Duvači objašnjavaju zašto više vole lošu vutru

Ovaj članak se prvobitno pojavio na VICE US

Duvačima u Americi je najzad svanulo. Sve više država legalizuje ili dekriminalizuje marihuanu, istraživanjima se otkriva sve više vidova njene primene u medicini, a kvalitet džidže je svake sezone sve jači. Kao što je VICE dopisnik za vutru T. Kid jednom napisao, „Umesto gomile lišća, granja i semenki koji su preovladavali decenijama, sada imamo pristup besprekorno uzgajanim cvetovima kanabisa prepunim kristala THC-a. Ovih dana, vutra je lepša, mirisnija, i radi mnogo, mnogo jače nego ikada ranije".

Sve je to fino i lepo, ali ja više volim lošu gandžu.

Bilo mi je potrebno neko vreme da to shvatim. Na faksu sam bio cimer sa nekim duvačima, i pušili smo samo najmasniju džidžu koju smo mogli da nađemo, koja je bila toliko jaka da bi me privremeno činila nepismenim.

Jednom sam doneo kući jednu od tih sorti – zvala se „plavi san", „srebrna izmaglica", ili tako nešto fensi – da duvam sa kevom, kul damom koja je sedamdesetih godina varila buksne debljine prsta kao da su pljuge. Kao i mnogi drugi odrasli ljudi koji su postali roditelji, imala je višedecenijsku pauzu u duvanju, i nije znala koliko je ova droga vremenom evoluirala. Htela je da opet proba, i podelili smo džoint. Posle jednog dima, bila je oduševljena aromom i dobro se osećala. Posle još dva dima, morao sam da je odnesem gore na sprat i ušuškam je kao da sam ja njoj roditelj. Na nju je dim savremene trave delovao kao srk iz lule sa opijumom.

Sada, par godina kasnije, potpuno razumem svoju kevu. Ja volim da duvam s prijateljima, što znači da svako sebi smota buksnu i neprekidno duva, da bi razgovor pičio kako treba i da bi ubijali vreme. Ne mogu to da radim sa medicinskom vutrom, „hedićima", „dank kušom", ili kako god zovu tu robu koja sadrži preko 20 posto THC-a.

Iako zvuči uvrnuto kada to kažem, ali nostalgičan sam za vutrom koju sam kupovao u srednjoj školi: za jeftinim kesicama punim iseckane zelene travuljine koja je ličila na (a mogla je i da bude) origano. Ta gandža je za nekoga ko je navučen na ove nove medicinske sorte isto kao i „badvajzer" za one tipove koji se lože na pivo današnjih mikro-pivara; mogao sam da varim buksnu za buksnom po celo veče i da budem samo blago naduvan. Kada god nekome ko se ubija od duvanja iznesem ovo svoje mišljenje, on mi kaže da sam cinkaroš, kaže mi da nabavim vaporizator, ili mi predloži da kupim ploču „Blek sabata" i drkam uz nju. Ali što sam više počeo da se raspitujem, nailazio sam na više duvača koji su se na sličan način sa simpatijama prisećali domaćice. Evo šta su mi razni ljubitelji trave, koji su želeli da ostanu anonimni, rekli zašto vole slabu džidžu.

Volim lošu travu zato što sam odrasla u Africi, gde smo imali samo domaćicu i hašiš. Oni te fino urade, ali te ne zakucaju. Volim je i zato što nema toliku drogerašku konotaciju. Volim da je čistim od semenki i sitnim. Ekipa sa kojom duvaš ovakvu vutru je generalno opuštenija, i ne odvališ se previše, niti dobijaš anksiozni napad kao kada duvaš ove nove sorte.

Takođe, možeš da duvaš po ceo dan, a da se ne osećaš kao luzer (reče duvačica).

Američka vutra je isuviše dobra. Takođe mrzim i voterpajpove i sav taj pribor koji koriste za duvanje. Volim da mi džoint bude kao i žena: tanak i otmen.

Zavoleo sam slabu travu kada sam sa svojima bio na odmoru na Jamajci. Čim sam stigao, gnjavio sam šankera da mi završi neku vutru. Tražio mi je 50 dolara, i sledećeg dana mi doneo ogromnu kesu prepunu govnjive vutre – semenke, granje, celi fazon. Ali meni je bilo do jaja. Duvao sam k'o slon i bio sam opušten. A i sve vreme sam na plaži slušao muziku šezdesetih i sedamdesetih, i osećao sam kao da sam seo u vremeplov.

Još od tada mi nedostaje domaćica. Najiskrenije, mislim da je današnja vutra isuviše jaka za određene situacije. Ako ću samo da duvam i kuliram sam ili s ortacima, savršeno je u redu. Ali čim moram nešto da obavim – da izađem u javnost, da provedem neko vreme s porodicom, ili nešto slično – onda mi je itekako prejaka. Za sve te današnje sorte u Kaliforniji, Koloradu, pa čak i ovde, u Njujorku, tvrde da smanjuju anksioznost, ali to baš i nije tako, jer imaju stvarno visok nivo THC-a. Po mom mišljenju, jedini način da se ljudski naduvaš i budeš opušten je taj da više duvaš slabiju džidžu, što će reći – domaćicu.

Ako želiš da budeš funkcionalna osoba, onda je domaćica stvar za tebe. Možeš da je pušiš do mile volje i da se ne brineš. Ovih dana, u ovom ubrzanom društvu sa prihvatljivom dnevnom dozom, poslednje što je ljudima potrebno je da duvaju tu superherojsku džidžu od koje samo bulje u svoje telefone i trzaju se, umesto da nastave da kuliraju s ortacima ili kradu bogu dane.

Ja čak više ni ne duvam; postalo je previše nenormalno. Ali kada se kombijem vozim po planinama Oaksake i kada stanemo u San Hoze del Pacifiko, i kada kupim veliku kesu pečuraka, da, za 10 dolara kupim i dve granetine najjadnije vutre koju ste ikada videli. Semenke stavim u novčanik i dam ih svojoj devojci kada se vratim u Meksiko Siti, da može da ih posadi u saksiju na prozoru, i napravim ogromnu topčinu od buksne koju svarimo na plaži. Obično povučem samo par dimova, ali miris šume me vrati u prošlost, znaš. Takođe sam krao i domaćicu koju je moj ćale sadio u šumi, i duvao sasvim sam. Kada bih morao da biram da li ću da duvam buksnu domaćice prepunu granja ili da kupim činiju njujorške „brze" trave koju bi mi neki klinac na biciklu uvaljao za 60 dolara za 5 grama, uvek bih izabrao domaćicu.

Volim jadnu gandžu jer sam uz nju odrasla u Varšavi. Poljska trava je takođe bila prskana i raznim hemikalijama, i stvarno bi te sjebala. Bio bi mamuran od nje, a ako bi poduvao previše, ponekad bi imao i halucinacije. U njoj je bilo semenki, i bila je baš suva, čak i pepeljasta. Mi nismo imali „dobru" travu. Bila nam je dostupna samo ona loša, i svi smo je duvali.

Bila je i užasno jeftina, koštala je 30 poljskih zlota (8 dolara) za „gram", mada je to verovatno bilo manje od grama, jer niko nije imao vagicu. To me podseća na odrastanje u rodnoj zemlji, i pošto sada živim u Berlinu, pomučim se da nađem džidžu lošeg kvaliteta, koju naseljenici iz Afrike prodaju u Gorlicer parku u Krojcbergu. Na taj način mogu da budem nostalgična i da neprekidno duvam, a da mi ne propadne ceo dan.

Nije da više volim lošu travu, ali ne volim da gubim vreme tražeći nešto posebno, ako mogu lako da nađem vutru koja je znatno jeftinija.

Dugo sam dilovao, i znam da postoji bolja vutra, ali ja samo želim da se naduvam. Trava mi nije potrebna iz medicinskih razloga. Ja sam prodavao jeftinu travu za 25-30 dolara za pet grama, a onu bolju za 60. Znam jednog tipa kod koga mogu da završim 30 grama za 80 dolara. Takođe imam ortake koji prodaju onu vlažnu, masnu „kali", za 350 dolara za 30 grama.

Da duvam jednom godišnje, razumeo bih raspiništvo. Ali pošto ja duvam više puta dnevno, bio bih lud da trošim toliko para na vutru koja nije baš toliko bolja. Mlad sam i siromašan, pa na to gledam kao na vino. Naravno, fina, skupa flaša vina je super stvar i sjajno ide uz hranu. Ali da sam klinac koji samo hoće da se napije, što u mnogo slučajeva i jesam, sirće od dva dolara će obaviti posao.

Od ljudi koji se zalažu za skupu džidžu slušam priče kako ih od jeftine vutre boli glava, ili tako neko sranje. To je meni kao kada se ljudi žale da se osećaju posrano kada pojedu gluten. Da, osećaćeš se umorno i naduveno kada pojedeš celu picu.

Amerikanci idealizuju rastafarijansku kulturu, naročito kada je reč o vutri – ali ti tipovi na Jamajci puše najgore moguće granje koje ćeš ikada videti. A ipak su duvajući to sranje mnogo srećniji od većine ovdašnjih ljudi koji daju brdo para za sićušne kesice proizvoda sa gornjih polica. Moja logika je sledeća: ako se naduvam, ja sam srećan. Trava je trava.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu