Ovaj lik je pet godina uspešno izbegavao zimu

Ove nedelje će Južna hemisfera izaći iz sumorne, naizgled beskrajne zime. Dobro, makar po kalendaru — ako ste u južnim državama Australije, još koju nedelju ćete aktivno razmišljati o tome da se upiškite kako biste se utoplili. Ali za Australijanca Rika Bejkera, proteklih pet godina bile su fantazija beskrajnih letnjih dana potpuno lišeni promrzlina. Provodeći vreme između Australije i Los Anđelesa, sa povremenim odmorom za promenu na Havajima, on nije doživeo zimu od 2010. godine.

Ali pre nego što je postao trajno osunčani član kulta sunca, Rik je provodio dobar deo decenije bez njega. Odrastao je vozeći snoubord, pa je redovno bežao iz svakog grada čim bi otoplilo i živeo gotovo deset godina po zimi.

Nazvao sam Rika jer sam se našao u Melburnu, koji se upravo spremao da se prebaci na magičnih nekoliko meseci ispijanja piva i napada ajkula. Pošto je ova promena praktično jedino o čemu ovde ljudi trenutno pričaju, želeo sam da ga pitam kako izgleda život kada se godišnja doba uopšte ne menjaju. Pitao sam se i da li ima loših strana njegovog čvarenja na suncu — jer onda ću možda prestati da se osećam kao da mi je čitav život gomila pokislog đubreta.

VICE: Zdravo, Rik. Kako si uspeo da izbegneš zimu pet godina?

Rik Bejker: Veći deo godine provedem u Los Anđelesu, vratim se u Australiju u decembru, ostanem u Australiji dok ponovo ne zahladni, zatim se vratim u Sjedinjene Države. Takođe, poslednje tri godine jedan moj dobar prijatelj učestvuje u trci na surferskim daskama na Havajima u avgustu. Tako da sam i tamo završio na tri do četiri nedelje.

Nije li to ludački skupo?

Jeste, ali radije bih trošio svoj novac na takva iskustva. Makar to govorim sebi.

Nije li takav način života smetnja poslu i vezama?

Radim za sebe — ja sam dizajner, izrađujem sajtove, i vodim jedan mali časopis za vožnju snouborda u Australiji po imenu Pop. Kad radim ovde u Los Anđelesu… poslove uglavnom završavam preko Skajpa. Ako izuzmemo moja dva brata koji žive ovde, mogla bi da prođe i čitava nedelja a da ne razgovaram ni sa jednim ljudskim bićem licem u lice..

A što se tiče koliko to smeta mom životu — s jedne strane imate mnogo više slobode da radite šta vam padne na pamet kad vam padne na pamet. Uzeću laptop i sešću pored bazena na Havajima da završim posao. To je sjajno. Ali nemate normalan život i neko određeno mesto na kom biste se skrasili.

Da li se nekad osećaš usamljeno? To je vrlo usamljenički život.

Odrastao sam vozeći snoubord i zbog toga sam mnogo putovao. Ljudi se u tom svetu ravanju po godišnjim dobima. Jedan od mojih najboljih prijatelja krstari oko sveta. Provedem nekoliko nedelja s njim ili budemo zajedno u Meksiku dok je dole, uvek možeš da se prikačiš tuđim avanturama.

Ne smem samo da zaboravim da se krećem u određenom pravcu, a ne samo da tapkam u mestu ili lutam, ako radite da biste platili sledeću kartu za avion to je malo drugačije. Programiram i dizajniram neke veoma kreativne projekte, pa lakše to mogu da opravdam.

Da li je ovo večnog leto reakcija na vožnju snouborda i toliko vremena koje si provedeo u beskrajnoj zimi?

Čudno je to. Sećam se da sam prelistavao svoje molbe za vizu i primetio da sam svako australijsko leto proveo vozeći snoubord. Mnogi koji dođu iz tog dela sveta na kraju zavole plažu i talase, naročito kako su stariji.

Mora da ti nedostaje sneg.

Nedostaje mi svakog dana sve više.

Ako porediš deset godina izbegavanja leta sa pet godina bez zime, kakav trag su ta iskustva ostavila na tvom telu?

Iskreno, smog u Kaliforniji je ostavio više traga na moje zdravlje nego bilo šta drugo. Ne mislim da je neprestano sunce dobro za vas. U L.A. trenutno vlada takva suša, sunčano je svaki dan, ali je grad strašno prljav. Svi iz Los Anđelesa žele da padne kiša jer su pseća govna razmazana po trotoarima i kuda god da pođete smrdi na mokraću, treba nam malo kiše da sve to spere.

Kad si poslednji put bio prehlađen?

Upravo sada! Genetski sam podložan gripu, dobijem ga svake godine. Kad je napolju 35 stepeni, a ti imaš grip, pa to je najgore.

Ako se često razboljevaš, nisi li dugo vremena bio sjeban po zimi?

Da budem iskren, mislim da to nema veze jedno s drugim. Kad dugo vremena provodiš u planinama, vazduh je čist i ti si napolju. Nije da si pokisao do kostiju, u planinama ne pada kiša kao u Australiji, vreme je veoma suvo. Zapravo je verovatno bolje po tebe.

A emocionalno? Jesi li srećniji ili tužniji u zavisnosti od beskrajnog godišnjeg doba?

Bio sam nekoliko puta u Oregonu i Portland je poznat po svom maglovitom vremenu i fantastično je kad pada kiša, a ti vidiš kako se menjaju godišnja doba. Obožavam to. Mislim da je bolje po tebe kad prisustvuješ tim stvarima. Deliću mene nedostaju zime u Melburnu. Primetio sam da se bolje vezujem za ljude iz mesta kao što su Portland i Njujork nego za spržene čudake iz Kalifornije. Ne znam da li je do mog mentalnog zdravlja, ali nedostaje mi druženje sa takvim ljudima. Mislim da je hladno vreme dobro za sve nas.

To je potpuno suprotno od onoga što sam mislio da ćeš reći.

Ljudi iz Njujorka ili Melburna su teži i veći snobovi — ali ja to volim.

Da li sunčano vreme postane monotono?

U stvari je najgore kad radiš za kompjuterom ceo dan. Napolju sija sunce i 35 je stepeni, a ti si u fazonu: "Koje sranje, tako bih sad izašao napolje." Loše vreme je dobra motivacija da se ostane unutra i uradi posao.

Da li je to najgora strana beskrajnog leta? Jer, iskreno, ne zvuči to tako loše.

Kad se budiš svako jutro pod suncem a imaš posao u kancelariji, na kraju gledaš kako što više da odsustvuješ. Samo tražiš izgovor da izađeš i provedeš se. Ne znam da li je to stvarno bez veze, ali je teško kad imaš rokove. Takođe, počne sve to pomalo da te guši, kad si konstantno na vrelini i pod klima uređajima.

Iskreno, zvuči kao da više voliš zimu, ali ona sigurno ima loših strana jer ti ne bi bio na ovoliko produženom letnjem raspustu, zar ne?

Svako iz Australije ili sa Novog Zelanda ko je odrastao u snežnoj industriji zna da na kraju provedeš mnogo Božića daleko od svojih prijatelja i porodice, zato što tad počinju severnoameričke zime. Ume da smori kad se opraštaš od majke na aerodromu svakog Božića jer su tada letovi jeftiniji.

Dobro, nakon što si proveo toliko vremena u oba ekstrema, šta je bila do sada najveća nagrada?

Sva putovanja su mi otvorila oči koliko je sjajno mesto Melburn; odrastavši na poluostrvu Mornington, mogao sam da se spustim na plažu na kojoj nema nikog i nije zaprljana smećem. To je fantastično, to mi nedostaje. Ali ne znam da li bih mogao da se vratim u te vlažne, ledene dane kad je 14 stepeni a imaš osećaj da je pet u Melburnu. Oni su brutalni.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu