Pričali smo sa čovekom koji je preživeo pad aviona a onda jeo ljudsko meso da bi opstao

Da li biste pojeli šaku? Ljudsku šaku. Ne biste, ali: šta ako ste stvarno izgladneli?
26.3.16

Preživeli odmaraju na olupini srušenog aviona marke Ferčajld

Da li biste pojeli šaku? Ljudsku šaku. Ne biste, ali: šta ako ste stvarno izgladneli? "Najvažnije je uvek bilo ostati živ, zbog čega je bilo bitno jesti dobro, ali ne kao rezultat racionalne odluke već instinktivne nužde. Uvek sam imao šaku ili nešto slično u džepu i kad god sam mogao, počeo bih da je jedem, stavljam bilo šta u usta, da bih osetio da u sebe unosim nešto hranljivo." Ovo su reči Pedra Algorte, koji je ostao zarobljen u Andima 71 dan posle pada aviona 1972. godine i jeo ljudske šake – baš kao i meso s butina, ruku i praktično svega što je moglo biti hranljivo – onih koji nisu preživeli pad i teška dva meseca koja su usledila. Od 40 putnika i petoro članova posade prisutnih na tom sudbonosnom letu iz Urugvaja za Čile, preživelo je samo njih 16, dok su ostali stradali u padu aviona, lavini ili usled izloženosti surovim vremenskim uslovima. Oni koji su se vratili u civilizaciju – posle epskog desetodnevnog pešačenja Nanda Parada i Roberta Kaneze koji su pošli u potragu za pomoć – opstali su uglavnom zahvaljujući mešavini mentalne snage na granici čuda, grupnog podviga i očajničkog kanibalizma.

Pomalo je čudno razgovarati oči u oči sa nekim ko je jeo čovečju šaku. Kad smo se sreli u izrazito glasnom kafiću u Šordiču, u Londonu, nisam prestajao da zurim u Pedrove zube; izgledali su mi tako snažno da nisam mogao da se ne zapitam da li su mu zubi ojačali od jedenja ljudskih ruku? Sa 65 godina, izgledao je dobrih deset godina mlađe i prosto morate da pomislite: Možda mu je to silno žilavo meso podarilo neku vrstu polu-__večite mladosti. Što se njega samog tiče, Pedro je prilično opušten kad je u pitanju čitava ta stvar oko jedenja ruku usred traumatičnog planinskog iskustva: u svojoj knjizi, "U planinama", sveže prevedenoj na engleski i formalnom povodu za naš razgovor, on prostim rečima objašnjava kako je odluka grupe preživelih da jede smrznute mrtve doneta na osnovu hladne, izmeštene logike: jedite meso onih koji su iščezli ili iščeznite zajedno sa njima. On danas zastupa vrlo sličan stav – neapologetski na način koji je toliko udaljen od apologetskog da nadrasta pojam apologije – i objašnjava kanibalizam na tako običan i nehajan način kao da priča o jedenju kriške hleba kad ste izgladneli i suočeni sa sigurnom smrću. "Pa", kaže Pedro, uvek pažljivo izbegavajući reči kao što su "ja", "sam", "jeo" i "šake". "To nije odluka koju smo doneli razumom – nije došla neka ličnost sa autoritetom i rekla: 'Hej, momci, znam šta morate da uradite!' Bila je to odluka koju smo doneli stomacima."

Razgovarao sam sa njim o jedenju šaka, kako preživeti u grupi a da ne dozvolite da prevlada razdor i koliko često razmišljate o ljudima koje ste pojeli kad se vratite u stvaran svet i pokušate opušteno da uživate u nekoj lepoj čorbi.

VICE: Mnogi koji su preživeli ovu avionsku nesreću ispričali su različite priče o tome šta se desilo posle pada aviona, a zbog prirode vremena i sećanja one su prilično kontradiktorne – razlikuju su imena i uloge ljudi, i tome slično. Da li je bilo ko osporavao vašu priču**?** Zbog čega ste odlučili tek sada da je ispričate**?**

Pedro Algorta: Znate, mi smo grupa ljudi koja je pre 40 godina preživela to jezivo iskustvo, a od tada je svako od nas sledio svoj put u životu, tako da smo prilično različiti kao osobe, što nam je omogućilo da se sada osvrnemo i pogledamo svoje priče iz različite perspektive. A 35 godina to je bila priča koju ja nisam pričao. U ćošku moje sobe stajao je ranac, čuo sam kako moji prijatelji pričaju svoju priču i pomislio sam: Ali to je i moja priča. Dakle, u vreme kada sam odlučio da progovorim i počnem da pričam o tome, shvatio sam da je način na koji vidim svoju priču drugačiji zato što je ta priča moja, niko je nije iskusio onako kako sam je ja iskusio i niko nije video ovu konkretnu stranu priče. Shvatam da svi imaju svoju priču i to je apsolutna istina. Ne tvrdim da jedino ja polažem pravo na istinu ili šta god; osećam da svi imamo pravo da sami ispričamo tu priču. Ova je moja, ovako sam je ja doživeo, ovo sam ja naučio iz svega toga i ovo sam poneo sa sobom iz tih planina u svoj normalan život.

I dobro, kako je bilo preživeti avionsku nesreću**?**

- Naći se u avionskoj nesreći je situacija veoma bliska smrti, ne znate da li ćete preživeti, na momente vas obuzima potpuna panika i gubite kontrolu nad sobom i svojim okruženjem. Bačeni ste u vazduh i sve je moguće, a to je ono što se meni desilo tada. Avion se haotično tresao i udarao od jedne planine do druge, te smo konačno pali na dno doline okružene planinama. U tom trenutku svi su zvuci utihnuli i sve se stišalo, tiho je padao sneg, a u avionu smo ostali samo mi preživeli.

Pedro, samo dan nakon što je spašen

U knjizi govorite o samoj nesreći sa popril**ične distance, kao da** vam nije delovala stvarno dok ste je se prisećali**.**

- Suština je u sledećem: iako vidim neke slike – a znam da su moje jer vidim svog prijatelja Felipea mrtvog kraj sebe – ne mogu da se setim previše detalja o svemu što se tamo desilo, znate? Postoji izvesno emocionalno ograničenje, zbog kog vam sećanje ne dozvoljava da prizovete baš sve detalje – tako da se, na primer, ne sećam broja svog sedišta, ne sećam se šta sam rekao minut pre nego što smo krenuli da poniremo, jer su emocije bile toliko snažne a panika toliko velika da ničega od toga ne mogu da se setim. Godinama sam se pitao da li treba da se trudim da se prisetim i aktivno radim na tome, da pokušam da rekonstruišem detalje pada i čitavog iskustva, ali nisam mogao, te onda to nisam ni čačkao. Sve se to krije u jednom delu moje podsvesti koji je prilično... to se neće vratiti. Ne sanjam nikakve košmare i trudio sam se ovih 40 godina koje su usledile da živim što normalniji život.

Primetio sam u knjizi da se osećaj da ste u grupi – da ste u svemu tome zajedno – zapravo formira prilično sporije nego što bi čovek očekivao. Kad se desila nesreća, postojale su određene podgrupe i vođe, ljudi su bili zajedno, a onda su se okolnosti izmenile, ljudi su poginuli i hijerarhija se promenila, ali nije se odmah stekao utisak o vama kao o grupi.

- U samom početku, bili smo grupa ljudi organizovanih oko ragbi tima, i u toj je grupi kapiten ragbi tima bio najvažnija osoba. On je umeo da komanduje grupom; on je smesta postao autoritet te naše delegacije. Zapravo je odigrao veoma bitnu ulogu u prvim danima koje smo proveli u planinama pokušavajući da organizuje ono što se moglo i bio je poštovan zbog autoriteta koji je imao od pre. Ali sve što je govorio svodilo se na: 'Izdržite, spasiće nas vrlo brzo.' A mi nismo bili spašeni. Kad je govorio: 'Izdržite, spasiće nas vrlo brzo', zapravo je sprečavao grupu da počne da radi na prilagođavanju onome što moramo da uradimo. U to vreme nam nije bio potreban autoritet. Bio nam je potreban vođa koji će grupi predočiti u kakvom smo se tačno problemu našli, znate?

_Pročitajte i: "_**_Kako bi kanibali mogli da leče degenerativne bolesti mozga"_**

- I onda je on poginuo u lavini, a kad je stradao, grupa je ostala samo grupa mladića bez odraslog staraoca. I to je verovatno najbolje što je moglo da se desi zato što je od tog trenutka svako od nas, sa svojim prednostima i relativnim slabostima, počeo da radi istovremeno i za sebe i za grupu. Tako je svaka aktivnost, sve što je svako od nas morao da uradi, postalo bitno za dalji opstanak grupe.

- Bilo je mnogo tenzije među nama, stalno smo se svađali, nismo svi među sobom bili prijatelji. Ljudi su morali da se bore za to da se čuju njihove ideje, za svoju poziciju unutar grupe, da ne ispadnu žrtveni jarci, da budu blizu mesta gde se donose odluke. Odnose koji su postojali među nama tamo gore u planinama srešćete u bilo kojoj grupi – čak i u grupama kojima sam morao da upravljam kasnije u životu – takve stvari se i tu dešavaju. Ono što nam se dešavalo kao grupi tamo u planinama, dešava se i u grupama ovde u društvu. Odnosi su isti i u tom smislu mi nismo bili izuzetak. Ljudi se bore za prevlast, ljudi se trude da postanu vođe, imate žrtvene jarce, imate eksperimente – ne uspete ili ste bili u pravu – i sve vreme učite na svojim greškama. I tako smo smogli snage da formiramo grupu koja je uspela da se prilagodi i opstane u jednom strašno neprijateljskom okruženju.

Pretpostavljam da je onda i grupa bila odgovorna za odluku da počnu da se jedu žrtve**?**

- Znate, to nije odluka koju smo doneli razumom – nije došla neka ličnost sa autoritetom i rekla: 'Hej, momci, znam šta morate da radite!' Bila je to odluka koju smo doneli stomacima. A u isto vreme, na različitim mestima, različiti ljudi su počeli da shvataju da ako želimo da preživimo moramo u sebe da unesemo nešto, a nismo imali šta da jedemo. I zato smo, bez da smo ubeđivali sebe nekim logičkim mislima, samo reagovali na svoju slabost, na našu želju da preživimo. Grupica nas je otišla i odabrala jedno od prisutnih tela i počela da pravi male ureze parčetom stakla koje smo imali, a potom smo počeli to da jedemo, i to je sve. Bila je to najnormalnija i najlogičnija stvar koju smo tamo mogli da uradimo kako bismo jeli.

- A kad smo to uradili, nismo se osećali kao da smo prešli neku granicu ili prekršili neko etičko ili moralno pravilo, mislili smo samo na to da napravimo korak napred, učeći kako da preživimo u neprijateljskom okruženju, učeći da radimo stvari koje nismo navikli da radimo.

Dakle, nikad niste imali utisak da je jedenje ljudskog mesa nešto abnormalno?

- Ne, nimalo. Čak i danas kad se osvrnem, shvatam jedno: da to nisam uradio, ne bih danas bio ovde. A činjenica da smo to uradili znači samo da smo se prepustili iskonskom instinktu za preživljavanje, i to je sve. Zato vam kao čitaocu to ne padne tako teško ili neprihvatljivo u knjizi, zato što vas vodim korak po korak kroz donošenje te odluke i kad stignete do te tačke, vi shvatate da nismo imali izbora i apsolutno sam ubeđen da bi svako na našem mestu uradio to isto.

Zanimljive su mi religijske teme koje su citirali neki iz grupe, da je ljudsko meso 'telo Hristovo', i ideja da vam to vaš prijatelj pomaže da preživite – dobro, ne baš svojom žrtvom, ali nečim vrlo bliskim tome. Da li je to imalo uticaja na donošenje odluke?

- To se govorilo, i to smo zaista govorili, ali siguran sam da niko nije rešio da to radi zbog toga. Uradili smo to zato što smo bili gladni, zato što smo bili slabi. Potrebna vam je u životu jedna takva vrsta logičke kompenzacije, ali kad se sve sabere i oduzme, odluke je donosio stomak. Nismo imali vremena za previše racionalnog planiranja – naše planiranje i razgovor, sve zapravo, bilo je usmereno samo na to kako ćemo preživeti svaki sledeći dan proveden u planinama. I nismo znali kako ćemo to postići, nismo imali opremu, nismo imali planinarskog iskustva, nikad ranije se nismo obreli u snegu, nismo znali šta treba da radimo kako bismo preživeli, nismo bili pripremljeni za to. Sve se, dakle, svodilo na naš instinkt i naše pokušaje, usput smo pravili zilion grešaka, ali smo ponekad uspevali da napravimo neki smisleni korak napred.

Pedro se vratio u planine 2013. godine

Koliko znam, nedugo nakon što se spašeni, organizovana je konferencija za štampu na kojoj ste na neki način bili primorani da priznate da ste pribegli kanibalizmu**. Kako su se ljudi ophodili prema vama?**

- Ta vest se već bila proširila, ljudi su već govorili o tome – izuzev roditelja nekih od nas koji su odbijali da u to poveruju. Mi smo prosto rekli: 'Jeste, uradili smo to' i to je bilo to. Nismo morali da kažemo ništa više. Kad se to pročulo, a mi smo potvrdili da smo to radili, prolomio se ogroman aplauz. A rodbina ljudi koji se nisu vratili je rekla: 'U redu je.' Četrdeset godina to nije bio nikakav problem. Sve je rečeno, svi sve znaju, za nas je to normalno, nismo očekivali da će to biti problem zato što u to vreme nismo razmišljali o takvim stvarima – razmišljali smo samo o preživljavanju. Od tada se nosimo sa tim i ne osećamo se nimalo drugačije po tom pitanju.

Danas, 40 godina kasnije, koliko vremena svakodnevno provodite razmišljajući o planini**?**

- Moram da vam priznam, ni ne setim je se. Setim je se samo kad govorim o tome, kao sada, ali obično mi se ne vraća. Kao što sam već rekao, ne sanjam košmare o tome. Uspeli smo da preživimo, ostali smo u miru sa planinom.

- Posle tog aplauza, uspeli smo da živimo tihe i normalne živote. Ne pravim se da nije ostavilo traga na meni, zato što je to bila jedna velika trauma. Ali trauma nastupi kad ne znaš kako da se nosiš s njom, a mi sada znamo kako da se nosimo sa svim tim, zato što nikad nismo bili optuženi ni za šta ili marginalizovani, niko nije uperio prstom u nas, niko nas nije optužio ni za šta. Išao sam na dobar univerzitet, radio sam dobre poslove, imam lepu porodicu, planina je u našoj prošlosti i neće se vratiti. Poenta je da mislim da smo dobili priliku da živimo normalne živote. Zaista mislim da je to najvažnije što možemo da kažemo u vezi sa tim, zato što pokazuje do koje mere ljudi mogu da se oporave od nečega što im se desilo u prošlosti.

Pretpostavljam da živite normalne živote umesto onih koji nisu preživeli, a mogli su da ih žive.

- Da, naravno. Momci koji nisu preživeli nisu više sa nama i to je uvek pitanje – zašto mi nismo umrli, zašto smo mi ovde, a oni nisu. Ali ja nemam odgovor na to pitanje. To je religijsko, etičko ili moralno pitanje, svako ima drugačiji odgovor na njega.Ja nemam odgovor na to pitanje.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu