​Zašto jedemo svinje koje jedu ribe koje jedu kokoške koje jedu ribe koje jedu svinje

Ako slogan „Posetite Nortamberland" ne podrazumeva gomilu razglednica sa anemičnim morskim patkama bez jaja koje besciljno plutaju oko masnih ostataka hladne pržene ribe i krompirića, onda jebi ga, turizam je prevaziđena stvar.

A ako slika konja kojeg na silu kljukaju šunkicom ne dospe na novu kovanicu od jedne funte onda smo, da budem iskrena, propali kao nacija.

A ako Kraljevska pošta propusti da izda novu seriju prigodnih markica na kojima napuderisani fanovi telenovela hrane svoje asmatične i dijabetične kućne ljubimce smrtonosnim parčićima ćuretine, voćnim tortama s likerom i po kojom kapi garniranog pudinga, onda smo smo potpuno zaboravili u čemu je smisao Božića.

Jer ako postoji nešto u čemu ova dična zemlja nema sebi ravnog međ' evropskim komšijama, onda je to naša plemenita tradicija da jadne, industrijski uzgajane životinje kljukamo obrađenim crkotinama njihovih srodnika. Mi smo svetski lider u proizvodima nepoznatog životinjskog porekla i proteinskoj stočnoj hrani koja ne ostavlja za sobom nikakav trag.

Britanija suvereno vlada izukrštanim lancem ishrane.

Ja vam to pričam iz prve ruke. Još dok sam bila dete, baka me je hranila porcijama posivelih ćufti sa džigericom u sosu boje mulja pre nego što sam mogla i da izgovorim Krojcfeld-Jakob. U zabavištu sam satirala ružičaste zalogaje usoljene govedine kao kleptoman u frišopu. A prvi talas bolesti ludih krava uhvatila sam pre nego što su založene furune za spaljivanje. Stoga mogu da kažem da mi je drago što vidim kako praksa tovljenja jednih vrsta životinja drugima nastavlja da tuče kao veliko, prežderano srce.

Kris Votson je snimatelj prirode koji je nedavno izjavio za Bi-Bi-Si Radio 4 da posetioci koji dolaze na obale Nortamberlanda hrane morske patke prženom ribom i krompirićima. Ovo možda deluje manje depresivno od galeba koji je prikovan za zemlju jer se davi preprženim kostima svoje kokošije rodbine koja ni sama ne leti, s tom razlikom što riba i krompirići u suštini ne sadrže ni gram kalcijuma. To znači da pomenute morske patke u svojim goluždravim gnezdima nose jaja koja pre liče na kap majoneza.

Povrh toga, prema tvrdnjama kompanije Forthglade Foods Ltd. proizvođačem hrane za kućne ljubimce – ovakvo ime već sluti na užase koji vrebaju ispod površine, kao kad se starački dom zove „Žalosna vrba" – preko pet i po miliona vlasnika pasa direktno će ugroziti svoje ljubimce predstojećeg Božića tako što će im pokloniti toksični bućkuriš od prokuvanih ćurećih kostiju, nadeva, suvog grožđa i čokolade. I dok imela bude pupela na granama, mi ćemo iz zaleta da šutiramo jetre naših pasa.

Sve će to kod ljudi poput mene da probudi uspomene na početak devedesetih i divne dane životinjskog kanibalizma. I na ondašnjeg ministra poljoprivrede Džona Gamera koji je tutnuo pljeskavicu od govedine u ruke svoje nedužne četvorogodišnje ćerkice Kordelije i rekao joj da ne pita šta njena zemlja može da učini za nju, već šta ona može da učini za svoju zemlju. Zaboravite na Blur, tehno, vonderbra, The Prodigy i zablesavljene rejvere koji glođu gumene lutke – ovo je povratak na devedesete kakvom smo se nadali! Ovo je preporod stare škole.

Imala sam pet godina kada je država zabranila dodavanje iznutrica u hranu za bebe. Kada je Evropska komisija zabranila upotrebu kravljeg mozga i kičmene moždine za ljudsku ishranu ja sam pošla u prvi razred. A kad sam počela da radim kao bebisiterka konačno smo prestali da jedemo mehanički separisano meso.

I dok imela bude pupela na granama, mi ćemo iz zaleta da šutiramo jetre naših pasa.

Ali ako mislite da su vremena krmne hrane bogate proteinima prohujala zajedno sa završnim akordima 2 Unlimited i dueta Robson & Džerom, onda ste se gadno prevarili.

„Od juna prošle godine riba svuda u svetu može da se hrani svinjetinom i živinskim mesom", rekao mi je u telefonskom razgovoru Džordž Pero, načelnik odeljenja za životinjsku hranu pri Federaciji poljoprivednih industrija. „U Britaniji se to trenutno ne radi zbog ugovornih sporazuma." Kao neko ko neprestano gura prst u slankasto šarenilo pahuljica riblje hrane koju moja drugarica Ketrin kupuje za svoje ljubimice, mogu pouzdano da tvrdim da su ovako obrađene crkotine prasića i pilića toliko ukusne prste da poližeš.

Ali da bi se ostvarila mesožderska ravnoteža, svinje i živina takođe mogu da se hrane ribom. „Restrikcije vezane za životinjsku hranu uvedene su nakon pojave bolesti ludih krava. Ova zabrana obuhvatila je i hranu ribljeg porekla jer se nije mogla razlikovati od drugih životinjskih izvora proteina", kaže Džordž. „Sa ribljim brašnom je sve u redu, samo je bilo teško dokazati da se ne radi o mesu ili koštanom brašnu koje ste tražili."

Naravno da stoka i ovce u Britaniji ne mogu da se hrane ni ribom, ni svinjetinom, ni živinom. To bi već stvarno bilo odvratno. „Tu je po sredi čisto etički stav jer se u lučaju stoke radi o biljožderima", objašnjava Džordž. „Usledilo bi političko protivljenje, kao u slučaju bolesti ludih krava, kada je uzgoj biljoždera hranom životinjskog porekla izazivao opšte negodovanje. Ali kako se sa tog istog etičkog stanovišta opravdava upotreba svinjetine i živine, to već ne umem da objasnim."

Nekad tako jednostavan svet samlevenih kičmi i ukusnih kravljih mozgića danas se izgleda pretvorio u nešto mutno i zbrkano.

Ali sa druge strane, ko nam daje za pravo da se petljamo u iznutrice? I da namećemo svoj moralni relativizam zapenušanim mozgovima naših goveđih prijatelja? Ko je među nama spreman da prizna da nije potajno uživao u nesvakidašnjem, slankastom zalogaju pseće čokolade? Ili da nije kradomice posrkao jogurt svog hrčka kad niko nije gledao? Ponekad je linija koja razdvaja ljudsku i stočnu hranu tanka i mutna k'o riblje pahujice.

Naposletku se setim reči svog dede: „Konja možeš odvesti do vode, ali ga ne možeš naterati da pije." Mada, ako ste bivši robijaš rodom iz Glazgova, onda vam možda pođe za rukom da ga nahranite šunkom.