FYI.

This story is over 5 years old.

Музика

Jesam li spremna da mi Oasis opet uđu u život

I pre nego što sam ga pustila, bila sam drkoš, mislim, šta oni meni šalju neki tamo brit-pop, šta znači to Definitely Maybe, zna se dobro šta ja slušam. Budala sam bila.
20.4.15

Nisam sigurna da li je "grešno zadovoljstvo" dobar prevod engleske fraze guilty pleasure, jer nekako zvuči kao da se radi samo o seksu, a to nije baš to. Evo, na primer, skoro sva moja grešna zadovoljstva nemaju nikakve veze sa pipkanjima, vatanjima i seksualnim igrarijama. Naprotiv, uglavnom se radi o nekim uživanjima koje moja otmena, hajp i cenjena persona ne želi da prizna u javnosti da ne bih izgubila status kuloće koji se mukotrpno gradio.

Reklame

Neka od njih sam, ipak, vremenom priznala najbližima. Na primer, da sam u stanju da odgledam celu sezonu serije Osveta iako je dooosta treš, bez obzira što mi je preporučio Stiven King. Jek ako King kaže da nešto treba da se gleda, onda se gleda i, potpuno neobjašnjivo za moj istančani ukus, počne i da se uživa.

Ali to su TV serije, tu svako ima pravo na ispade i iskorake. Muzika je, s druge strane, nešto mnogo više, važnije i na svojevrsnom pijedestalu. Jeste, folirantski je, ali prosto preko nekih stvari ne može da se pređe. Nikada, pa čak i kada te muva neko ko je toliko super i sve, ali, brate, sluša nekakav treš. Ili još gore, ne sluša ništa. Muzika je samo zvučna tapeta u životu, diskovi su samo oni iz samoposluge, "Najlepše ljubavne pesme" i tako to. Jeste, kulovski zvuči, ali šta da radim, ne mogu drugačije.

E tu sad dolazimo do velikog grešnog zadovoljstva. U svoj toj kuloći nije baš fora gotiviti i ložiti se na nešto na šta se lože milioni šiparica širom sveta, a kamoli ono što je naslovnicama svih tabloida, na prvim mestima top-lista i u glavnim rafovima danas skoro pa nepostojećih prodavnica ploča. Mislim, nije bila fora tada, sad me baš i ne zanima previše je li kul ili nije. A tome su me naučila braća Galager.

Foto: Noisey

Za gomilu muzike pamtim kad sam je prvi put čula i razne stvari, naravno, vezujem za ljude, događaje i okolnosti u kojima su mi pomogle ili odmogle da nešto prebrodim. Ta 1994. godina je bila užasna po mnogo čemu. Zbog posla sam mnogo vremena provodila u raznoraznim vukojebinama, okružena ljudima sa kojima ne bih rado disala isti vazduh, internet je tek bio u povoju, telefoniranje kući akcija koja traje i košta… Lek su bili diskovi, modernizovane verzije "mixed-tapes" kako se to pogrešno odomaćilo, svojevrsni bensedini koji će me ubediti da nisam tamo gde jesam.

Reklame

I onda je u paketu stigao i taj. I pre nego što sam ga pustila, bila sam drkoš, mislim, šta oni meni šalju neki tamo brit-pop, šta znači to Definitely Maybe, zna se dobro šta ja slušam. Budala sam bila. Čudo od ploče. Onakvo da će ga foliranti poput mene tada odmah odbaciti - bez slušanja - kao popić za tinejdžere, kao nanananana, bez velikih misli, bez kuloće. Mislim, ko još stavi na debi album stvar koja se zove Rock'n'Roll Star, nego neki uobraženi baja koji ima podršku engleske muzičke štampe… Zna se šta je prava muzika, čak ni Nirvana nije dovoljno kul… Izmišljala sam tako razne odjebancije da ne bih pustila disk, ali onda više nije bilo izgovora.

I oduva me. Savršeni, idealni pop, onaj koji probudi tinejdžera u tridesetogodišnjaku, onaj uz koji si istovremeno i tužan i srećan, koji ti i daje i oduzima muda. Live Forever? Naravno da želim večno da živim, koliko god da pričam da to nije istina. Supersonic? Ma, mogu ovako za svaku pesmu. A ima i neko ko bolje od mene objašnjava sve to.

Onda je došao What's The Story Morning Glory i još veće hitčine, još više naslovnih strana i još više vrištećih fanova. Još uvek nisam otkrivala svoje "grešno zadovoljstvo" drugima, mada su neki provalili da moja prva mejl adresa - e to jeste sramota - noelche@Eunet.yu ima nekakvo značenje. Nisam nikad priznala kolike sam silne pare u ono vreme dala tapkarošu za kartu za, navodno tajni, koncert u jednom klubu u Parizu, a i neću.

Ova pomenuta mejl adresa otkriva da sam ipak zadržala određenu dozu kuloće. Liam mi je bio bezveze, volela sam kako se beči i to sve, ali u mom srcu je bio pravi brat i pesme koje bi on otpevao su mi uvek bile draže bolje. I dan danas mislim da je Noel verovatno jedan od najboljih pop stvaralaca na svetu, a sigurno je najveći skriboman od svih. Ne znam da li me je neko prezreo zbog priznanja da mnogo volim Oasis, ali iskreno, više me nije ni bilo briga.

Prolazile su godine, neke ploče su bile mnogo slabije, druge nešto manje, i iskreno, pao mi je kamen sa srca kad su odlučili (to jest, Noel) da se Oasis samoukine. I pratila sam njegove samostalne aktivnosti, gledala onaj spektakularni intervju koji je uradio sa Mariom Balotelijem, slušala ukrug i kada je prilika i kad nije sve one ploče koje sam volela.

I nekako nisam verovala da će doći do pomirenja i ponovnog okupljanja. Verovala sam Noelu kad kaže da mu se smučio Oasis i da ne želi više da ima veze sa tim bendom.

I onda danas pročitam da su braća navodno postigla dogovor da će sledeće godine ponovo okupe. Uf. Ne mogu da prestanem da mislim o tome, i evo već tri sata slušam i gledam svirke.

Jesam li spremna da mi se Oasis vrati u život? Nemam poverenja u ponovna okupljanja, nisam skoro nikad oduševljena. Za brit-pop me ne vežu jaka osećanja, ne volim Blur, ni Pulp nešto ne mirišem previše, a kamoli Suede. Ne volim ni ove nove, Franz Ferdinand, Arctic Monkeys i slične.

Samo, to nije bitno. Noel me neće izdati, to znam. A Liam mi ionako nikad nije bio bitan. Ali ne znam da li sam ja sada spremna za sve što mi je dao Oasis tada.