FYI.

This story is over 5 years old.

Ishrana

​Šta se kuva u Gvantanamu: zorbijan u jemenskom kafeu u Bruklinu

Omiljeno jelo nepravedno osuđenog zatvorenika iz Gvantanamo beja je zorbijan, pa sam odlučio da ga probam u kafeu Jemen u Bruklinu.
23.7.15

Emad Hasan je poslednjih dvanaest godina zatvorenik u Gvantanamu. Ovaj 35-godišnji građanin Jemena zatvoren je of 2002. godine pošto su ga bezbednosne snage Pakistana uhapsile i prodale Sjedinjenim Američkim Državama za nagradu od 5,000 dolara.

Ali za razliku od ostalih Jemenaca koji, inače, čine većinu zatvorenika u Gvantanamu, Hasan se obreo u posebno surovom paklu. Puštanje na slobodu mu je odobreno još 2009. godine, ali pošto vlasti SAD-a i Jemena nisu uspele da postignu dogovor po pitanju razmene zatvorenika u Gvantanamo beju, Amerika i dalje smatra Jemen pretnjom po vlastitu bezbednost. Tako su Hasan i drugi zatvorenici preporučeni za premeštaj naprosto prinuđeni da čekaju.

Reklame

U memorandumu koji je 2008. godine objavilo Ministarstvo odbrane SAD, piše i: „Naša je procena da bi se u slučaju puštanja na slobodu bez prethodne rehabilitacije, bliskog nadzora ili sredstava uspešne reintegracije u društvo kao građani koji se povinuje svim zakonima, pritvorenik sasvim izvesno vratio ekstremističkim aktivnostima". Međutim, Hasanov advokat na ovo kaže kako njegov klijent nije ništa drugo do „inteligentan i u potpunosti pristojan čovek iz Jemena koji nikada nije bio ekstremista". Prema Reprieve UK, neprofitnoj advokatskoj organizaciji koja radi na slučajevima zatvorenika u Gvanatanamu, Hasan je „intelektualac koji strastveno voli poeziju, počev od velikih sufi pesnika poput Rumija, pa do engleskih kao što je Vilfred Oven."

Priča o tome kako je Hasan završio u Gvanatanamu zvuči kao nelogičan zaplet neke apsurdne drame. U trenutku hapšenja je studirao u Pakistanu i kada su ga američki istražitelji pitali za Al-Kaidu, odgovorio je da zna za nju. Međutim, Hasan je, kako se navodno ispostavilo, mislio na selo pod nazivom Al Khajda severno od Adena, grada u kojem je rođen. Zato je proveo trećinu života u pritvorskoj jedinici bez optužbe i suđenja, usled jednog nesporazuma. Naravno da u njegovom slučaju diplomatska zavrzlama nastala u odnosima između Sjedinjenih država i Jemena nije od naročite pomoći.

Pročitajte i: Moje putovanje u središte Islamske države

Da bi protestovao protiv brutalnog ophođenja prema zatvorenicima u Gvantanamu, Hasan je više od polovine izdržavanja kazne proveo kao predvodnik štrajka glađu. Kaže da ga svakog dana dva puta hrane na silu. Doktori u pritvorskoj jedinici su sada prinuđeni da za tu proceduru koriste samo njegovu levu nozdrvu jer mu je desna začepljena usled neprestanog korišćenja 110 centimetara duge plastične cevi.

Hasan je prošlog januara iz Gvantanama poslao pismo u kom vrlo uverljivo dočarava nasilno hranjenje i tretman zatvorenika uopšte. U njemu se, pored ostalog, tvrdi da sam postupak koji primenjuje medicinsko osoblje predstavlja preveliko opterećenje za digestivni trakt, zbog čega zatvorenici izbacuju izmet još dok sama procedura traje, dok sede u stolicama. „Ako mi se desi da u nekom trenutku povratim po sebi", piše Hasan, „oni čitav taj užas počinju iz početka, mada mi ne dozvoljavaju svaki put da se operem pre nego što počnu."

Reklame

Danas ga hrane isključivo intranazalno i to konzervama TwoCala, tečnog dodatka ishrani. Sve do trenutka kada je otpočeo štrajk glađu, Hasan je bio ljubitelj dobre kuhinje, toliko da je osmislio svoju varijantu zuga, jemenskog ljutog sosa, za koji su svi sastojci dostupni i u Gvantanamu. Pre nego što je uhapšen, uživao je u rolnicama sa cimetom u Mekdonaldsu, slađoj kafi s mlekom, picama, špagetama, ali mu podjednako nedostaju i meki sirevi, jogurt i voće. Dok je živeo u Jemenu, posebno je voleo da sprema jela od tunjevine.

Ali mu najviše od svega nedostaje zorbijan kakav sprema njegova majka, tipično jemenski specijalitet od pirinča i mesa. Veruje se da je ovo jelo poteklo iz Indije i zorbijan zaista puno liči na birjani. U Jemen je po svoj prilici stigao iz Hajderabada, rodnog mesta birjanija, tokom dugogodišnjih seoba i trgovine koji su povezivali Hadhramaut sa Indijom, to jest, sve dok Pakistan nije postao nezavisna država 1947. godine.

Da bih saznao nešto više o Hasanovom omiljenom jelu, otišao sam u Jemen kafe u Bruklinu. Otvoren je 1986. godine kao okupljalište za doseljenike iz Jemena i sve do danas važi za najbolji i najčuveniji restoran jemenske kuhinje u čitavom Njujorku. Pravo s vrata upoznali su me sa glavnim kuvarom Jajom, koji mi je pokazao kako on sprema zorbijan.

Sve počinje tako što se tiganj dobro zagreje i sipa se ulje, na kojem se onda malo crnog luka proprži nekoliko minuta. Potom se dodaje na kocke sečena jagnjetina, uglavnom sa buta („Jeftina je", dodaje Jaja) i ostavi se tako u ulju dok ne dobije boju. Umesto jagnjetine, može da se koristi i piletina.

Sada je red na sos od paradajza, so i par kašičica začina, uključujući kim i kari u prahu, u zavisnosti od toga šta gost želi. Kada se prže na suvo, ovi začini se tostiraju i tako oslobađaju aromu dok se sos od paradajza istovremeno špinuje u mesu.

Na kraju se dodaje mirisni basmati pirinač kojem se dodaju štapići cimeta. Sve treba dobro promešati i odmah poslužiti uz salatu, supu ili zug.

Pošto mi je Jaja sipao izdašnu porciju zorbijana, seo sam zajedno sa Naserom Alsubaijem i Alsedigom „Sid" Nasirom, moja dva bliska prijatelja koji vode Jemen kafe na Bej Ridžu, da zajedno popričamo o Hasanovom omiljenom specijalitetu. Kako to često biva i kod drugih jela sa Bliskog istoka, ni ovde se ne zna tačno koji se sastojci koriste i menjaju se od jednog regiona do drugog. U verziji koju pravi Hasanova majka, recimo, koriste se paradajz, jogurt i nedokuvan pirinač. Preko jela se potom dodaje testo i sve se zapeče u rerni, gde se pirinač dokuva i upije moču. Na jugu Jemena se u zorbijan često dodaju suvo grožđe i lešnici. Verzija kakva se služi u Jemen kafeu je u poređenju sa tim jednostavnija, ali uz dobru meru začina, kiselih priloga i ne previše masnu jagnjetininu.

„Kada bi krenuo na sever, u okolinu Bilad-al-Šama, u Jordan ili Palestinu recimo, video bi da i oni imaju slično jelo, samo ga služe sa jogurtom", kaže mi Sid. „To ti je kao jezik sa različitim dijalektima."

Reklame

______________________________________________________Pogledajte VICE film Život posle hrane

______________________________________________________

Kad sam slistio zorbijan, Sid, Naser i ja podelili smo sramotno veliku porciju fataha, ukusnog pudinga od hleba pečenog u dimljenom braon puteru sa nadevom šlaga, meda i semena crnog kima. „Au što je dobro!" uspeo je da promrmlja Sid između dva dobra zalogaja. Dok smo tako diskutovali o zorbijanu, pomenuo sam im Hasanovu situaciju i razgovor je skrenuo na politiku.

Usložnjavanje odnosa između Sjedinjenih Američkih Država i Jemena ima ozbiljne posledice čak i po Amerikance jemenskog porekla kao što su Sid i Naser. Naser je pomenuo i incident kada je američka ambasada u Jemenu oduzela pasoše svih američkim građanima jemenskog porekla, tvrdeći da se radi o falsifikatima. Prema izveštaju lista Gardijan, neki građani su zadržani na višesatnom saslušavanju, dok je drugima bilo sasvim onemogućeno da napuste zemlju, nekad i na skoro godinu dana.

I Sidova i Naserova porodica potiču iz okoline Rade – „Tu se nalazi i selo Al Khajda", dodaje Naser. Obojica svake godine odlaze tamo da provedu vreme sa rodbinom. I jedan i drugi su imali probleme sa imigracionim vlastima i carinom SAD na povratku, ali situacija u Jemenu ipak najviše frustrira.

„Svaki put kada se nešto desi u Jemenu, mi najebemo jer se zatvori ambasada, krenu problemi sa papirima i napravi se čitava drama", priča mi Naser. On je proveo već četiri godine pokušavajući da vrati ženu u Ameriku. „Odveo sam je u Ministarstvo spoljnih poslova i znaš šta su mi rekli? 'Usled bezbednosne krize u Jemenu nismo mogli da dozvolimo našim službenicima da ostanu, pa smo morali da ih vratimo. Nema ih sad tamo mnogo. Ostalo je samo troje koji rade na pasošima i to je to. Žao nam je ali nemamo vremena i trenutno nismo u stanju da bilo šta preduzmemo'."

Pre nego što sam otišao, još jednom sam pomenuo Hasana, na šta je Naser samo odmahnuo glavom: „Nepravda, eto šta je", rekao je. „Žao mi je klinca."

I meni ga je bilo žao. Znam da sam se prejeo hrane koja Hasanu toliko nedostaje, a u stomaku nema ničega osim četiri konzerve TwoCala i vode koju medicinsko osoblje koristi da opere vreće za hranjenje. I ko zna kada će i da li će uopšte nekad ponovo probati zorbijan.

„Načuli smo dobre vesti. Predsednik Obama želi da nas sve pošalje kućama, ali nismo spremni da u to potpuno poverujemo", napisao mi je Hasan u pismu koje je stiglo u januaru. „Nada je kao priviđenje: možeš da je vidiš, ali ne i da je dotakneš."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu