Šta da radiš kad si ćelav - savetuju ćelavci

Članak je prvobitno objavljen na VICE Netherlands.

Razgovarao sam sa trojicom mladića koji su delimično ili potpuno izgubili kosu, o tome kako se osećaju zbog svog ćelavosti i šta je to značilo za njihove društvene i romantične veze.

„Kvalitet moje kose nikada nije bio baš neki. Kada sam imao 17 godina, linija kose mi je počela da se povlači oko slepoočnica, a sa 18 sam očigledno oćelavio. Siguran sam da je to bila genetika - moj ujak ima istu kosu - ali je pomalo i loša sreća.

U početku sam to stvarno mrzeo: prijatelji bi išli kod brice i šišali se sa stilom dok ja nisam mogao. Srećan sam što imam dobre prijatelje koji me nikada nisu maltretirali - mada bi se povremeno šalili. Uglavnom sam bio u redu sa tim, ali jednom se to dogodilo nekoliko puta u toku dana i stvarno me je bolelo. Osećao sam se pomalo bespomoćno kada sam izgubio kosu: izgubio sam deo sebe protiv svoje volje, u suštini. Sa 18 godina, mnogo sam brinuo o tome kako me žene vide i mislio sam da ću biti manje privlačan. Tada sam skoro uvek nosio šešir.

Srećom, uspeo sam da razgovaram o tome sa roditeljima. Čak su mi ponudili da plate transplantaciju kose, ali nisam na kraju napravio taj korak. Nisam mogao a da ne pomislim: „Da li je ovaj postupak zaista bio rešenje?“ i „Koliko dugo bi to uopšte izgledalo dobro?“.

Pre nekoliko godina, počeo sam da ćelavim na potiljku i odlučio da sve to potpuno obrijem. U trenutku kada mi je ta mašina za šišanje prošla preko glave, pomislio sam: 'Sranje, trebalo je ovo da uradim mnogo ranije!' Dobro mi je stajalo i nisam dobio ništa osim komplimenata - i prijatelji su mi bili podrška. Sada se samo brijem jednom nedeljno tako da izgleda sveže. I dalje redovno nosim šešire, ali samo zato što mi se sviđaju. Mislim da mi ni moja obrijana glava nikada nije smetala na izlasku - svaki lonac ima poklopac i ima dosta poklopaca." - Jeroen van Njuvport, 28, supervizor u grupnom domu za osobe sa mentalnim invaliditetom

„Kada sam imao 20 godina, moj brat je oćelavio i moja porodica je rekla da će se to dogoditi i meni. Ćelavost je prisutna u porodici, a moj brat je čak otišao u Tursku na transplantaciju kose. Lično, to ne želim - moj gubitak kose ionako nije imao veliki uticaj na moju sliku o sebi.

Međutim, do svoje 23. godine, imao sam veoma gustu kosu - a onda je počela da se proređuje. U početku to nije bilo mnogo primetno, ali je u nekom trenutku počela da mi se stvara ćelava tačka na sredini glave. Svesno ili nesvesno, počeo sam da podešavam frizuru.

Godinama sam svakog meseca odlazio kod berberina da mi frizura bude uredna: tamo gde mi kosa raste - sa strane - raste brzo. Berberin mi je dao savete kako da sakrijem ćelavu tačku sprejom za pokrivanje. Pokušao sam jednom, ali nisam mislio da je kul pretvarati se da imam kosu.

Pre šest meseci kupio sam mašinu za šišanje i podšišao kosu na samo nekoliko milimetara. Delić sekunde pre nego što sam to uradio, pomislio sam: „Mislim da mi ovo nije dobro.“ Ali sada sam zadovoljan time i štedi mi novac, sada ne moram da plaćam za šišanje svakog meseca.

Veoma sam otvoren po pitanju ćelavosti, ne stidim se. Želim da pokažem društvu da je u redu da muškarci govore o svom izgledu.” – Vinoud Daglas, 26, menadžer projekta i industrijski dizajner

„Kada vidim muškarce koji nose šešir i primetim da su delimično ćelavi, malo mi ih je žao. U potpunosti razumem, svako prolazi kroz svoj proces, ali mislim da je olakšanje obrijati kosu i tako se ulepšati. Sa 19 godina, kosa je počela da mi opada, što je bilo veoma intenzivno - postao sam nesiguran zbog toga. Utehu sam našao u činjenici da sam imao prijatelja koji je već bio ćelav, pa sam znao da nisam sam. Pogledao sam oko sebe da vidim koje su mi opcije i saznao da u suštini ništa ne mogu da uradim - osim transplantacije kose.

Kada oćelavite, folikuli vaše dlake odumiru: možete usporiti proces lekovima, ali postoji mnogo gadnih neželjenih efekata. Neko vreme sam kosu posipao nekom vrstom pudera da bi izgledala gušće – neka vrsta čudesnog rešenja – ali sam znao da samo odlažem neizbežno.

Kada su se prijatelji šalili na račun moje kose, bilo je u redu, ali ako bi stranac nešto rekao, bio bih besan. Jednom sam celu noć na zabavi flertovao sa devojkom: Onda je prišao momak, stao pored nas i - namerno omalovažavajućim tonom - počeo da priča o ćelavljenju na potiljku. Devojka i ja smo bili zapanjeni.

Učinio sam sve što sam mogao da prikrijem ćelavu tačku - nosio bih kosu začešljanu unazad iako mi se to nije sviđalo kao fazon. Sa 23 godine bio sam na odmoru sa prijateljima i odlučio sam da sve to spontano obrijem. U početku je bilo šokantno, stvarno sam morao da se naviknem. Dobio sam dobre reakcije, ali jednostavno nisam mogao to sebe vidim ltakvog. Tokom narednih nekoliko meseci, pustio sam je da ponovo izraste, ali sam znao da postoji granica - moja kosa više nije izgledala dobro.

U nekom trenutku, moja devojka je rekla: „Hajde da to obrijemo“, pa smo to uradili: osećao sam se oslobođeno. Dok sam ćelavio osećao sam se tako nesigurno, ali sada to vidim kao nešto jedinstveno - moja devojka zapravo misli da je seksi.

Sada ni ne razmišljam o tome, osim kada se setim da stavim kremu za sunčanje na celu glavu tokom leta.” – Rens Peters, 26, student master studija

@Miloudeelen1