Film

Majkl Mur o stvarima u kojima bi Amerika mogla da bude bolja

Nadajmo se da je njegovo novo ostvarenje jednako predviđajuće i da će sve dobre ideje koje je pokrao po svetu uroditi plodom.
30.1.16

Fotografija: Katie McCurdy

Nije neophodno predstavljati Majkla Mura. To je onaj levičarski američki dokumentarista čiji se filmovi prikazuju u multipleks bioskopima. Posle šestogodišnje pauze, vratio se filmom Gde će biti sledeća invazija u kome "osvaja" strane zemlje da bi ukrao ideje – od smanjenja broja časova u školama na tri sata dnevno, preko deljenja gurmanskih ručkova učenicima, dekriminalizacije droge, dozvoljavanja osuđenicima da uživaju u normalnom smeštaju do slanja bankara u zatvor, a žena na čelo značajnih institucija, od vlada do banaka.

Murov prethodni film Kapitalizam: ljubavna priča, koji je izašao 2009. godine, bio je zapažen i pre projekcije. Složili smo se da njegovi projekti koji kritikuju ekonomski sistem konačno postaju nešto što mejnstrim publika želi da čuje. Nadajmo se da je njegovo novo ostvarenje jednako predviđajuće i da će sve dobre ideje koje je pokrao po svetu uroditi plodom.

Reklame

VICE: Počela sam da gledam film i nekako, kao da sam znala šta me čeka. Na kraju sam bio iznenađena time koliko sam se, ustvari, iznenadila.

Majkl Mur: Da, da, jedno je reći: "Oni imaju univerzalnu zdravstvenu zaštitu u Nemačkoj", a drugo je da čuješ da svaki Nemac sa zdravstvenom knjižicom i receptom lekara može da ode u spa centar na tri nedelje, jer je pod stresom.

Pitam sam se, gde radnici spa centara idu da iskoriste svoje tri nedelje?

To je dobro pitanje, jer niko ne želi da odmara na mestu na kome radi.

U filmu postoji deo o Tunisu koji je prilično fascinantan. Naročito činjenica da tamo žene mogu na abortus.

Ne samo da mogu na abotus, abortus je i besplatan. I nema nikakve stigme.

Na početku filma kažeš da si krenuo da bereš cveće, ne korov. Drugim rečima, nećeš pokazivati loše strane socijalnih politika o kojima pričaš.

Pa, zbog toga što ih i nema. Evo zašto. Bilo ih je. Počeli smo da popravljamo stvari sedamdesetih, i bilo je mnogo grešaka. Nemački plan zdravstvene zaštite ima mnogo grešaka, kada pogledate unazad. Dvadeset ili trideset godina smo pravili greške i popravljali ih. Možemo da učimo iz njihovih grešaka. Pravili su greške za nas.

Posvećuješ veliku pažnju sindikatima, a s obzirom na to da smo suočeni sa nestankom sindikata u Americi, da li vidiš neku drugu vrstu sile koja bi mogla da ponese pritisak i izbori se za promene koje ističeš kao neophodne?

Na kraju filma imamo veliku kartu na kojoj piše da je ovaj film napravio udruženje, tu su i logoi svih udruženja koja su učestvovala. Nisam čekao na ljude koji su radili sa mnom da se ujedine. Jednostavno sam otišao do njih, rekao im da treba da se ujedine i da ću ih podržati.

Reklame

Dobro je.

Ali, poput Norvežana koji ne primenjuju maksmalnu zatvorsku kaznu od 21 godine, zato što su dobri ljudi, oni to rade iz sopstvenih interesa. Jer, kada imaju 20 procenata povratnika, ne žele da upropaste lep plan koji funkcioniše, jer znaju da kada previše kaznite ljude, to pospešuje porast stope kriminala. Dakle da, ja jesam dobar dečak, ali ću imati i striktniji moral.

Tako je. Dakle, to je argument sopstvenog interesa.

Ustvari, razmišljao sam o tome da napišem knjigu. Biznis knjigu. U predgovoru bih napisao: "Nikada vas neću pitati da uradite bilo šta što pominjem u knjizi zbog liberalnih ideja koje su mi bliske srcu. Pitaću vas da ih uradite jer su dobre za vas". Ja razumem kako Amerikanci razmišljaju.

Ali, možda taj argument više nema osnova. Sva ta priča o socijalizmu, zar nemaš utisak da je to prevelika promena?

Ogromna! Urađeno. Gotovo je. Promena se već dogodila. Događa se. Pre dve ili tri godine je urađeno istraživanje javnog mnjenja…

Koja kaže da se mladima socijalizam sviđa. Misle da je kul.

Pogledaj istraživanja od prošle nedelje. Istraživali su demokrate – pozitivne i negativne stavove u vezi sa socijalizmom i kapitalizmom. Pozitivan stav o socijalizmu je imalo 46 procenata, a 27 je imalo pozitivan stav o kapitalizmu.

To je centralna tema predsedničke debate.

Pogledaj šta je Hilari nedavno rekla u debati. Direktno su je pitali: "Kada bi se ponovo dogodila 2008. godina, da li bi ponovo izbavila banke?". Ona im je odgovorila: "Apsolutno ne". Pitali su je: "Pustili biste da propadnu?", a ona je potvrdno odgovorila. A ja sam bio u fazonu – čoveče!

Reklame

Ali ona pomalo zaivisi od trenutne klime. Vetar trenutno duva ka liberalnijim shvatanjima, tako da je morala da se okrene u tom pravcu.

To je tačno. Ona sad kaže da bi banke trebalo da znaju da ljudi poput tebe i mene, sledeći put kada budemo išli na Vol Strit, nećemo otići u Zukoti park i nećemo sedeti za stolom za decu. Bićemo za stolom sa odraslima sa Val Strita i zatvorićemo ih.

Mislim da je izazov za levicu spremiti se za sve te stvari o kojima govorite.

To je veoma važno. Moramo da budemo spremni kada se to desi.

Film je na neki način veoma optimističan.

Zar ne misliš da su i moji ostali filmovi bili takvi?

U smislu da si mario za njih jer si ih napravio, da.

Da, verovao sam da će se stvari promeniti ako napravim film.

Postao si zabavan zarad cilja.

Pa, suvišno je reći da sam zabavan jer sam izabrao da pravim filmove. Znaš, idem na seminare i držim neke besede. Ne želim mesto u kancelariji. Ne želim da stvorim političku organizaciju da bih išao okoli i držao govore na mitinzima. Izabrao sam da pravim filmove… Po samoj prirodi tog poziva, izabrao sam zabavu, da bih, znaš, kroz nju mogao da prenesem poruku koju imam. A to znalč da prvo i osnovno, ja moram da se koncentrišem na to da pravim dobre filmove, a ne na politiku. Mislim da je politika koju zastupam ok, ali ako napravim bezveze film, svojoj politici bih samo napravio medveđu uslugu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu