FYI.

This story is over 5 years old.

Film

Ovo nije BDSM seks: svi promašaji Pedeset nijansi siva

Jedini koji u celoj toj gužvi zaista treba da se zabrinu i osete uvređenim jesu stvarni BDSM entuzijasti.
06 Mart 2015, 10:23am
Foto via Flickr user DeNovo Broome

"Pedeset nijansi siva" je, naravno, komično traljav i traljavo komičan filmski uradak. Interneti se već uveliko sprdače sa ovim "globalnim fenomenom", dok filmski pametnjakovići glasno nutkaju svoje primere istinski erotičnih i odistinski kontroverznih filmova koji su promakli (ne)ukusu pučanstva. Svemoćni IMDb kliktači su film zakovali na oceni 4.1, a Rotten Tomatoes i onako niko ne gleda. Ali, koga briga, zapravo?

Producenti zadovoljno trljaju ruke zbog hordi tinejdžerki i svih koji se tako osećaju, a koje idu na celuloidno hodočašće novoj buri u čaši vode. Pošteno, jer niko nikada nije obećao nov Bertolučijev "Poslednji tango u Parizu" (1972) ili nekakvu arty pretencioznost poput "Nimfomanke" (2013) fon Trira. Već samo još jednu romantičnu seksploataciju. Uostalom, kako i napraviti tortu od griza kakav je istoimena knjiga? I zato, jedini koji u celoj toj gužvi zaista treba da se zabrinu i osete uvređenim jesu stvarni BDSM entuzijasti. Jer "Pedeset nijansi siva" i BDSM seks imaju veze koliko žirafa i stiropor. Za one sa jeftinijim ulaznicama: nimalo.

Foto via Flickr user Andre Clements

Prvo, u BDSM odnosima, submisivne osobe ( bottoms ili "botomi") se ne ponašaju kao što se ponaša Anastasija Stil. Naime, ova 21-godišnjakinja u filmu-knjizi deluje poput japanskog veterana koji je dvadeset godina proveo u džungli verujući da rat još uvek traje. Ili samo još uvek zbunjeno i naivno veruje u to da decu donose rode. Stotinu mu analnih kuglica, postoji internet, postoji "Kozmo" koji uveliko reklamira plišane lisice, a i studentkinja književnosti bi valjda morala čuti za jednog Markiza de Sada. Francuska književnost 18. veka beše izborni kurs, šta li?

Ono što je još važnije je sledeće: u BDSM realnosti, submisivne osobe i te kako znaju šta se oko njih događa. I uprkos popularnom mišljenju, one su te koje vode glavnu reč. Dakle, potčinjene i potčinjeni određuju šta (će da) se dešava, te koje su granice celog dešavanja ili "scene".

Veština botoma se ogleda u jasnoj komunikaciji, kao i u pažljivoj manipulaciji, navigaciji i rukovođenju scenom, odnosno nastranim prndačenjem. Neko bi rekao da submisivni zapravo dominiraju, te da kod zemare sa jahaćim bičem samo stvaraju popaljivu iluziju o tome da se on tu nešto pita. [1] Dinamika moći kako je zamišljaju Perica i E. L. Džejms – "Ju, naopako, šta je ovo!?" i "Isusebože, ja ovo nikako ne bih, ali ga volim, pa ću popustiti" – zapravo je sama antiteza BDSM seksu.Jer dotični se iznad svega zasniva na poverenju, na dobrovoljnosti i na nadnaravno preciznoj obaveštenosti. Prinuda i neznanje, naprosto, ne dolaze u obzir.

Foto via Flickr user Javier Pais

Drugo, dominantne osobe (tops ili "topovi") nisu osobe kao što je Kristijan Grej. Ne radi se o vožnji aviona i sveukupnom buržujstvu, već o njegovom istorijatu zlostavljanja u mladosti i traumatičnim iskustvima sa mrtvom majkom zbog čega ima laku ruku i problem sa osećanjima. Ova "psihoanaliza za početnike" otkriva još jednu opasnu predrasudu o topovima – da su u pitanju poremećene osobe nevoljno zaribanih mozgova čija frustracija ižđikava kad seksualno rade to što perverzno rade. I nije reč samo o banalnom filmu: ova pseudobolest glave je do pre par godina bila uredno pribeležena i u psihijatrijskom priručniku BDSM, istom onom koji je i homoseksualce do 1970-ih etiketirao kao bolesnike. Dok je, opet, stvarnost potpuno drugačija.

Prema jednoj holandskoj (a čijoj bi drugoj?) naučnoj studiji iz 2013. godine , koja je obuhvatila preko 1300 praktikanata BDSM i standardnog ("vanila") seksa, ekipa koja voli da dominira i potčinjava, vezuje se i nanosi bol i ostalo – zapravo je mentalno zdravija od ostatka populacije. Tako je, perverznjaci koji se pale na bičeve i lance su manje neurotični, manje anksiozni, svedoče o višim stepenima blagostanja, češće prijavljuju osećanja ljubavi, intime i bliskosti u svojim vezama itd. u poređenju sa ostatkom populacije.

Druga istraživanja, na uzorku od čak 19 hiljada ljudi, pokazuju da drugovi sadomazohisti jednostavno nisu ljudi sa mračnom prošlošću seksualne prinude, zlostavljanja, psiholoških i emocionalnih poteškoća i sličnih nezgodacija. Ovakav Kristijan Grej je teški izuzetak, odnosno udobni mit koji izmišljamo mi ostali – traumatizovani, potiskujući i gladni udobnog objašnjenja za naš dosadni seks sa ukusom vanile.

Treće, BDSM seks ne izgleda onako kako izgleda u "Pedeset nijansi". Povezi za oči, bičevi i lisice samo su deo repertoara jedne BDSM scene, i to kliše na koji upućeni neretko odmahuju rukom i vragolastim osmehom. Ubacimo još brkatog junaka koji je u kožnom odelu od glave do pete, sa onim cibzarom preko usta, i komika je kompletirana. U stvarnosti, nastrani ljudi su mnogo kreativniji od banalnog rabljenja nekvalitetnih seks-igračaka koje je sastavio neki nesrećnik u kineskoj pripizdini. Kreativniji, kao i, pa, nastraniji.

Za sve koji su iole otvoreni prema sopstvenoj seksualnosti, sporadično vezivanje očiju, lisičarenje i šljepkanje odavno su klasik i "vanila". I zato, gde su masivni analni čepovi, čelični spekulumi, konjske maske, ludačke košulje, oprema za klistiranje, aparati na struju? Prebogati i nadasve iskusni direktor firme "Grey Enteprises" koji se decenijama pali na vezivanje, dominaciju i sadomazohisanje bi u svojoj komodi morao da ima nešto više od početničkih zezalica koje parovi sebi kupuju za Dan zaljubljenih.

I konačno, BDSM seks najčešće i nije – seks. Bar ne u smislu penetrativnog seksa, odnosno ritmičkog trljanja genitalija o genitalije kako bog i misionari zapovedaju. Dok Kristijan i Anastasija uvek nekako završavaju i pseudosvršavaju u holivudizovanom snošaju, BDSM obično ne haje za celu tu gnjavažu. Grubo rečeno – igra rečima je namerna – manje od trećine sadomazohističkih odnosa kulminira u prcanju. Naime, ekstaza se postiže na mnoge nekonvencionalne načine, uključujući tu i psihološke majndfakove, kontrolu celokupnog ponašanja i, naravno, udarce i bol. Sudeći po povišenom stanju osetljivosti tela i uma u takvom međuodnosu, penisi i vagine tada su laka i jeftina rešenja. Celo telo, a posebno glava, su igralište za BDSM.

Foto via Flickr user DeNovo Broome

Zbog svega ovoga, ljudima koji znaju znanje, "Pedeset nijansi" deluju kao nešto što su udruženim snagama iz svojih prepona izlučile Ljiljana Habjanović Đurović i Mira Adanja Polak, a ne istinski poznavaoci prilika. Jedno bajkovito, staromodno i impliticno uvredljivo trabunjanje o poremećenom momku kojeg, u sveopštem glamuru i buržujluku, ljubavlju spasava skromna curica iz naroda. I sve je to simpatično i arhetipsko, ali pogrešno skreće za Albukerki jer nikakve veze sa BDSM nema. Zato se i može dogoditi da se u "Pedeset nijansi" kao u film generacije kunu devojke koje bi inače skočile na luster da im momak predloži šljepkanje po guzici ili povlačenje za kosu.

Dok bi i momak odvučen na isti film, sa verom u boga i stadion, komadima asfalta najradije razbijao izloge zbog svih tih "perverznjaka", seme im se američko i judeomasonsko zatrlo. I ovo je indikator da u "Pedeset nijansi" nema ničeg istinski nastranog. Samo zato su isti ti zli Ameri po svom dobrom običaju pogodili zlatnu žicu i ispritiskali dugmiće globalnog stanovništva, te inkasirali 82 miliona dolara samo za prvi vikend prikazivanja. I sve je to superiška, Dizni slične bajke prodaje čitav vek, zašto bismo izmišljali toplu vodu ili (u)zbunjivali javnost sa nekakvim golden showers ? Ali zato, u ime svih nas iz BDSM i neke , nemojmo shvatati ovaj film kao nekakav "Uvod u sadomazohizam" jer on to nije. Već samo još jedna dramatična suprotnost svemu onome što BDSM predstavlja, koja debelo maši poentu dok časne i poštene sadomazohiste pretvara u karikaturu. Ne kvarite nam zabavu kad se priguše svetla.


[1] Uzgred, istu grešku sa motivom naivne, lakoverne i preterano popustljive devojke pravi i "Devet i po nedelja" (1986). Na drugoj strani nastranog novčića, puno realniji prikaz sličnog motiva zbunjenosti i sluđenosti aktera dat u "Sekretarici" (2002). Tamo je submisivna osoba (Megi Gilenhal) ona koja tačno zna šta hoće i šta je pali, dok je dominantni junak (Džejms Spejder) taj koji se plaši i femka.