FYI.

This story is over 5 years old.

Film

Zbogom, Dragane Nikoliću

Zavoleo sam Dragana Nikolića zbog filma "Idemo dalje" koji sam prvi put pogledao sa sedam godina, u vreme kada sam počeo da shvatam da glumac i njegov lik nisu isto, i da Bata Živojinović nije stvarno pobio onaj silan narod na velikom platnu i ekranu...
11.3.16

Počeo sam da kucam rečenicu o tome da se Dragana Nikolića neću sećati kao uličnog šmekera jer su mi neke njegove druge uloge puno bitnije u ličnom panteonu, i shvatio sam koliko je teško pisati o glumcu takve izražajne snage a da se ne upadne u zamku identifikacije glumca sa njegovim ulogama. A o tom čoveku, ruku na srce, ne znam puno, pa bi mi, kao i drugima, svakako bilo mnogo lakše da posegnem za formulacijom "večiti šmeker", "simbol Beograda", ili, još gore, "Prle" i drugim oveštalim retoričkim alatkama nego da pokušam da razvijem, u stvari – da artikulišem odnos prema Draganu Nikoliću kao takvom.

Reklame

Kao glumcu koji je prevalio put od klinca koji je čeprkao po ruševinama zaostalim iz rata u potrazi za neeksplodiranim bombama i drugim "igračkama" za posleratnu decu, do lika koji je po rafinmanu i beskrajno suptilnom ličnom stilu daleko prevazilazio domaće standarde i kriterijume, i postao vrlo nalik na šarmantne Francuze koji su opčinjavali publiku u vreme kada je Nikolić gradio svoj profesionalni i lični imidž. Kao glumcu na koga imam veoma neortodoksne asocijacije: iz nekog razloga, bliža mi je njegova uloga Bergera u Kosi koju nikada nisam gledao, nego uloga u Poslednjem krugu u Monci, duboko pogrešnom, nepotrebnom filmu koji je učvrstio jedan takođe pogrešan i nepotreban mit o secikesama, sitnim ološima i, na kraju, ubicama kao "vitezovima kaldrme".

Kad god bih video ovaj film, zapitao bih se šta bi učitelj u filmu Idemo dalje rekao na takvo "šminkanje svinje" i uzdizanje jedne specifično lokalne forme malograđanskog avanturizma.

Poštujem pravo na lične asocijacije, ali mi je Nikolić partizan lično draži od Nikolića avanturiste i mangupa, i kada sabiram njegove profesionalne izbore, uočavam da je možda i glumački najbriljantnije role dao u delima koja se izdvajaju iz mitološkog korpusa koji danas okružuje Nikolića: Devojački most i bravura u filmu Život je lep izdvajaju mi se kao vrhovi njegove glume, a poslednje sekvence filma Idemo dalje uopšte ne mogu da ocenim objektivno, i na skali koja ima pet zvezdica ovde bih Nikoliću dao jedanaest.

Uopšte, film Idemo dalje za mene ima ogroman lični značaj. Zavoleo sam Dragana Nikolića zbog ovog filma koji sam prvi put pogledao sa sedam godina, u vreme kada sam počeo da shvatam da glumac i njegov lik nisu isto, i da Bata Živojinović nije stvarno pobio onaj silan narod na velikom platnu i ekranu EI Niš televizora.

Zavoleo sam ga i kao dobrog učitelja-­partizana i kao osobu koja me, da budem otvoren i prema sebi i prema svojim uspomenama, podsećala na rođaka kakvog nisam imao a želeo sam da imam, da dolazi u teškom kaputu iz nekog dalekog inostranstva, da miriše na kolonjsku vodu sa dahom bergamota i na skup duvan iz lule, da ćaletu donese neko dobro piće, majci svilenu ešarpu iz Pariza, a meni nešto što svetli i pišti na baterije, i, što bi mi možda bilo još draže, poštanske marke iz belog sveta, sa Mauricijusa i iz Australije.

Reklame

Zamišljao sam da piloti JAT­-a moraju biti nalik na Dragana Nikolića, uvek pribrani, samopouzdani, sa toplim glasom svetskog čoveka. Ne, nisam bio fanatični zelot pionirske organizacije OŠ "Stevan Dukić" i Han Solo mi je ipak bio važniji od partizanskih junaka, ali film Idemo dalje je za mene bio svojevrsna hronika "zlatnog doba", vremena kada su ljudi bili na velikim iskušenjima i kada je bio moguć heroizam, i Dragan Nikolić je predstavljao ikonu tog vremena.

O Otpisanima ne vredi ni trošiti reči, klinci moje generacije su Dragana Nikolića jednostavno znali kao Prleta, i bilo je dovoljno da glumac prođe Tašmajdanskim parkom da se slučajan susret nekog deteta sa njim – glumci redovno izgledaju drugačije uživo nego na filmu, pa se Nikolić ponekad i "provlačio" bez dečjeg smaranja ­ - da usledi dečji stampedo i moljakanje za autogram, ne Nikolićev nego Prletov. Nikoliću nije bilo potrebno ubeđivanje, potpisivao se na sveske i blokčiće, bez mnogo reči, uz manire zvezde koja ne želi da ponižava male fanove glupim pitanjima o školi i "da li ih slušaju mama i tata". Oni su ga opsedali molbama za autogramom, a on im je blagonaklono, ćutke i bez prenemaganja izlazio u susret.

I baš tako i treba da izgleda susret superstara sa obožavaocima, što današnji mladi glumci "kartonske" generacije šmiranata teško mogu da shvate, sve lavirajući između bahatog bagatelisanja publike i prekomernog ulizivanja, na putu ka sigurnom zaboravu.

Mnogo toga vrednog je otišlo sa Draganom Nikolićem. Ne, nije otišla legenda Crvenog krsta, prepustiću drugima da kroz identifikaciju sa Nikolićem jačaju svoj osećaj pripadnosti čaršiji. Ne kažem da je to nešto loše, ali mi je taj aspekt priče nebitan. Ovaj najveći beogradski šmeker jednako je bio i niški, i jagodinski, i kraljevački, i, na kraju, zagrebački i ljubljanski. Zapravo, možda je najveća vrednost Nikolića ležala baš u njegovom odmaku od lokalnog, u tome da njegovi maniri i životni i profesionalni izbori nisu bili veštački nakalemljeni u našu sredinu pomoću papagajskog oponašanja zvezda iz Pariza i Holivuda, već da je on tom svetu organski pripadao.

Glumio je u raskošnim partizanskim produkcijama, u avangardnim mjuziklima, u filmovima "crnog talasa", dajući izrazito glamurozan ton jednoj širokoj umetničkoj sceni koja je u vreme njegovog glumačkog vrhunca imala daleko veće ambicije nego danas. Tužan sam zbog Nikolićevog odlaska i zbog toga što nestaju i poslednji živi svedoci vremena kada je ova zemlja proizvodila relevantnu umetnost i vrhunsku zabavu za mase.

E da, još jedna kratka, ali za mene vrlo bitna opaska. Mediji koji će se danas i sutra kleti u "Gagu" Nikolića (navodnici zbog lažnog intimiziranja - Dragana Nikolića su tako zvali prijatelji, a pokazalo se da ih on u medijima i nema baš mnogo) tokom dve godine su sistematski ignorisali molbe Milene Dravić da ne objavljuju kominikee o njegovom zdravstvenom stanju. Apelovala je i privatno i javno, objašnjavala je da je to deo njihove intime i da Dragan Nikolić ne želi da ga pamte kao bolesnog čoveka i da njegov privatan svet bude izložen javnosti na takav način.

Urednici su se smeškali, klimali glavom i nastavljali da objavljuju spekulacije o njegovom zdravstvenom stanju.

Drage kolege, ako vam se još ponekad u ovom kosmičkom ciklusu dogodi da vas dvoje takvih ljudi nešto zamoli, tačnije, ako dođete u priliku da ispunite poslednju javnu želju nekome ko vam je ulepšao detinjstvo, obezbedio vam hranu za maštu tokom adolescencije i u zrelom dobu postao jedan od važnih stubova na kome počiva vaš profesionalni svet, pokušajte to da učinite.

Dobro je za dušu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu