Evo kako je biti razveden sa dvadeset i nešto

Sudeći po statistikama, ljudima je sve teže da nađu srodnu dušu: procenat bračnih zajednica u SAD je niži nego ikada, i ljudi čekaju duže pre nego što stanu na ludi kamen. Pre samo nekoliko generacija, bilo je relativno normalno reći sudbonosno „da" u ranim dvadesetim, dok je to sada neobično; svega desetak odsto žena i šest posto muškaraca uzrasta ispod 24 godine u Americi je u braku.

U određenim krugovima u velikim gradovima, stupiti u brak pre tridesete smatra se za ishitreno obavezivanje. Ono što je još čudnije su ljudi koji su se pre tridesete već razveli. Popularna kultura nam nalaže da bi dvadesete godine trebalo da provodimo bezbrižno i tražeći tog nekog posebnog – kako je to kada ga nađemo, ali onda otkrijemo da u stvari i nije toliko poseban?

Slede tri priče anonimnih razvedenih ljudi veoma različitog porekla. Objašnjavaju zašto su se venčali tako mladi, kako je kada moraš novom partneru da objašnjavaš da si već prošao jedno venčanje, i kako je to biti ponovo u igri zavođenja i zabavljanja.

Upoznao sam svoju bivšu ženu kada smo oboje bili u marinskom korpusu u bazi Pendlton, u Kaliforniji, u blizini San Dijega. Oboje smo živeli u kasarni u bazi. Viđao sam je, i lagano smo počeli da se družimo i da izlazimo – na večere, u bioskop, i tako dalje – i stvari su se dalje razvijale. Imao sam 24 godine i bio sam marinac već tri godine, a ona je bila regrutovana tek godinu dana ranije, i jedva da je imala 20 godina. Svo naše zabavljanje pre braka se odvijalo u bazi.

Brzo smo počeli da pričamo o braku. Već u roku od mesec dana smo počeli da se šalimo s tim, „Zar ne bi bilo smešno kada bismo se venčali"? U to vreme sam bio do ušiju zaljubljen u tu cicu, a znam da je i ona bila u mene. Oboje smo mislili da je to ispravno. U isto vreme, kada si regrutovan i dok boraviš u bazi, dobijaš samo neku crkavicu na svake dve nedelje. Kada se oženiš, možeš da se preseliš u sopstveni stan u okviru baze, ili da uzmeš naknadu za život van baze – par hiljada dolara mesečno, što je velika olakšica. Osim toga, u marincima smo bili podeljeni po polovima i postojao je striktni dnevni raspored, zbog kojeg uopšte ne postoji društvena interakcija. Pomisao da se preselimo iz baze i da imamo pravu vezu nam je bila veoma privlačna.

Veoma neformalno sam je zaprosio. Poklonio sam joj jeftin prsten u njenoj spavaćoj sobi u bazi, i jednostavno je pitao. Nisam joj priredio iznenađenje, ili tako nešto. Nisam čak ni kleknuo na jedno koleno, a danas se više ne sećam ni datuma. Venčali smo se dva meseca nakon što sam je zaprosio. Sve se dešavalo veoma brzo.

Mislim da smo u početku bili zaista uzbuđeni, i ostali smo uzbuđeni sve do posle venčanja. Smestili smo se u stan u blizini Oušnsajda, Kalifornija, ali nismo znali šta radimo, a ja nisam bio spreman da promenim način života. Posle četiri meseca zajedničkog života, ja sam počeo proces demobilizacije iz vojske. Razmišljao sam o vojnoj karijeri, a i ona je to želela, zato što sa sobom nosi stabilnost. A i morala je da odsluži još dve i po godine pre nego što stekne pravo na demobilizaciju.

Ali moj vojni rok je prošao, i način života mi se smesta promenio. Odjednom, posle striktnog dnevnog rasporeda, imaš svo to slobodno vreme i nemaš šta da radiš. Prijavio sam se na biro rada i upisao fakultet. Bio sam u ranim dvadesetim i dobijao sam sav taj novac od države, nisam radio, a nisam se ni provodio. Ona je još uvek bila u vojsci i i živela trezvenjačkim životom. Ja sam umesto sa marincima počeo da se družim sa ljudima koji duvaju, šmrčku koku, idu na koncerte i rade sve ono što se u južnoj Kaliforniji radi. I ona je počela da razvija svoja sopstvena interesovanja – da vozi motore i odlazi u barove gde se sluša kantri. Kada smo se upoznali, bili smo u istom fazonu, a onda sam ja bukvalno posle samo osam meseci stekao potpuno drugačija interesovanja i potpuno promenio način života, baš kao i ona. Kada se sve sabere i oduzme, to su bili razlozi za naš rastanak.

Rastali smo se posle nekih godinu dana braka, možda i manje, a razveli smo se par godina kasnije. Rastanak nije bio buran, ali smo odlučili da ostanemo u braku da bi ona mogla da zadrži stan van baze i povlastice, dok joj ne istekne ugovor.

Čim smo se rastali, gotovo odmah sam počeo da se viđam s drugim devojkama. Počeo sam da izlazim i jebavam unaokolo, a čak sam upoznao i jednu devojku sa kojom sam četiri, pet meseci bio u vezi. Brak i razlaz nisu naudili mojoj mladosti. Ali u isti mah, ljudi naših godina nisu navikli na to da im osoba sa kojom spavaju kaže da je u braku ili da je razvedena. Sećam se kada sam jednoj devojci sa kojom sam se zabavljao ispričao kako stoji stvar, ona je popizdela i to je bio ogroman problem. To je bio moj sudar sa stvarnošću: batice, moraš to da središ i zvanično se razvedeš, jer će ti to doveka predstavljati teret.

I dan-danas retko govorim o tome da sam u svojim ranim dvadesetim bio u braku i da sam se razveo, jer razvedene ljude u Americi i dalje prati stigma, naročito ako si u nekom malom gradu ili na nekom zabačenom mestu, gde su porodične veze čvršće. Mislim da je osećaj krivice jači ako si u čestom kontaktu sa ljudima starije generacije. U velikim, naprednim gradovima, na tebe ne utiču životi tvojih roditelja; na tebe utiče okruženje. Srećom, ja živim u mestu gde ljudi imaju kritički odnos prema generaciji svojih roditelja i misle da tabui koji prate razvod takođe treba da umru sa tom generacijom.

Ali negde duboko sam dugo bio razočaran u sebe, jer nisam slušao ono što su mi moji roditelji i drugi odgovorni odrasli ljudi govorili: „Venčati se ishitreno u ranoj mladosti je loša ideja". I jebeš ga, to jeste bila loša ideja. Na kraju sam završio samo kao još jedan statistički podatak.

Ja ni na koji način nisam tradicionalna osoba. Odrasla sam u poliamoroznoj zajednici koja je autobusom putovala po Evropi, a sada radim kao babica, prisustvujem porođajima i savetujem trudnice. Moje shvatanje monogamije i braka je verovatno drugačije nego kod većine ljudi. Ali ipak sam se legalno udala u Americi.

Preselila sam se iz Londona u Njujork, jer sam tamo imala neke klijente. Upoznala sam svog bivšeg muža nedugo po dolasku tamo. Naša veza je skoro odmah postala neverovatno intenzivna. Nakon našeg prvog sastanaka u leto 2013, znala sam da prema njemu osećam strast kakvu nikada ranije nisam osetila – a već sam jednom bila zaljubljena. Mesec dana smo skoro svaki dan provodili zajedno, dok nisam morala da se vratim u Evropu zbog posla. Pre nego što sam otišla mi je rekao da me voli, i kasnije je došao u London da me poseti, i ja sam ostala trudna, iako ni on ni ja toga tada nismo bili svesni.

Posetila sam ga u Njujorku, i ozbiljno smo razgovarali o braku. Kada sam se vratila kući i otkrila da sam trudna, on mi je rekao da ne zna da li bi bio u stanju da ikada više razgovara sa mnom ako zadržim bebu. Ipak, brak mi je delovao kao dobra odluka iz tri veoma intenzivna razloga: bila sam do ušiju zaljubljena u njega, bila mi je potrebna viza da se vratim u Njujork, i da bih bila s njim i da bih mogla da radim, a bila sam i trudna.

Venčali smo se u februaru 2014 – manje od šest meseci otkako smo se upoznali.

Venčali smo se u zimu, a naša veza je na proleće počela da se raspada. Moja ljubav prema njemu nije izbledela, ali dogodile su se neke veoma intenzivne stvari, zbog kojih je postalo nemoguće da ostanemo zajedno. Najvažniji faktor je bio taj što je vršio pritisak na mene da abortiram. Nisam mogla da zamislim da abortiram. To je toliko daleko od onoga kakva sam. To nema veze sa sramotom ili kritičarima abortusa. Jednostvno sam imala osećaj da bi bilo pogrešno da dozvolim nekome da me natera na to. Moj muž je jasno rekao da ako rodim dete, on nas neće izdržavati. Novac nije bio bitan jer sam u tom pogledu ja imala moć, ali on je imao emotivnu moć nadamnom.

Iako je sve mnogo složenije nego što ovde zvuči, ideja o braku zbog zelene karte je kod njega stvarala veliki stres, jer je to ugrožavalo njegovu karijeru. A abortus je kod mene izazivao ekstremni stres, jer je bio u kontradikciji sa mojim pozivom babice. Ja dajem život, ne oduzimam ga. Tako da smo se rastali na leto 2014, iako smo ostali u braku da bih ja dobila vizu, posle određenog vremena provedenog u „braku".

Naša veza me je toliko mnogo povredila, imala sam osećaj kao da sam izgubila veliki deo sebe. Bila sam u šoku. Mislim da sam se istresala na drugima. Umem da budem veoma emotivna, ali umem da budem i veoma seksualna i da zahtevam da ima moć. Nakon razlaza, spavala sam s kim god i kada god sam želela, jer sam bila takva i pre braka. Zaboravila sam i da ti novi ljudi sa kojima spavam imaju svoja osećanja, i da bi i kod mene mogla da se jave neka nova osećanja, jer nisam dozvoljavala sebi da nastavim dalje posle tog braka.

Ljudima sa kojima sam spavala sam govorila da sam formalno još u braku. Neke je to uznemiravalo, ali neki su od toga pravili fetiš. Delovalo im je novo, neortodoksno, i s toga uzbudljivo. Ali svojim klijentima – trudnim ženama i njihovim partnerima – nisam mogla da govorim da mi se brak raspao. Kada priznaš da si rastavljen ili razveden, to je kao da priznaješ svoj promašaj. Nije me bilo briga šta misle ljudi koje sam viđala neobavezno, ali pošto radim s ljudima koji stvaraju porodice i pomažem im prilikom porođaja, oni ne bi imali poverenja u mene kada bih im rekla da meni nije uspelo.

Prošlog leta, dve godine otkako smo se upoznali i godinu dana i par meseci otkako smo se rastali, formalno smo se razveli. Da smo još samo malo vremena proveli u „braku", imala bih pravo na desetogodišnju radnu dozvolu. Ali on me je zajebao. Svakodnevno moram da živim s njegovim odlukama. Ta veza će za mene zauvek predstavljati teret. Meni lično je sada bolje, zato što mogu da priznam da sam izgubila najboljeg prijatelja, ali i dalje sa sobom vučem prtljag.

Nadam se da ću se jednog dana ponovo udati. Takođe bih uskoro želela i da rodim dete. Nadam se da ću na to iskustvo gledati kao na test za brak, iako je bilo mnogo više od toga, u emotivnom smislu. Sama ideja braka je za mene nešto praktično, ali verujem da ideja čiste ljubavi i partnerstva može da postoji. Naučila sam mnogo toga, i spremna sam da upoznam nekog koga ću voleti jednako strasno.

Srećno sam udata od marta, i ovo mi je drugi brak. Moj prvi brak nije bio formalan. Zatrudnela sam i počela sam da ga nazivam mužem iz nesigurnosti. Užasavala sam se samoće, i umesto da se pozabavim svojom anksioznošću i emocijama, dozvolila sam sebi da postanem zastrašena žrtva i zakopala se sa nekim ko mi nije dozvoljavao da vozim, da imam posao, da studiram, ili da se viđam s ljudima. Oboje smo imali po 18 godina, i on je često bio s drugim ženama i ostavljao me samu kod kuće. On je kontrolisao svaki aspekt našeg života, i ja sam mu to dozvoljavala. Ono malo familije što sam imala je prekinulo svaki kontakt sa mnom, a da su bili tu i videli kako se on ponaša prema meni, mogli bi da mi pomognu da ga ranije ostavim.

Rodila nam se ćerka, i nekih godinu dana kasnije smo odlučili da se venčamo. Kupio mi je prsten u juvelirnici u tržnom centru, dao je mnogo para da bi se hvalisao, ali nije bilo varnica, nije me zaprosio kao u bajci. Dve nedelje pre zakazanog venčanja, kada je naša ćerka imala skoro godinu dana, on me je po poslednji put prevario. Kada sam mu se suprotstavila, on nas je izbacio iz kuće. Pošto sam bila toliko neobrazovana, ali i uplašena od svega, nisam imala pojma kakva su moja prava, pa se nisam borila ni za šta, ostavila sam sve, povela svoju ćerku i više se nisam osvrtala. Čak sam i na dan kada je bilo zakazano venčanje organizovala žurku pod nazivom „Izbegla sam zamku" i provela se sa prijateljima.

O razvodu nismo ni razgovarali. Sve što je bilo potrebno je da šest meseci ne koristim njegovo prezime kada potpisujem dokumenta i da se prijavim na novoj adresi, i država Teksas je poništila našu vanbračnu zajednicu. Dobila sam to i napismeno.

Tek sam napunila 19 godina, i bilo mi je neprijatno i sramota što sam se razvela tako mlada. Zbog toga sam se takođe osećala i manje vredno – bilo mi je nezamislivo da stupim u vezu s nekim novim, barem sam tako mislila.

Počela sam da obnavljam kontakte sa starim drugovima od kojih me je moj muž odvojio. Jedan od njih je bio posebno ažuran u tome da pokušava da mi privuče pažnju. Gurao je nogu u dovratak vrata koja sam mu stalno zalupljivala ispred nosa. Želeo je da bude deo mog života i života moje ćerke. Bilo mi je i teško i čudno da gledam kako ta nova osoba neprekidno pokušava da stekne moje poverenje i ljubav. Nisam mogla da shvatim zašto je mislio da sam toliko vredna toga, ali sam mu na tome zahvalna. Prvo sam mu rekla da se nikada nećemo „zabavljati" jer ne verujem u to, niti želim da dete prepuštam dadiljama. Rekla sam mu da ako želi da bude sa mnom, moraće da bude i s njom 24 časa dnevno.

Na moje iznenađenje, on ne samo da je pristao na to, već mi je rekao i da ni on ne želi da bude ikako drugačije. Tako da je „zabavljanje" uključivalo „Čak I čiz", jeftine bioskope, zoološke vrtove, akvarijume i muzeje – sve što ima veze s decom. Zapanjilo me je koliko je bio prirodan i sa mnom i s njom, i delovalo mi je kao da porodica tako i treba da izgleda. Ono prethodno nije bio brak; više je izgledalo kao stokholmski sindrom.

Bio je devet godina stariji od mene, i takođe se razveo mlad i bio u nezdravoj vezi. Mnogi su me kritikovali zbog toga što sam stupila u vezu s njim tako brzo posle razlaza sa bivšim, ali za mene je to bio početak potpuno novog života u kojem sam konačno srećna.

Mnogo ljudi pretpostavlja da su mladi razvedeni ljudi tupavi i neobrazovani, ali mnogi koje sam ja upoznala su bili žrtve koje su imale predispozicije da budu zlostavljanje u takvim okolnostima. Rekla bih da su mladi razvedeni ljudi naivni, a ne glupi. Burma ih ne obavezuje – kao ni to što imaju dete, kada smo već kod toga.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu