FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Vreme je da se oprostiš od svojih dvadesetih

Kratka horor priča: "- Ćao, Dvadesete! - Eee. Ćao, ćao. - Šta radite? - Ništa evo, prolazimo."(svira tužna violina u pozadini)
28.5.15

Kratka horor priča: "- Ćao, Dvadesete! - Eee. Ćao, ćao. - Šta radite? - Ništa evo, prolazimo."(svira tužna violina u pozadini)

Ako živiš u Srbiji i imaš dvadesetak godina, velike su šanse da si nezaposlena osoba, student, radiš na crno, radiš honorarno i sezonski ili radiš par poslova istovremeno i tako krpiš kraj s krajem. Mislim da sam ja trenutno kombinacija svega navedenog. I to evo na samom kraju svojih dvadesetih. Tri bambija za mene. Ako je situacija takva da svaka četvrta osoba živi na granici siromaštva, a mladi su najugroženiji kada je u pitanju zapošljavanje (dakle i osamostaljivanje), kako onda mi mladi u Srbiji živimo svoje "najluđe" godine? Ne znam, ali očigledno se dobro snalazimo. Zapravo nemam uopšte odgovor na ovo pitanje jer su meni moje dvadeste protekle kao u nekom magnovenju. Imam utisak da je poslednje decenije prošlo nekoliko različitih života i evo sada treba da počne onaj zaista pravi, konačni, moj. I priznajem, malo mi je frkica.

Foto: Francisco Osorio / Flickr

Bez imalo patetike, tačno je da život na neki način počinje u tridesetoj. Pogledajmo istini u oči: do tada, ti ustvari nemaš blage veze šta radiš i šta hoćeš ni od sebe, od drugih ni od života. Sve što misliš da znaš o postojanju nije tačno, a to, ponekad na bolan način, saznaješ čim počneš da se približavaš tridesetoj. Razlog bolnom odrastanju nije povratak Saturna, već činjenica da je taj suptilni prelazak iz mladosti u drugu polovinu životnog veka za mnoge od nas istovremeno brutalan isto koliko i čaroban. To je vreme kada se raskidaju veze, završavaju fakulteti, rastaje se od starih prijatelja, od rasterećenog života, roditelji umiru, a dolaze samo finansijske brige i PIO fond. Zašto bi bilo ko uopšte želeo da iz nečeg strava pređe u sve to?!

Svi potencijalni strahovi od stvarnog života koji tek dolazi su zapravo mnogo smešni, jer najbolje stvari u vezi sa dvadesetim jesu upravo NEUSTRAŠIVOST i NAPENDREČENOST. Na svakom mogućem planu. Kada bih morala da u tri reči opišem ponašanje i stanje uma u svojim (naročito ranim) dvadesetim, to bi bile Gegen die wand. Ali ove osobine, logično, ne dolaze iz bogzna kako bogatog iskustva, obrazovanja, načitanosti, već iz jednog potpuno neutemeljenog samopuzdanja koje samo zaslepljenost sobom i poludeli hormoni mladosti mogu da ti daju.

Reklame

Brate, nema žive sile koja može da te zaustavi kada nešto umisliš. Od toga koga ćeš da startuješ i (s)muvaš, s kim ćeš da se družiš, koliko ćeš da se ubeđuješ sa roditeljima oko para koje "zaslužuješ", šta si sve u stanju da baljezgaš na svom "blogu" ili društvenim mrežama, do toga za koje ćeš poslove da konkurišeš i radiš ih bez ikakve relevantne kvalifikacije. Ovaj niz tek počinje i nema kraja. Jer ta neustrašivost nahranjena osećajem sveznanja i snage koje imaš samo i jedino u dvadesetim, gura te da donosiš mnogo dobrih, ali i loših odluka. Čak i bez alkohola. Ti si najpametnija osoba koja je uvek u pravu i znaš da celi svet je tvoj. Jednostavno grabiš da uzmeš ono što ti pripada.

Foto: Al Shah Mohamed/Flickr

Kad imaš dvadeset godina, zaista MOŽEŠ VOLU REP DA IŠČUPAŠ. Sećam se da sam pre nekoliko godina na prvi radni dan na novom poslu otišla maltene direktno sa svoje rođendanske žurke na brodu 20/44. Na primer. Pa eto, koliko vas je provelo čitavo letovanje provodeći se bez prestanka ili celi Exit festival uz jedva par sati odmora dnevno?

Dvadesete su jedino doba u životu kada si u stanju da doslovno svake noći vitlaš, a da si sutradan u stanju da najnormalnije ustaneš iz kreveta, ideš na faks ili na posao. Možeš bez problema da izdržiš bespoštedni klabing i žurke sa afterima koji se nikada ne završavaju. Količine alkohola i džank fuda koje za to vreme prođu kroz tvoj organizam se jako brzo neutrališu tvojom mladalačkom energijom, a tvoje telo vreteno je nakon samo malo odmora regenerisano i spremno za novi dan.

Reklame

Hoćeš da smršaš pet kila? Nema problema! Uradiš deset trbušnjaka i već osećaš kako ti je očvrsnuo stomak. Možeš da trčiš za noćnim busom i celu stanicu ako treba. A o poslu tek da ne pričamo. U stanju si da radiš i noću i vikendom i praznicima i velike su šanse da će tu sposobnost dvadestogodišnjaka iskoristiti i tvoji poslodavci. Ali tebe boli dupe jer znaš da dolazi vikend izlazak kada ćeš sve da nadoknadiš. Uporedo sa svim ovim, uz malo sreće i umeća u pronalaženju praznih gajbi i intimnih mesta, polako prikupljaš svoj seksualni kapital. A za to tek treba snage.

Foto: Carlos ZGZ/Flickr

Kad imaš dvadesetak godina, uglavnom živiš u slatkoj iluziji BEZBRIŽNOSTI. Misliš da se loše stvari dešavaju uvek nekom drugom, ili samo onima na filmu. Dok si na faksu ili na nekom od prvih poslova, ipak nekako još uvek ne razmišljaš ozbiljno o tome šta će biti sutra i da li ćeš imati penziju. To je sve neki trial period, pa i ne brineš mnogo ako nešto zabrljaš jer uvek imaš fore da se prebaciš na nešto drugo ili kreneš ispočetka. Čak i kada misliš da si nezavisna i samostalna osoba (a s obzirom na broj izdržavanih studenta i stopu nezaposlenosti mladih ovakvih ima malo), u pozadini mozga ti se još uvek nalazi misao da će te porodica uvek spasiti iz problema. Roditelji su uvek tu (osim ako ih nemaš, što je grozno). Imaš i prijatelje koji su ti kao porodica u koju umaš poverenja i osećaš da će ta prijateljstva trajati zauvek. Živiš u uverenju da si na putu da nađeš svoju sreću, ljubav, idealni posao. Opijenost srpskim političkim mitovima o srećnim, boljim, ugodnim godinama koje će uskoro, sasvim sigurno doći, omogućava ti da ne brineš oko boljeg sutra, već da strpljivo čekaš da ono dođe.

Mrzim što moram da ti to ovako saopštim, ali TVOJE DVADESTE SU DOŠLE KRAJU. Bolje sutra nije došlo i možda neće ni doći. To ne postoji. Postoji samo bolje danas. Sve ono što radiš baš sada utiče na ono kako ćeš živeti sutra. Ili do kraja života.

Reklame

Prvi, nesvesni, udarac na moj mladalački ego bio je po isteku 26. godine kada su zajedno sa njom istekle i razne beneficije kojih nisam bila svesna već sam ih uzimala zdravo za gotovo. Jedna od neprimetnih, ali brutalnih inicijacija u svet odraslih. Nisi više u kategoriji "omladine" pa nemaš više popuste za autobuske i vozne karte. Više ne možeš da apliciraš za neke studijske programe i stipendije jer si mator konj koji studira večno. Ako studiraš i radiš na crno ili si nezaposlena osoba, a imaš više od 26 godina, ne možeš da izvadiš ni zdravstvenu knjižicu ni BusPlus, osim ako se naravno ne prijaviš na biro za zapošljavanje.

Usput, sve nove muzičke i filmske zvezde koje pratiš na Instagramu su odjednom mlađe od tebe. I ne mislim na Rijanu, Lejdi Gagu i Tejlor Svift koje lagano postaju seniorke kao i ti, već na čitavu Lorde i Brendon Džordan generaciju koja nema pojma da je pre digitalnog postojao samo analogni foto aparat. Milenijalse na stranu, ali evo Kejt Buš je imala 20 godina kada je izdala Wuthering Heights. Bil Gejts je imao 20 godina kada je osnovao Majkrosoft. A šta ti radiš sa svojih dvadeset i kusur godina?

Osim što uviđaš da se polako opraštaš sa svojim metabolizmom, za održavanje fit tela postaje potreban sve veći napor, dvodnevni hengoveri nakon svakog ozbiljnog izlaska postaju tvoja nova realnost, borba sa celulitom se podiže na viši nivo, a popodnevna dremka postaje sve bolja ideja. A sve to ukazuje samo na jednu stvar sa kojom najzad moraš u potpunosti da se suočiš.

Reklame

SMRT. Realnost situacije koja te na kraju dvadesetih udara maljem u glavu je ta da ćeš umreti. Možda ne baš sad, ali kraj se, sada kada koračaš ka drugoj polovini života, polako ali sigurno nazire. Ali to nije sve. Svi ljudi koje voliš će umreti. Tvoji prijatelji, roditelji, ljubavnici, komšije. Ma koliko ti sada sve deluje super, to neće trajati večno. Svi stare i svi će jednog dana prestati da dišu. Dobar način da ublažiš šok ove životne spoznaje jeste da te roditelji nekako pripreme na to. Ako su te roditelji štili od straha od smrti tako što te nikada nisu vodili na groblje, kao na primer mene, onda si u problemu. Ako već do sada nisi, oplakaćeš unapred i unazad i žive i mrtve, dobijaćeš panične napade niodkuda usled sve veće spoznaje da tvoje telo propada, tvoja neosnovana mladalačka bezbrižnost isparava i zamenjuju je strahovi od stvarnog života i promena koje naviru.

Da li ćeš imati sigurni posao, da li dovoljno zarađuješ? Moraš da kupiš nov komp, nemaš čizme za zimu, moraš negde na odmor, veš mašina se pokvarila i treba da kupiš poklon za nečiju svadbu. Da li možeš da plaćaš uvek sve račune bez da roditelji ponekad ulete s lovom? Šta ako se oni razbole i njima zatreba pomoć? Pomalo ti je nelagodna pomisao da ćete možda zameniti uloge. Šta ako se ti razboliš? Evo baš skoro je neko iz tvoje generacije umro. Da li ćeš ikada imati svoj sopstveni stan? Možda uzmeš kredit, ako imaš siguran i stalan posao. Ako zaželiš da je imaš, kako ćeš da izdržavaš porodicu? Ma, ko uopšte ima hrabrosti da u ovom našem nasilnom društvu podiže decu. Da li ćeš imati penziju i koliko bedna će biti? Neizvesnost.

"Svaka promena je kriza", kaže moj psihoterapeut. To novo poglavlje u životu nakon dvadesetih, ma kako super ono bilo, jeste i potencijalna kriza sa kojom moraš da se izboriš. Bilo da je nešto negativno kao raskid duge veze ili pozitivno kao strava novi posao i razvoj karijere, svaka promena izaziva refleks da se vratiš na ono staro i poznato. I onda naravno nastaju tenzije i anksioznost, dobro poznate egzistencijalne i krize identiteta. Moraš da počneš da se suočavaš sa realnošću koja se promenila u treptaju oka. I to u Srbiji u kojoj je goli opstanak iz dana u dan sve veći izazov.

Doviđenja, luda glavo. Doviđenja, snažno, mlado, zdravo telo. Doviđenja, roditeljsko gnezdo. Doviđenja, večno studiranje. Doviđenja, lažna sigurnosti. Dobar dan živote i neizvesna budućnosti.

Da, odrastanje boli. Ali nije to ništa što se ne može izdržati. The struggle is real.

Pratite VICE: Twitter, Facebook, Instagram