​Zabrinjavajuća veza između zavisnosti i ADHD-a

Svaka nastavnička procena o radu učenika Najala Grina pričala je istu priču. On je dobro dete, u potpunosti sposobno — ali bi njegovi nastavnici uvek dodali još i: "Lako gubi pažnju."

"Bilo mi je strašno teško da se uklopim", priseća se Grin, koji je odrastao u seocetu u Severnoj Irskoj, tridesetak kilometara od mesta u kom živi danas. "Nisam dobro funkcionisao u grupama… a danas znam zbog čega."

On zna, ali trebalo mu je više od decenije — decenije koju su obeležile droge, alkohol, lekari, terapeuti, centri za odvikavanje od zavisnosti i pokušaj samoubistva — sve dok mu, kao odraslom čoveku, nije postavljena dijagnoza Hiperkintetičkog poremećaja (ADHD).

Oko 25 odsto odraslih koji se leče od zavisnosti od alkohola i narkotika pate i od ADHD-a, tvrdi WebMD. Ova dva često idu ruku pod ruku: dekoncentracija i impulsivnost, dva ključna obeležja ADHD-a, olakšavaju vam da se predate obrascima zavisnosti. Isto važi i za stres izlaženja na kraj sa ADHD-om, tokom kog čak i izvršavanje prostih zadataka može da se ispostavi kao mučno.

"Srećem brojne mlade žene koje mi kažu da su uspele da stisnu petlju i izbore se sa izazovom, ali to je zato što je za ono za šta bi drugima inače trebalo sat ili dva na poslu, njima bilo potrebno četiri," kaže Dr. Timoti Vilens, šef odeljenja za dečju psihijatriju u Glavnoj bolnici Masačusetsa.

Vilens je 2010. napisao studiju pod naslovom "Otrežnjujuća činjenica: ADHD dovodi do zavisnosti od opojnih sredstava", u kojoj se tvrdi da između 15 i 25 odsto odraslih koji imaju poremećaj zavisnosti od opojnih sredstava pate i od ADHD-a. Vilens tvrdi da je rizik zavisnosti od opojnih sredstava za ljude sa ADHD-om "dva do tri puta veći" nego za ljude bez ADHD-a.

Ali tu opet dolazimo do pitanja šta je bilo pre, kokoška ili jaje: Da li obeležja ADHD-a vode u zavisnost ili način na koji se leči ADHD — često uz pomoć lekova kao što su "aderol" i "ritalin" — potpomaže zavisnost?

Dok je bio tinejdžer, Grinovo ponašanje nije prepoznato kao ADHD. "Ako nemam dovoljno stimulansa, pronalazim svoje", objašnjava on. Za njega, to je došlo u obliku pića i droga. Od kada je imao 15 godina, onesvestio bi se svaki put kad je pio; kad je bio u dvadesetim, kompulzivno bi uživao kokain, a ponekad bi istovremeno uzeo pet tableta ekstazija. On ističe da to nije radio iz zabave — radio je to iz očaja.

Sa 18 se preselio iz Severne Irske u Njujork, gde je "spiskao sve pare na piće". Posle toga, potucao se od grada do grada; Liverpul, Galvej, Dablin. Nije uspevao da zadrži posao. Ništa nije bilo stabilno. Ako nije pio, novac je trošio na poker aparate.

"Takav vam je ADHD", kaže on. "Probudite se, sve je u redu. A do pet popodne, vaš život se već okrenuo naglavačke. Morate da nađete novi posao. Izbacili su vas iz stana. Kad jedna stvar pođe po zlu, sve pođe po zlu."

Nakon što je prošao program odvikavanja od opojnih sredstava, Grin je upoznao psihijatra koji je smatrao da on boluje od ADHD-a. Bilo je to prvi put da mu je neko pomenuo tu mogućnost. Grin je pronašao udžbenik o poremećaju u jedinoj knjižari u svom gradu, ali nije mogao da nađe nikakvu informaciju o tome kako odrasli izlaze na kraj s tim poremećajem.

To je verovatno zato što se, sve donedavno, mislilo da ADHD kod odraslih "ne postoji", tvrdi Dr. Hauard Šubiner, koji je sproveo opsežna istraživanja o ovom poremećaju. "Verovalo se da je to poremećaj kod dece koji nestaje kad ona uđu u pubertet."

Centri za kontrolu bolesti i prevenciju procenjuju da u Sjedinjenim Državama dijagnozu ADHD-a ima 6,4 miliona dece uzrasta između četiri i 17 — ali onda ta deca odrastu, a doktori sve više uviđaju da ADHD ne nestaje sa godinama. Nekih 4,4 odsto odraslih u Americi se i dalje bori sa ADHD-om, koji, procenjeno je 2000. godine, državu košta 31,6 milijardi dolara u troškovima zdravstva i izgubljenim radnim satima.

Problem je, međutim, da se ADHD manifestuje na različite načine u zrelom dobu. Hiperaktivnost, jedno od obeležja koje se vezuje za poremećaj, kao da se smanjuje kako deca odrastaju. S druge strane, nepažnja se ne popravlja. "Još je tu, ali se povukla unutra", kaže Šubiner. Jedan od načina na koji se pojavljuje u zrelom dobu jeste kroz zavisnost. U studiji iz 2005. godine, Šubiner je primetio da je 20 do 40 odsto odraslih sa ADHD-om imalo istorijat zavisnosti.

_________________________________________________________________________

On je Ajsmen - on meditacijom pobeđuje bolesti

_________________________________________________________________________

Istraživanje pokazuje da bi ljudi sa ADHD-om mogli da se okrenu drogama zbog nedostatka dopamina u mozgu. Ali Šubiner i drugi naučnici su postavili pitanje i da li uobičajeni način lečenja ADHD-a — stimulansima kao što su "aderol" — pacijente tera u obrazac zavisnosti.

Za sada ne izgleda da je tako. "Postoji vrlo malo dokaza da lečenje ADHD-a povećava rizik zavisnosti od cigareta i opojnih sredstava — čak ga smanjuje", kaže Vilens, pozivajući se na studiju sprovedenu nad 25.000 pacijenata ADHD-a koja je pokazala značajan pad u kriminalnom ponašanju (uključujući kršenja zakona koja imaju veze s drogom) kod onih koji uzimaju lekove da bi se lečili od poremećaja. "Signali, čini se, govore da ako nastavite s uzimanjem leka, verovatno će doći do smanjenja rizika [zavisnosti od opojnih sredstava]", kaže Vilens. "U najmanju ruku, rizik se ne povećava."

"Mislim da se svako u našoj struci slaže, ako mislite da možete da sprečite stvaranje zavisnosti, razmislite o tome da ADHD lečite relativno brzo", kaže on. "Ako ADHD lečite agresivno i kontrolišete upotrebu narkotika, smanjićete delinkvenciju."

Nakon što je Grinu postavljena dijagnoza ADHD-a, a on završio program lečenja koji je usledio, konačno je pronašao stabilnost. Ali čak i danas, kaže on, ADHD kod odraslih prati anatema. "To vam je poput crne ovce među mentalnim stanjima", kaže on. Prošle godine je Dejli Mejl u uvodnoj reči objavio tekst doktora koji je tvrdio da ADHD uopšte ne postoji.

"Posle 50 godina bavljenja medicinom i susreta sa hiljadama pacijenata koji su pokazivali simptome ADHD-a, došao sam do zaključka da ADHD ne postoji", napisao je on. U svom tekstu on tvrdi i da postavljanja dijagnoze ADHD-a kod tinejdžera i lečenje stimulansima ignoriše "prave uzroke njihovih problema", za koje tvrdi da su marihuana i alkohol.

U Grinovom slučaju, čini se da važi obrnuto. Lečenje zavisnosti od alkohola i droga otvorilo mu je prostor za dijagnozu, kaže on, i konačno se oseća kao da je uspostavio kontrolu nad svojim životom. Pre tri godine, Grin je pokrenuo neprofitnu organizaciju Adult ADHD NI posvećenu pomoći drugim odraslim osobama s ovim poremećajem širom Severne Irske. On pomaže deci i odraslima koji se muče kao on nekad, bez obzira na to da li neki doktori i dalje misle da ADHD ne postoji. "Prihvatam izazov", kaže on.

Grin se dobro seća tog osećaja izgubljenosti. On vidi olakšanje na licima svojih klijenata kad shvate da nisu jedini koji se tako osećaju. Smeju se malo opuštenije kad su svi zajedno.

Svi su oni sposobni ljudi, kaže on — samo ih lako gube pažnju. A on dobro zna kakav je to osećaj.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu