Pakleni dani izbeglica na granicama Evropske unije

Najpre sam na graničnom prelazu Bačko Petrovo selo - Beremend, uz još desetak kolega posvedočila da tog petka, 16. oktobra, Mađarska nije zatvorila granicu sa Hrvatskom. Ili bar nije za sve. Zatvorena je bila samo za izbeglice, migrante, kako god ih zvali, one ljude što ove godine menjaju iz korena definiciju golog života osmišljenu polovinom prošlog veka i putuju preko pola sveta rizikujući sve kako bi se izborili za takav život, dostojanstven i vredan življenja.

Fotografije: privatna arhiva

Stigoh te noći na granicu Hrvatske i Mađarske na kojoj, sem par pripadnika granične policije na obe strane kojima smo mi, novinari, razbili monotoniju noćne smene, tri borna vozila i jedne metalne ograde sa otvorenim prolazom na mađarskoj strani, nikog i ničeg drugog nije bilo.Cela višemesečna igranka "oni bi kao da prođu do Nemačke ili gde već u Evropsku Uniju, a mi im kao ne damo" prebacuje se u Sloveniju. U hotelu u Belom Manastiru, gde je u toku svadba baranjskog mladoženje i peruanske mlade, recepcionarka zabrinuto pita "da li će nam sad ostaviti sve te ljude ovde?"

- Neće - odgovaram.

- Dobro je - kaže uz osmeh olakšanja.

Sledećeg dana vozim više od 400 kilometara do hrvatsko-slovenačkog graničnog prelaza Macelj/Gruškovje da dočekam izbeglice koje nisu mogle da uđu u Mađarsku. Četiri sata vožnje auto putem prilično je dosadno i zamorno. Pitam se kako li je ovim ljudima danima u autobusima i vozovima, u kojima su debelo platili mesto za sebe i najbliže, kako bi što brže stigli što dalje.

Prilazeći slovenačkoj strani granice, vidim sa desne strane pripremljeni deo prelaza za prihvat izbeglica. Slovenci su to. Pedeset pod konac poređanih velikih svetlo žutih šatora prekriva carinski prostor ispred hale za nekakve veterinarske inspekcije. Petnaestak policajaca u robokap opremi mota se okolo, poneki volonter Crvenog krsta Ptuj i nešto novinara.

Samo dan kasnije, nedostajaće mi taj uređeni organizovani slovenački sistem za prihvat.

Šest sati čekamo u laganom ćasku sa kolegama, mahom slovenačkim. Povremeno se grejemo u obližnjoj zgradi namenjenoj, pretpostavljam, vozačima kamiona da dok čekaju da im se roba ocarini na ulasku u Šengen zonu, mogu da upotrebe toalet(70 evro centi), istuširaju se (2, 3 ili 4 evra zavisno od dužine korišćenja tuša) ili popiju kafu iz automata (50 centi), sve pritom koristeći (odličan) wi-fi.

Tokom večeri pristiže prvi autobus sa izbeglicama, uglavnom porodicama sa malom decom. Organizovani Slovenci odmah upućuju pridošlice u pripremljene šatore odakle će ih, opet vrlo organizovano, poslati na registraciju i potom u autobuse koji će ih povesti ka Austriji i dalje ka Nemačkoj ili željenom odredištu. Teško je kontrolisati grupu ljudi koja je prethodnih sedam ili više sati provela u autobusu: deca se rastrčaše, muškarci se okupili da pomognu ženama i ponesu stvari.

Vidno izbezumljeni takvim "neredom", Slovenci, u rukavicama i sa bezbedne udaljenosti, pokušavaju da pojasne izbeglicama šta se od njih očekuje, kuda da idu i šta da rade. Sudaraju se dve kulture, vidi se da se ne prepoznaju, ali nekako bez većih potresa, stvar ipak funkcioniše. Nema još zatvaranja granice, nema žice, trgovina brojevima počeće tek dan kasnije, kada ću ja već biti na putu kući.

Tačnije, igra "muzičkih stolica", kako je to nazvao jedan kolega, zatekla me je na ulasku u Srbiju, taman na vreme da vidim šta se dešava u Berkasovu, srpskom pograničnom selu odakle putnici namernici prelaze u Hrvatsku preko takozvane zelene granice - politički korektan eufemizam za ilegalni granični prelaz.

Prateći dobijena uputstva, prolazim kroz Šid i Berkasovo i penjem se putem koji vodi ka granici, prolazeći pored parkiranih autobusa iz kojih u tom trenutku izlaze stotine izbeglica nakon nekoliko sati čekanja. Metež na putu bio je zanemarljiv u poređenju sa onim što sam zatekla neposredno pre same granice, tri i po kilometra dalje: nekoliko hiljada ljudi, ne manje od dve i ne više od tri, prilično uznemireno stoji i čeka. Deca trče naokolo po blatnjavom kukuruznom polju, odzvanja njihov smeh kroz opšti žamor, samo ih povremeno neki roditelj pozove da se ne udaljavaju, gužva je, mogli bi se zagubiti. Tu i tamo čuje se i dečji plač.

- Trenutno nema autobusa. Budite strpljivi, reći ćemo vam kad da idete - piše na arapskom na improvizovanom panou od ljubičaste gume koji drže dve sestre iz Sirije, dvadesettrogodišnja Rouan i dvanaestogodišnja Dina, zajedno sa volonterkom iz Češke Veronikom.

- To su izbeglice prevele i napisale na svojim jezicima - objašnjava mi Veronika i dodaje da osim na arapskom, isti natpis postoji i na farsiju kako bi sve izbeglice znale zašto je zastoj.

Hrvatski policajac na samom prelazu ljubazno govori da "nema zastoja, samo se usporilo otkako su Mađari zatvorili granice, jer autobusima duže treba da stignu do slovenačke granice i nazad."

No za Rouan, njenu sestru i oca, koji već desetak dana putuju iz Damaska ka Nemačkoj, potpuno je nevažno gde je zapelo.

- Ovde sam od jutros u sedam sati i strašno sam umorna - kaže Rouan. - Provela sam 48 sati u autobusima od Grčke i Makedonije pa kroz Srbiju, samo sam mrtva umorna i želim da nastavim dalje.

Eisa, dvadesettrogodišnji student engleske književnosti koji je bio primoran da pobegne iz Alepa u Siriji, takođe čeka od ranog jutra i u pet popodne i dalje ne zna koliko će to potrajati.

- Niko nam ništa ne govori. Ne znamo zašto moramo da čekamo i koliko dugo. Ja, doduše, mogu da čekam, ali brinem za decu, putujem sa bratom i njegovo četvoro dece, jedno je već bolesno a mogla bi se i ostala razboleti, postaje hladno.

Trogodišnja Sara, preslatka crnokosa devojčica sa krupnim smeđim očima koja mi se umotava u noge dok pričam sa njenom majkom Zaman, već se razbolela.

- Ne možemo ostati ovde. Hladno je i sva će se deca razboleti - kaže tridesettrogodišnja Iračanka koja uz Saru vodi i dvanaestogodišnjeg sina i sedmogodišnju ćerku u Beč, gde ih njen suprug već čeka.

Ako sam mislila da je to nedeljno popodne teško izbeglicama da čekaju prelaz preko granice, a i meni da svemu tome prisustvujem, sledećeg dana ću se uveriti da može da bude deset puta gore. Kiša je od ranog jutra lila kao iz kabla i sve je postalo mnogo dramatičnije.

- Nemamo dovoljno hrane, dobili smo samo malo čaja, nema ni dovoljno kabanica - kaže na odličnom engleskom Rodin iz Alepa. Daje mi broj telefona svog prijatelja Feliksa u Nemačkoj i moli me da mu javim gde je i da je dobro.

- Da li je istina da su Slovenci i Austrijanci zatvorili granice? - pita zabrinuto.

- Nije - odgovaram i prenosim poslednje informacije koje imam, skrećući pogled sa bebe koju otac umotanu u ćebe privija uz sebe. Dugo radim ovaj posao i dosta sam toga prošla, ali ovako nešto potresno još nisam videla. Nemoć, očaj i sramota preplavljuju me od glave do pete.

Natopljena ćebad, poneki meda očigledno ispao u žurbi i dečja gumena čizma izgubljena u pokušaju da se što pre pređe granica, svedoče da je poslednji "masovniji" prelazak tokom noći, o kome mi pričaju volonteri, bio iznenadan i neočekivan. U narednih 13 sati jedva će pedesetak ljudi prelaziti u Hrvatsku na sat vremena, ponekad i ređe, a hrvatski policajci ostaće neosetljivi na patnje ljudi natopljenih oktobarskom kišom. Ili će svoju osetljivost ispoljiti na pogrešan način, napadajući novinare i uništavajući im opremu, kao kolegama, fotografu Andreju i snimatelju Banetu.

Šatori razapeti u blatu, tu i tamo poneka vatra oko koje ljudi stoje u pokušaju da se ugreju, ni na trenutak ne umiruju savest nas povremenih posetilaca koji smo tu poslom. Okruženi smo ženama u sandalama, bosonogom decom, momcima u laganim duksevima koje od kiše ne mogu da spasu jeftine plave kabanice dobijene od UNHCR-a. Presreću nas izbezumljeni pogledi vidno iscrpljenih ljudi koji lutaju naokolo u pokušaju da dobiju kakvu-takvu informaciju ili barem malo hrane.

- Ne možemo ostati ovde. Gde su policija i vojska? Gde su autobusi? Umrećemo ovde. Moja deca će umreti ako ostanemo ovde! - uznemireno govori meni i koleginici Hiba Kanabani, umotana u ćebe ispod koga se vidi tanušni roze duks, dok pored stoje uplašena njena dva sina sa kojima sama putuje u bolji život.

Njen muž je ostao da radi u Saudijskoj Arabiji u kojoj je, kaže, izdržala dva meseca pre nego što je shvatila da joj "nema života" jer tamo "žene ne smeju da voze, ne smeju same na ulicu, moraju da pokrivaju lice."

- To nije život - kaže.

Baš kad je, ničim izazvana, hrvatska policija odlučila da propusti sve koji su se tu zatekli i kiša prestaje da pada. Na praznom prostoru ostaje gomila đubreta i blatnjavih i vodom natopljenih stvari ispuštenih, bačenih ili izgubljenih u žurbi da se pretrči u sledeću zemlju dok se vlasti ne predomisle.

"Zdravo Katarina, Feliks ovde. Rodin mi se javio iz pogranične zone između Slovenije i Austrije. Uspeo je i nastavlja dalje", čitam kratak mejl koji me je zatekao po povratku. U toplom stanu sačekala me je sveže skuvana kafa, ukusni kolači i ukućani sa pričama kako su proveli ovih par dana bez mene. To i trčanje narednog jutra imalo je terapeutski efekat. Vratila sam se u svoj život, za razliku od većine ljudi sa kojima sam preživela protekle dane.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu