Kako bi kanibali mogli da leče degenerativne bolesti mozga

Prionske bolesti su zastrašujuće. Retka, ali agresivna i uglavnom fatalna grupa degenerativnih neuroloških procesa, koja se pročula preko spongiformne encefalopatije (bolest ludih krava), ali uključuje i Krojcfeld-Jakobovu bolest (CJB), bolest svrabeža i pogubne bolesti kod losova i vizona. Ove bolesti nam izjedaju mozak, prouzrokujući demenciju, poremećaje pokreta, i na kraju, laganu, užasnu smrt.

Možda još strašnija od simptoma je činjenica da prionske bolesti ne izazivaju uobičajene virusne ili bakterijske infekcije. Umesto toga, one nastaju kao posledica abnormalne strukture normalnog moždanog proteina, priona. Kada abnormalni prion dođe u dodir sa normalnim prionom, transformiše zdravo telo u agens infekcije. U suštini, u pitanju je zombi patogen.

Srećom, ove bolesti se retko javljaju kod ljudi. Samo ponekad ih izazivaju nasumične mutacije u nama. Češće se javljaju usled konzumacije kičmenog tkiva stvorenja zaraženih poremećajem priona. A postali smo veoma dobri u izbegavanju toga – uprkos paranoičnim tvrdnjama da stvari stoje suprotno – još od panike nastale zbog bolesti ludih krava, krajem osamdesetih i početkom devedesetih.

Ali ipak, u skorijoj istoriji je došlo do jedne velike epidemije prionskih bolesti kod ljudi. Godinama ova epidemija kopka maštu ljudi i služi kao upozoravajuća, čak i moralistička pouka. Ali neki istraživači već dugo na ovu izuzetnu epidemiju gledaju kao na sredstvo za bolje razumevanje prionskih bolesti i borbu protiv njih u budućnosti. U skorije vreme, ekipa britanskih akademika je napravila veliko otkriće u genetskom kodu onih koji su preživeli ovu bolest: potpuno novu vrstu genetske otpornosti, ne samo prema određenoj vrsti bolesti koja ih je pogodila, već potencijalno i prema svim zamislivim oblicima prionske bolesti. A ipak, ispostavilo se da je način na koji se ova otpornost razvila sasvim neočekivan, i pomalo jeziv. Kako tačno možemo da upotrebimo ovu genetsku zezalicu da zaštitimo opštu populaciju od sličnih oboljenja ostaje malo nejasno.

Epidemija o kojoj je reč je bila epidemija kurua. Na jeziku plemena Fore sa juga Papue Nove Gvineje, koje je pogodila, kuru znači „smrtonosni smeh", što se odnosi na njene simptome. Tokom pedesetih i šezdesetih, masovna epidemija kurua je pogodila pleme Fore, i na svom vrhuncu svake godine uzimala živote dva procenta stanovništva. Iako su u početku regionalni istraživači mislili da je u pitanju nekakva masovna psihosomatska bolest ili genetski poremećaj, na kraju su je povezali sa prionskim bolestima. A kada su to učinili, otkrili su da kuru ne potiče od zaražene stoke, ovaca, pa čak ni vizona.

Kuru se proširio po Foreu zahvaljujući ritualima kanibalizma. Pripadnici ovog plemena su jeli svoje nedavno preminule, što su činili uglavnom žene i deca. Istraživači su sumnjali da je u nekom trenutku tokom pedesetih godina, neki pripadnik zajednice Forea oboleo od CJB-a ili neke njene varijante, možda usled neke nasumične mutacije.

„Jedan stariji stručnjak mi je rekao da… svako ko je seo za posmrtnu trpezu sa osobom koja je umrla od kurua bi na kraju podlegao kuruu", rekao je za VICE profesor Džon Kolindž, čelnik tima Instituta za neurologiju Univerziteta u Londonu, koji stoji iza ovog otkrića.

Zbog same prirode gozbe, među žrtvama epidemije su preovlađivali žene i deca. I neko vreme su se neki plašili da će ova bolesti istrebiti sve plodne pripadnice Forea, ostavljajući celu kulturu da polako i surovo odumre.

Ali to se nije dogodilo. Pleme Fore je opstalo, verovatno uglavnom zbog toga što je praktikovanje kanibalizma opalo. S druge strane, bolest se povukla u domen istorijskih medicinskih kurioziteta – i naravno, upozoravajućih priča o gresima kanibalizma.

Ali nekolicina ljudi, poput Kolindža, prate situaciju u plemenu Fore i u ova moderna vremena. Ispostavilo se da prionske bolesti mogu da imaju neverovatno dug period inkubacije, opstajući godinama i decenijama pre nego što buknu i razvale nam tela. S toga se svako malo pojavi neki novi slučaj među pripadnicima Forea, spreman za ispitivanje. A misli se da čak i samo istraživanje istorije i ispitivanje ostatka preživelog stanovništva mogu da nas nauče kako da se izborimo sa još nekom epidemijom prionske bolesti koja bi mogla da se proširi po svetu.

Tokom jedne od takvih ekspedicija prikupljanja medicinskih podataka, Kolindž i njegov tim su počeli da shvataju da stara pretpostavka da svako ko pojede meso zaraženo kuruom na kraju umre od kurua nije tačna. Šta više, otkrili su na stotine onih koji su preživeli epidemiju, a bili su izloženi zaraženom mesu i nisu imali nikakve simptome bolesti. Tada je Kolindž shvatio da je možda otkrio populaciju koja ima nekakav prirodni imunitet vredan istraživanja.

„Iz nekih studija objavljenih u Nature 1991. smo znali da postoji varijacija u ljudskom genetskom kodu za protein prion, na poziciji 129, koja bi mogla da stvori otpornost na CJB", kaže Kolindž. Ova varijacija se pojavljuje širom sveta, i datira od pre 500 hiljada godina, verovatno u eri kada je široko rasprostranjeni kanibalizam kod ranih ljudi izazivao brojne epidemije nalik kuruu, izdvajajući one koji imaju genetske predispozicije za imunitet. I kada smo prvi put ispitivali DNK pripadnika plemena Fore otpornog na kuru, očekivali smo da je nađemo.

Ali kada je tim ispitao rezultate, shvatili su da su, iako su mnogi od preživelih imali zaštitnu mutaciju na poziciji 129, takođe imali i potpuno osobenu genetsku anomaliju na poziciji 127 na genu priona, nimalo nalik ičemu što su videli za 20 godina istraživanja stanovništva širom sveta. I najviše takvih slučajeva je bilo u samom centru epidemije kurua, gde je bolest napravila najveću štetu, i gde se epidemija verovatno prvobitno javila.

„Inicijalna pomisao nam je bila da je ona možda… uzrok bolesti", kaže Kolindž. Na kraju krajeva, dodaje, mutacija se pojavila na delu DNK lanca koji se nije menjao milionima godina, sugerišući da ima neku važnu funkciju. Možda da neutrališe mutirane prione.

Ali ipak, kada su Kolindžovi asistenti otišli da sastave medicinske istorijate porodica onih koji su imali tu mutaciju, umesto da ih zateknu obolele, oni su bili u neočekivano dobrom zdravstvenom stanju.

„U stvari", kaže Kolindž, „nismo našli mnogo istorijata kurua. Šta više, kod desetak porodica koje su pregledali, mislim da su našli samo jednu osobu u jednoj porodici koja je umrla od kurua. U drugim porodicama, svi su imali rođake koji su umrli od kurura – mnogo ljudi".

Tim je shvatio da ova mutacija ne izaziva kuru. Sprečava ga. Nakon malo petljanja sa genetski modifikovanim miševima, shvatili su da dok jedna kopija gena daje otpornost na kuru i ograničenu otpornost na bolest ludih krava, dve kopije gena daju potpunu otpornost na bilo koji prionski užas u koji je tim stavljao svoje napaćene glodare.

Uzimajući u obzir kako se mutacija distribuiše, izgledalo je da otpornost ne nastaje pukom srećom. Raširila se po stanovništvu zbog epidemije kanibalizma.

Time ne želimo da kažemo da sam kuru stvara otpornost. Mutacija je stara oko deset generacija (ili par stotina godina), dok je najstariji slučaj kurua zabeležen početkom dvadesetog veka. Ali pod pritiskom kurua, ova mutacija, koja bi u nekim drugačijim uslovima nestala, favorizovana je do ludila, sve dok oko 12 procenata stanovništva u epicentru epidemije nije steklo jednu varijaciju gena, procenjuje Kolindž.

„Da se sa kanibalizmom nije prestalo krajem pedesetih godina", oduševljen je Kolindž, „to stanovništvo je možda moglo da se regeneriše preko preživelih i postane potpuno imuno na prionske bolesti. To je neverovatan primer ljudske evolucije – verovatno najmoćniji primer otpornosti smrtonosnoj infekciji".

Ipak, iako je ovo genetsko otkriće neverovatno zbog toga što sugeriše da je čovečanstvo imalo genetske koristi od kanibalizma, Kolindž i njegove kolege i dalje rade na tome kako da se iskoristi za borbu protiv prionskih bolesti (A ta borba je stvarna: iako je kuru nestao, a bolest ludih krava je pod kontrolom, broj ljudi koji su tokom dugog niza bili izloženi prionskoj zarazi i sada su možda njeni nosioci govori o tome da nas u budućnosti očekuje zbunjujuć i bolan put za koji imamo veoma malo medicinskih rešenja).

„Jedna od stvari koje bi mogle da se urade je da se osmisli nekakva genetska terapija, prilikom koje bi mutirani protein kod pojedinaca koristili kao inhibitor priona", razmišlja Kolindž. „Ali ne mislim da je to realan pristup. Ne verujem da su genetske terapije za bolesti mozga u ovom trenutku moguće".

U ovom trenutku, što se tiče lečenja, Kolindž i njegove kolege se fokusiraju na nezavisna antitela, koja se u suštini zakače na zdrave prione i sprečavaju zombi čudovišne prione da ih zaraze i prepakuju. Čak su imali i nekog uspeha u lečenju miševa, i na putu su da razviju prototip za ljudske pacijente.

Ali čak iako ne može odmah da se primeni i da iskoreni prionske bolesti, otpornost na kuru će nam pomoći da ih bolje razumemo.

„Mislim da će razumevanje onoga što mutacija čini biti potpuno fascinantna, po pitanju molekularnog razumevanja ovih bolesti", kaže Kolindž. „A te bolesti su neverovatno agresivne, bez izuzetka smrtonosne. U stvarnosti će verovatno biti potrebno više lekova koji će ih zajedno lečiti. Iako gajimo velike nade za naša antitela, to ne znači da ne ispitujemo i druge stvari".

Neke od tih drugih stvari bi mogle da poteknu od otkrića koja nam je podarilo pleme Fore svojim kanibalizmom, i bolešću koje je taj kanibalizam izazvao. Ali čak iako ne dobijemo ništa opipljivo od mutacije na poziciji 127, to nam i dalje šalje snažnu poruku o brzini, moći i efikasnosti evolucije, i o potencijalu ljudskog opstanka čak i među zombijima. Među zombi patogenima, hoću da kažem.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu