FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

​Bila sam na sastanku Anonimnih alkoholičara u Beogradu

Krunska ulica, centar Beograda, iznad Slavije. Skromna prostorija, svega deset kvadrata u porti Katoličke crkve mesto je gde se okupljaju članovi Udruženja Anonimnih alkoholičara.
6.12.14

Krunska ulica, centar Beograda, iznad Slavije. Skromna prostorija, svega deset kvadrata u porti Katoličke crkve mesto je gde se okupljaju članovi ​Udruženja Anonimnih alkoholičara. U njoj je večeras desetak žena i muškaraca, međusobno razmenjuju iskustva i snagu, uz zajednički cilj da se reše poroka i pomognu drugima u tome.

Fotografije: Saša Maričić

Posle dugih i teških pregovora, Vice ekipa dobila je dozvolu da prisustvuje jednom od sastanaka. Loša iskustva sa drugim medijima ipak su ostavila posledice. "Niko ne želi da ga javno predstave kao bivšeg alkoholičara" priča mi preko telefona Nata, lečena alkoholičarka koja mi objašnjava zašto ne vole da ih tako predstavljaju.

- Dušo, mi svoj teret nosimo ceo život, mi smo i dalje alkoholičari, ali lečeni. Jednim gutljajem, možemo ponovo da se vratimo u mučnu prošlost, objašnjava mi Nata koja mi na kraju razgovora kaže da nas očekuje na sledećem sastanku.

Reklame

I dolazi taj dan, utorak. Sastanak je u pet popodne. Polako me hvata nervoza iako pokušavam da se bodrim rečima – to je samo jedna priča od brojnih u nizu. Dok idem ka crkvi, razmišljam kako i šta da ih pitam, hoće li se naljutiti. Međutim, sve moje sumnje su nestale kada sam ušla u Udruženje. Na samoj kapiji nas dočekuje Stanko, jedan od članova. Uvodi nas uvodi u skromnu prostoriju u kojoj je jedini nameštaj drveni sto i stolice poređane u krug.

Na zidu sobe nalazi se lista u kojoj je navedeno 12 koraka kojih se pridržavaju članovi Anonimnih alkoholičara. Prvi je: "Priznali smo da smo nemoćni pred alkoholom i da više ne možemo da upravljamo svojim životima". Ovo je zajebano, pomislim. Sedamo u krug sa članovima, i na moje iznenađenje, sastanak počinje isto kao u američkim filmovima.

- Pozdrav svima, ja sam Jovan i ja sam alkoholičar" obraća se prvi član koji dobija grupni odgovor, "Zdravo Jovane"!

Jedan od članova, zgodan crni mladić, naglo odlazi. Izgleda da mu se pomisao da ispriča svoju priču pred novinarom nije svidela.

Pre samog sastanka upoznaju me sa pravilom da nema pitanja. Takođe, dok drugi pričaju, ostali slušaju, a pitanja su dozvoljena tek na kraju sastanka. Reći novinaru da ne sme da postavlja pitanja u ovom slučaju mi i ne deluje baš tako strašno.

Dok slušam, pitanja se, kako u glavi, tako i na papiru množe. Kako si uspeo da se izboriš sa porokom, zašto tvoja supruga nije imala razumevanja, jesi li pokušao kasnije da porazgovaraš sa sinom koji više ne želi da te vidi… Previše pitanja, ali ćutim dok se u sat vremena nižu potresne priče.

Reklame

Spuštene glave, lica na kojima se vidi koliko je porok ostavio traga i ukazano poverenje da prisustvujem sastanku ne dozvoljavaju mi da prekinem njihova izlaganja. Ovim ljudima je soba u Krunskoj sve, ono gde si kada više ne znaš gde ćeš.

U tom trenutku mi moji problemi za koje sam verovala da su ogromni, izgledaju mizerno. Hej, pa ovi ljudi su pobedili sami sebe, skupili su hrabrosti da se iščupaju iz provalije.

Prosedi Jovan, inače profesor u penziji, kaže da niko nije imao jaču želju od njega da prestane da pije.

- Ni supruga, ni sinovi, ali to je jednostavno bilo jače od mene, priča Jovan, kog je supruga ostavila zbog alkoholizma.

- Ja sam hteo sve oko sebe da menjam, sem sebe, nastavlja pognute glave dok otpija gutljaj kafe.

U Udruženju ne postoji vođa ekipe ili šef, svi su jednaki. Svaki novi član dobija mentora, lečenog alkoholičara koji mu pomaže tokom kriza i mučne borbe.

- Nebrojeno puta sam došla na sastanak blatnjava i mrtva pijana. Mislite da me nije bilo sramota? Jeste, ali me niko nije osuđivao. Ovi ljudi ovde su mi razgovorom pomogli da se oduprem alkoholu što uspešno radim već pune tri godine, priča nam Nata.

Članovi jedni drugima ne znaju prezimena jer, kako kažu, ovde su svi jedno – alkoholičari kojima je potrebna pomoć. Ni ime, ni prezime, nacionalnost ili druga vera ne menjaju odnos koji imaju. Međusobno razumevanje, podrška i saosećanje primarni su u ovom Udruženju.

Reklame

Jedan od članova izgovara rečenicu, njihovu mantru: "Danas ne pijem, juče je istorija, sutra je misterija." Predrasuda da su alkoholičari najčešće radnici i ljudi na ivici egzistencije, apsolutno pada u vodu. Profesori, učitelji, mnogi koji na prvi pogled deluju kao da imaju sređeni život, stalni su članovi ovog Udruženja.

Milica, lečena alkoholičarka i učiteljica koja je uz alkohol pila i sedative, počinje svoju priču rečima da je "najgore kada sami ne shvatate da vam nije dobro."

- Jedno vreme sam uživala u osećaju koji mi je alkohol pružao, dugo sam se borila sa depresijom. Do saznanja da sam postala alkoholičarka došla sam u trenutku kada mi je prijatelj rekao "Šta, opet si pijana. Pa dobro, ništa novo". U tom trenutku sam shvatila da niko sem mene same ne može da mi pomogne, priča Milica koja je trezna već šest meseci.

Sastanak se polako privodi kraju, svi članovi ustaju i hvataju se za ruke izgovarajući molitvu u kojoj se zahvaljuju na još jednom treznom danu. Ruke pružam i ja, sat vremena sa lečenim alkoholičarima učinio je da se osetim kao deo ove zajednice koja je prebrodila svoj najveći životni problem – alkohol.

Pratite VICE: Facebook i Twitter.