Moja cimerka ima 85 godina

Betovenova Četvrta simfonija se uvek čuje iz dnevne sobe - Izidi je omiljena. Prošlo je već tri meseca kako sam se uselio kod nje. Imam svoju sobu i kupatilo, iako Izide voli tamo ponekad da se istušira, ali delimo kuhinju i zajedničku ljubav prema lososu. "Idem na koncert. Zašto ne izađeš malo na vazduh?" često me pita. Obično joj kažem da imam nešto da radim i poželim joj da se lepo provede te večeri.

Imam 20 godina i nedavno sam se doselio u Milano zbog posla. Kao i drugi moji vršnjaci, očajnički sam tražio jeftino mesto za život. Jedan od redovnih gostiju hotela gde sam radio živeo je nekad u Milanu pa sam ga jedne noći zapitao za savet. Rekao mi je da će se raspitati i javiti mi ako nađe nešto što odgovara mom budžetu. Par dana kasnije, došao je da mi kaže da mi je sve sredio: "Majka mog prijatelja živi sama u ogromnoj kući u gradu, možeš da živiš kod nje", rekao mi je. "Jedino, dama ima 85 godina."

Ipak sam zaključio da je to sjajna prilika, posebno što ne bih morao da plaćam kiriju, već da povremeno pomognem budućoj stanodavki. Mislio sam da ne može da bude gore nego dok sam živeo u Londonu, gde sam se preselio čim sam završio srednju školu, u potrazi za nečim novim. Međutim, moj cimer je bio diler, pa sam provodio besane noći boreći se sa napadima panike gledanjem BBC dokumentaraca na Jutjubu među pacovima i mirisom spržene folije.

Izidina kuća u Milanu izgrađena je početkom 20. veka i nalazi se u bogatoj stambenoj četvrti. Nekada je bila generalna direktorka jedne kompanije, a udovica je već deset godina.

Još uvek se sećam mirisa pomorandži, cimeta i meda koji sam osetio kada sam prvi put ušao u stan, kao i straha da ne zaprljam njen bež tepih. Izide mi je pokazala moju sobu, kupatilo i kuhinju. Ponašala se zaista zvanično, skoro kao agentkinja za nekretnine.

Sve u kući je bilo uznemirujuće u redu. Šerpe su bile poređane po veličini, dok je srebrni escajg, kristalne čaše, slike i nameštaj čiju vrednost nisam bio u stanju da prepoznam ukrašavali su prostor. U dnevnoj sobi, velika sofa blistala je ispred kamina, a ogromna biblioteka bila je ispunjena starim Einaudi notama, dok su na stočiću sa kristalnim staklom stajale flaše viskija i statua u mojoj veličini odmah pored. Ispred te statue sam shvatio da će sledeći meseci biti putovanje u apsurd, klasnu zavisnost i sveprisutnu nostalgiju.

Kako je vreme prolazilo, Izide i ja smo se polako zbližavali. Počela je da se ponaša manje formalno, a ja sam bio sve manje stidljiv. Počeli smo zajedno da večeravamo, sedeći za njenim dugačkim stolom od trešnjevine, pod njenim kristalnim lusterom. Sedeo bih na jednom kraju stola, ona na suprotnom i pričali bismo o književnosti, filozofiji i putovanjima. Jednog dana smo izašli zajedno na ručak i između sendivča i čaše đusa, upitala me je da li bih hteo da napišem njenu biografiju. Mislim, nije ona baš Badi Vinkl, ali je blejanje sa Izide bilo realno uzbudljivo.

Neki trenuci nisu tako prijatni. Jednom prilikom sam došao kasno sa posla i našao Izide kako sedi za stolom, činija supe pred njom. Padala je kiša i znao sam da bi mi prijalo nešto toplo da me zagreje. Samo što me je pitala prija li mi supa, shvatio sam da mi nešto grebe nepca. Dlaka. Bela dlaka. Nonšalantno sam je izvadio iz usta kao da se radi o zubnom koncu. "Divna je, hvala vam", odgovorio sam.

Postoje, naravno, svi oni čudni tripovi koje očekujete od ljudi njenih godina: frka sa tehnologijom, na primer, i iracionalne brige, poput činjenice da uvek proverava rok trajanja na mleku jer je ubeđenja da "ona žena iz radnje" ima nešto protiv nje. Neprestano je skandalizuje ponašanje mlađih generacija. Ipak, šta sam drugo očekivao kada sam odlučio da se uselim u kuću 85-godišnje žene?

Nikad nisam nešto gotivio starije - no, možda se radi o tome da i nisam previše vremena provodio sa njima. Moja baka sa majčine strane je poginula u saobraćajnoj nesreći kad je bila mojih godina a njen muž je proveo poslednjih 2o godina u bolnici za mentalno zdravlje. Deda i baba sa očeve strane žive u inostranstvu i viđam ih jednom godišnje.

Nikad joj neću biti unuk, kao ni ona meni baka, ali me je njeno prijateljstvo naučilo da život posmatram iz drugog ugla. Takođe sam shvatio da sam imao predrasuda kada sam zamišljao kako će izgledati život sa penzionerkom. Mislio sam da ću morati da budem neka vrsta staratelja, da ću morati da je pratim po gradu i obavljam poslove za nju, ali to se nije desilo.

Čak i danas, kada pričam o tome sa vršnjacima, njihova reakcija je uvek ista: "Zašto bi tako nešto uradio?" pitaju me. Pretpostavljaju da sam nekakav socijalni radnik, ali ja se ne slažem. Moja lična sloboda nije nimalo ugrožena. Uglavnom je viđam uveče, nisam morao da nosim kese sa namirnicama, a na policama u kupatilu nisam nikada zatekao protezu. Tokom vikenda, izlazi više nego ja. I za razliku od nekih mojih prethodnih cimera, ne krade mi hranu i ne ostavlja prljave čarape svuda unaokolo.

Što se nje tiče, mislim da me smatra ljubaznim mladićem do kog joj je već malo i stalo. Ima petoro unučića, ali tvrdi da nije dobra baka. "Čitavog života sam bila majka. Ne mogu da se bakćem time da budem baka", jednom mi je rekla. "Naravno da volim unuke i često se viđamo, ali nisam ona baka koja ih zove non-stop. Sada želim da se usredsredim na sebe", objasnila mi je.

Kada pričamo, ne trudi se da me uči kako treba da živim, iako je posle epizode sa dlakom pokušala da me uči da skuvam supu. Ne muči je što je stara i retko govori o prošlosti. Kaže da bi radije da se usredsredi na sopstvenu budućnost i na mesta koja tek treba da poseti. I za razliku od mene, ne plaši se smrti. "Od čega da se plašim? Život se prosto desi i strah to sigurno ne može da spreči", često mi govori. Čuti tako nešto od žene koja iskučuje vaj-faj ruter svakog drugog dana samo zato što je "ruter previše vruć da bi mogao da izazove požar", e pa to je nešto stvarno posebno.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu