sa sobom. Čak i pakovanja za kosu, mleko za telo, fen, itd. U kapsulu se ulazi nag.

Teško je opisati ništa, jer kada to probaš da uradiš onda postane nešto. Stanje koje nemam ni sa čim da uporedim i o kojem ne znam šta bih rekao. Ali je to ništa nešto najbolje na svetu. U jednom trenutku sam počeo da vidim boje koje su se razlivale, ali nisam bio siguran da li je to trag onih svetala koja su do malopre bila tu ili jednostavno halucinacija, jer moj mozak nije umeo da se izbori sa nedostatkom stimulansa. Na kraju krajeva nije ni bilo bitno. U tome je fora. I tako mi se nije dešavalo ništa narednih sat vremena. Posledica je jednostavna — ništa. Ali najbolje ništa na svetu. A kada telo dovedete u stanje ničega, počinje da se dešava svašta.

___________________________________________________________________________

Reklame

Pogledajte dokumentarni film o izolacionim tankovima:

___________________________________________________________________________

Problem se širi time što manje-više svi patimo od iste vrste represije kao društvo, pa samim tim ispoljavamo i skoro istovetne simptome. Neko bi to nazvao kolektivnim nesvesnim, ja bih rekao kolektivno nužno. Slika izgleda isto, ali se detalji razlikuju. Neko bi na plažu, neko na planinu, neko bi da jebava ale na Tibetu, a neko bi samo da sedi u dvorištu svoje kuće da cirka pivo i da posmatra kako svet odlazi dođavola. Detalji su drugačiji, ali je suština ista.

Pored toga živimo u vremenu najgore iluzije o sopstvenom značaju. Zaoštreni individualitet nas hrani fantazijom da dolazimo sa margine i osvajamo svet, a u pitanju je ništa drugo do najstariji mit na svetu — mit o potrazi.Sa rođenjem individualizma došlo je i do takozvane interiorizacije tog mita o potrazi. I dalje se putuje i dalje se traga, samo što smo sada usmereni na sebe. Putujemo kroz sebe, tražimo sebe. Pokušavamo da proniknemo u tu dubinu i suštinu sopstvenog bića.

Kada sam došao, ponudili su me prvo čajem. Celokupno iskustvo opuštanja ne odvija se samo u kapsuli, već ima i prepremna faza. Ne može s ulice odmah u kapsulu. Mora čovek prvo da se dovede u red.

Rekli su mi da će kraj biti onda kada ponovo čujem delfine i to bi trebalo da me probudi iz tog meditativnog stanja, a potom bi trebalo da se vrate i svetla. Na kraju su rekli da će polako početi da ispuštaju vodu. Kada budem ostao sam da ležim u kapsuli to je znak da je sve gotovo. Kada sam prvi put čuo delfine, nisam bio siguran da li ih zaista čujem ili haluciniram. A onda se zvuk pojačavao i bio sam siguran da je to to. Bio sam šokiran.

Sat vremena ničega je delovalo kao da sam pet minuta bio tu. Bilo mi je potrebno još. Nisam čak ni počeo da haluciniram, valjda. Ali ubrzo sam shvatio da mi ne treba više. Čim je počelo ispuštanje vode i kako sam počeo da seprizemljujem bivao sam sve svesniji svog tela — postajalo je sve teže i teže. Čudno, kao da je neko polako dodavao kilažu, ravnomerno, na moje telo.

Reklame

Mišići i ligamenti su bili toliko opušteni da nijedna masaža tome ne može da se približi. Poklopac kapsule koji možeš inače da zatvoriš prstom jedne ruke je sada bio pretežak. Sama ruka mi je bila preteška. Bukvalno sam odškrinuo poklopac i onako go se provukao kroz otvor. Jedva sam se ispravio da obučem bade-mantil. Trebalo mi je nekih petnaestak minuta samo da bih izašao iz prostorije u kojoj je stajala kapsula. A onda me je pogodio trenutak.

_Prema istraživanjima kompanije IMB iz prošle godine , više od 90 odsto celokupne baze podataka poznate čovečanstvu je stvoreno samo u poslednje dve godine. Sa notifikacijama koje nam iskaču iza svakog ćoška, naš mozak procesuira više informacija nego bilo kada u istoriji čovečanstva. Postoji podatak da nedeljno izdanje _Njujork Tajmsa_ u sebi sadrži više podataka nego što je čovek u 19. veku mogao da sazna za ceo svoj život._ Da li je su svi ovi podaci postali previše za nas? Da li nas obaveze, rigorozni društveni i tržišni uslovi teraju na ivicu? Da li imamo potrebu da pobegnemo od svega, da izvrištimo iz svoje kože napolje, da pokažemo kurac celokupnoj civilizaciji i nestanemo negde daleko od svih i do svega, barem na trenutak? Mislim da svi znamo odgovor na ta pitanja.

I opet ta jedna reč: eskapizam.Razmislite malo još jednom o tome. Koliko često ste, zapravo, posvećeni sebi? Ima ta (seksistička) anegdota koja kaže da se najveći naučnici i umovi sveta međusobno prepoznaju po posekotimana na licu — jer im ideje padaju na um za vreme brijanja.

Ja nakon boravka u kapsuli. Dugo mi je trebalo da dođem sebi

Ali izolovanje od spoljašnjih stimulansa i značaj toga sam skapirao tek u hodniku, kada su se stimulansi vratili. Svetla, samo postojanje hodnika, zidova, tepiha, osećaj brave u dlanu…

Bilo je previše za mene. Kao da sam stajao na aerodromu i slušao turbine koje tutnjaju. Svaki razgovor je bio besmislen, a svako kretanje prebrzo. Ma koliko neko da mi se obraćao tiho, nežno i dobronamerno imao sam utisak kao da viče na mene u nekom stanju mahnitosti.

Ni na kakva pitanja nisam bio sposoban da odgovorim, ni na šta na šta nisam mogao da mislim. Dan je tu bio završen. Svaka dalja obaveza je bila besmislena. Ništa više nije dolazilo u obzir: jedino krevet i spavanje. Ali i to će biti intenzivno iskustvo, pomislio sam. Posle ovog iskustva sam shvatio svoju veličinu od odnosu na svet i koliko je, zapravo, teško samo da postojati. Koliko informacija nas bombarduje svakog trenutka, čak i kada stojimo sami u tihom parku.

Stimulansa je jednostavno previše i trenuci kada telo, mozak, duša i svest mogu da se odmore i isključe od svega su retki i vredni. Sada mi je bilo jasno zašto je ovo tako velika stvar. Sada mi je bilo jasno zašto se izolacija koristi u meditaciji, alternativnoj medicini, ali i u borbi sa samim sobom.

Ići ću ponovo, po mogućstvu uz jednu buksnu, pa kud puklo da puklo.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu