FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Kada vidim "popust", odlepim

Fenomen nagomilavanje smeća, horderstvo, poriv urbanih veverica, nazovite to kako hoćete. Međutim ako vas to jednom inficira, osećaj blaženstva koji vam struji krvotokom dok držite ručke potpuno nove kese, teško da ćete moći tako lako da ga se rešite.
2.2.15

Teško je ljudima to objasniti, a da ne misle da ste ćaknuti. O tome možete da pričate sa nekim u koga imate puno poverenje ili jednostavno da držite jezik za zubima. Ponekad, ako treba, to morate da krijete i od sebe, jer je kupovina novih i bespotrebnih stvari ozbiljna bolest.

Fenomen nagomilavanje smeća, horderstvo, poriv urbanih veverica, nazovite to kako hoćete. Međutim ako vas to jednom inficira, osećaj blaženstva koji vam struji krvotokom dok držite ručke potpuno nove kese, teško da ćete moći tako lako da ga se rešite.

Reklame

Za takvo oboljenje još uvek nisu izmislili ni lek, ni vakcinu. Za to ne postoje ni flasteri za odvikavanje, ni magični recept koji će vam pomoći da vaš poriv za kupovinom nečeg novog prestane za deset dana. Ako ste navučeni na trošenje ili prosto imate osećaj da morate da potrošite sve pare koje imate, pravdajući se time da vas šoping i miris novih, neotpakovanih artikala opušta, onda je to samo vaš problem.

Ozbiljni šopingholičari su terminatori. Zveri koji suvereno koračaju prodajnim objektom i kupuju slušajući isključivo svoj glas iznutra, instinkt koji se razvija od rođenja. Oni ne otimaju, niti se bore za predmet svoje želje, oni znaju da ono što hoće, to moraju i imati. Uvek stižu prvi, jer pre svih vide ono što neistreniranim očima nije u vidokrugu.

Moraju biti spremni da brzo donose odluke, da preduhitre misli onog koji je baš u trenutku kada profi kupac skine majicu sa ofingera, u sebi kaže „kakva šteta, mogla je biti moja". Oni znaju gde se kriju prave stvari i gde šta mogu da nađu. Na kilometar, u gomili đubreta namirišu zlato. A ono što je najizazovnije u celoj priči, njihova igra ima smisla samo onda kada su u stanju da pronađu prave dragulje za neviđeno bedne pare.

Još uvek mislim da sve držim pod kontrolom, dok god bilo koja od mojih kartica iz novčanika ne može da ode u minus. Ne bih podneo onaj osećaj kada čujete zvuk makaza koje režu plastiku, jer vam je račun postao blokiran. Svaki put kada mi se učini kako bi možda ipak bilo bolje da sam svom ličnom bankaru potvrdno klimnuo glavom i sebi odobrio tu opciju, preznojim se od pomisli da bih svojim načinom života mogao lako da završim u Padinjaku. Imam običaj da kada počnem da trošim više nego što zarađujem, zamišljam tu nadrealnu slepstik scenu u kojoj mi policija dolazi na vrata, a ja šta drugo – celim svojim telom branim prepuni garderober i kutije sa cipelama, ne želeći da se odvojim ni od jednog komada i završim u zatvorskoj pižami. Doduše, taj dezen je sve više u modi.

Reklame

Pre nekoliko dana stajao sam u redu za kabine u Zari. Drugarica je bila neodlučna, došla je da isproba suknju na sniženju za koju nije bila sigurna da li je želi, a još više da li joj treba. Kakva glupost, pomislio sam, kako možete reći za nešto „novo", što nikada niste imali u svom ormanu, da vam ne treba, ali ćutao sam. I ovako ljudi misle da radim na procenat za mnoge brendove, jer sam u stanju svaki put satima da elaboriram zašto bi bilo dobro da nešto kupe. Ne radim ni za koga u tom smislu, kamo lepe sreće da budem nečiji bajer, ali čini me srećnim kada neko nešto kupi za sebe. Moja bolest je očito toliko uznapredovala, da me odlazak u šoping i kada ja ne trošim sopstvene novce, zapravo uzbuđuje.

Ta grandiozna reč „popust" na izlozima prodavnica kao da u jednoj sekundi izmeni hemiju ljudskog mozga.

Tako se i stvori situacija u kojoj kordoni anksioznih konzumenata uleću u prodavnice, zabadaju glave u okačene stvari, nervozno okreću etikete na okovratnicima, proveravajući jesu li cene dovoljno spuštene i da li imaju sreće da je sve to baš u njihovoj veličini.

Dok čekam da se drugarica odluči, ubijam vreme posmatrajući lica tih izbezumljenih žena koje izlaze iza zavesa, razočarane i neutešne, na rubu nervnog sloma. Samo što se ne bace na pod i počnu da vrište. Do juče su tugovale što imaju kilogram viška ili što nisu građene da nose plitke farmerke, ali danas se mnogo više plače zbog toga što određene stvari nema u odgovarajućim proporcijama, a baš su spustili cene.

Foto: Flickr

Očaj u njihovim očima i te kako razumem, jer zamislite vas da ste probali brdo stvari, pokušali ama baš sve da biste ušli u nešto, čak i nategnuli svake pantalone od veštačke kože, ali ono kad vas neće, onda vas neće. U šopingu kao i u životu, treba imati sreće, nije sve ni u parama. E, tada dolazi onaj stadijum poslednjeg očaja, kada se onako preznojeni, raščupani i razočarani, iz kabine vraćate po još jedan krug.

Faza mnogo detaljnijeg pretraživanja, ulazak u ulogu ptičara koji traži mrtvu jarebicu, jer nikada se ne zna šta ste u panici da „morate" nešto da kupite, uspeli da ne primetite. Uvek postoji neka zavučena gomila stvari koja čeka na vas, da je pronađete kao na nekoj lutriji, da nema ni jednu fleku, oštećenje, da je u vašem broju. Tada se osećate kao da ste pobedili, da možete mirno da se vratite kući, ugurate onu crnu kesu, poput kese za smeće, u orman i da zaspete kao beba.

Sećam se i onoga dana kada sam postao svestan da je i mene obuzela ista ova bolest u kome drhtite dok vam prodavačica pakuje kesu sa kupljenim stvarima. Bilo je to na nekom od evropskih aerodroma, gde sam imao stopover. Ne postoji bolji alibi da se nešto kupi od presedanja na aerodromima, makar to bilo XXL pakovanje žvaka.

Prilika koja mi se tada pružila da ispitam do koje mere sam spreman da pregledam celu free shop zonu, za što kraće vreme, pokazala mi je u kakvoj sam zapravo shopping kondiciji. I znate šta, iznenadio sam sam sebe, kada sam konačno seo na obeleženo sedište aviona i shvatio da sam prekriven kesama. To su oni momenti kada biste zbog obične košulje pozajmili novac od putnika do sebe ili čak izneli ispod jakne neki dobar časopis, pod izgovorom da su vam misli odlutale.

Dosta me čudi činjenica da se još uvek niko nije setio da šoping uvrsti u neki oblik sporta, s obzirom da je to odavno prestalo da bude zadovoljstvo koje se stvara kupovinom malih stvari, već je preraslo u opaku disciplinu, u kojoj ako niste u kondiciji garantovano gubite.