Mentalno zdravlje

Zašto nas smrt poznatih toliko pogađa?

Stručnjak objašnjava zašto smrt neke slavne osobe može da nam deluje tako lično i bolno.
17 Jun 2020, 9:48am
celebrity deaths anxiety
FOTOGRAFIJA JE VLASNIŠTVO ENTONIJA TRANA /UNSPLASH

Noći kada je moja prijateljica Vinita Raman čula da je bolivudska zvezda Sušant Sing Radžput pronađen mrtav u svojoj sobi u Mumbaju, sat vremena nije mogla da prestane da nekontrolisano plače. Vest o njegovoj smrti smesta je izazvala talas šoka po čitavoj zemlji. Ali iako je Raman poznavala Sing Radžputa na način na koji svi mi „poznajemo“ glumce preko njihovih filmova, ona veruje da je tuga koju je osetila bila slična onoj koju je ranije osećala kada joj umre neki blizak član porodice ili prijatelj.

„Pritiskalo me je u grudima“, kaže ona. „Jednostavno sam se osetila poraženom, i iako je moja porodica bila zabrinuta zbog toga kako sam reagovala, to je jednostavno bilo impulsivno i prirodno, i nisam mogla da se kontrolišem“.

Žaliti zbog smrti nekog slavnog nije ništa novo. Vidimo to svaki put kada premine neka velika ikona – društvene mreže i sajtove sa vestima preplave sentimentalni omaži, izlivi tuge i šoka, i slavljenja nečije karijere. Kada je ta smrt prerana, ove omaže često prate teorije zavere, bizarne teorije „šta ako“, a ponekad (kao što je slučaj sa smrću od juče) čak i „uznemirujuće“ fotografije pokojnog glumca.

Zašto se onda toliko vezujemo za ljude koje nikada nismo upoznali, i tužni smo kada preminu? Zašto nas smrt neke poznate ličnosti toliko duboko pogodi? Zašto smrt nekog prezaduženog radnika, na primer, ne izazove isti nivo tuge? A bez bilo kakve stvarne društvene podrške za takav tip tugovanja, kako da se staramo o sebi?

Stavili smo sva svoja pitanja pred psihološkinju i psihoterapeutkinju iz Mumbaja, Hvovi Bagvagar.

VICE: Zašto žalimo zbog smrti poznatih? Da li to ima veze sa medijima koje konzumiramo, i koji pojačavaju naše osećanje povezanosti i identifikacije sa našim voljenim selebritijima?

Hvovi Bagvagar: Da, kada god premine neke poznata ličnost, često na to reagujemo na način na koji bismo reagovali na bilo koju drugu smrt – kao da smo ih zaista poznavali. Tuga je stvarno veoma univerzalna; svi mi tugujemo. Kada je reč o onima čije smo filmove možda gledali, čije smo pesme slušali, ili čije smo sportske karijere možda pratili, radi se o uticaju koju su imali na naš život. Tako da je ta tuga takođe veoma stvarna.

Slavne poznajemo u većoj meri zato što čitamo o njima, vezujemo se za njihove likove, povezujemo se sa odlikama koje prikazuju – bilo na ekranu, bilo na sportskom terenu. Na primer, ako me očekuje ispit i plašim se da ga neću položiti, moj mozak će možda crpeti iz izvora zasnovanih na ljudima o kojima sam čitala ili ih gledala, da posluže kao markeri. U tim izazovnim trenucima, često se smesta povežem sa likovima iz filmova, i pomislim: „Oh, i oni su bili suočeni sa istim takvim životnim izazovom“. Na taj način, slavne ličnosti mogu da nam posluže kao motivacija. A kada preminu, često imamo osećaj gubitka koji je veoma stvaran. Na neki način, to takođe znači da oni često predstavljaju ono najbolje u nama.

Još jedan faktor je i to što naš odnos sa slavnima ne prate obavezno tipično razumljiva merila vremena i prostora. Deluju nam besmrtno. Čak i kada umru na filmu, naš mozak nam kaže, „Ne, živ je“. Ponekad ih pratimo kroz različite ere, i skloni smo da poverujemo da će uvek biti tu. I kad preminu, ne možemo u stvarnosti da se povežemo sa njihovom smrću, jer ne samo da ih lično ne poznajemo, već nam deluju i besmrtno. Izgleda da se ne povezujemo sa njihovom smrću u stvarnom svetu, i zbog toga što su nam delovali besmrtno, tuga je još više zapanjujuća. To je šokantno i teže za prihvatiti.

Smrt poznatih nas takođe navede da preispitamo sopstvene razloge za život. To nas natera da se zapitamo kuda smo se sami zaputili, i da li ćemo ostvariti svoje ciljeve pre nego što i sami preminemo – i to kod nas izaziva anksioznost. Većina ljudi se ne plaši toliko same smrti, koliko toga što će iza sebe ostaviti neke ljude i umreti pre nego što ispuni svoje snove – pa takvi događaji kod ljudi prirodno izazivaju anksioznost da su i njhovi sopstveni dani odbrojani, i povodom toga šta rade sa svojim životom.

Šta možemo da učinimo u takvim vremenima, i kako možemo da se staramo o sebi?

Trebalo bi da radimo ono isto što radimo kada osećamo tugu bilo kakve vrste, bilo da je u pitanju gubitak bliskog prijatelja, člana porodice, posla, ili bilo čega što nam je veoma važno. Reagovaćemo na isti način, i potrebna nam je ista vrsta podrške koju ćemo zatražiti, bilo od prijatelja, bilo od članova porodice. Moramo da se staramo o sebi, jer samoubistva poznatih često prati velika medijska pokrivenost. Moramo sebi da ograničimo konzumaciju vesti. Moramo da se postaramo za to da primamo pravu vrstu informacija, i da postupamo isto kao kada osetimo bilo kakav drugi gubitak – bilo tako što ćemo zapisivati svoja osećanja, ili razgovarati sa prijateljima koji sa nama dele ista takva osećanja.

A što je najvažnije, moramo da se klonimo bilo kakvih senzacionalističkih vesti i nagađanja, ili onih koje priču opisuju drastično slikovito. Moramo da budemo veoma pažljivi oko toga čemu ćemo se izložiti, naročito ako žalimo i osećamo gubitak i tugu.

Šta možemo da učinimo ako svi oko nas razgovaraju o smrti poznate ličnosti, ali je nama svega toga previše?

Svo to deljenje informacija i fotografija na društvenim mrežama ekstremno okida ljude koji su svejedno ranjivi. A često je i prilično bezosećajno. U slučaju Sušanta Sing Radžputa od juče, ljudi su govorili o deljenju slika glumčevog tela. To je veoma neosetljivo i veliko ugrožavanje privatnosti. Ljudi su takođe delili planove njegovog lečenja, izveštaje lekara, i nagađali da li je do tog čina došlo zbog toga što je bio depresivan, ili zbog toga što je imao finansijske probleme. Sva ta nagađanja će biti sve gora kako vreme prolazi, zbog čega će nam samo biti još teže. Odgovorno izveštavanje medija zaista može da smanji stopu samoubistava. Ali ako se izveštava neodgovorno, ta ista stopa može da skoči. S toga moramo da se postaramo za to da ne kršimo pravila privatnosti, i moramo da budemo veoma odgovorni u onome što i sami delimo na VotsApu i na društvenim mrežama.

Postoji li u tome elemenat zadovoljenja, kada želimo da čitamo o nevoljama drugih, kao vid zadovoljstva, a ne žalosti?

Ako pogledamo način na koji ljudska psiha funkcioniše, naši mozgovi su osmišljeni za rešavanje problema. Zato nas više privlače negativnije vesti – ako otvorite novine i vidite obe stvari, da je neko primio nagradu, i da se dogodio neki zločin, naš mozak automatski gravitira ka negativnoj priči. To je zbog toga što neprekidno funkcioniše u modu za rešavanje problema, opstanka. Kada gledate film strave i užasa, želite da skrenete pogled, ali takođe uhvatite sebe kako vas privlači, zato što takav sadržaj proizvodi dopamin, čiji nalet stvara zavisnost. A niko ne želi da se odrekne dobrog osećaja. Mnogi ljudi juče nisu želeli da vide telo glumca, ali je bilo i onih koji jesu. To je zbog naleta dopamina, koji nas obuzme kada gledamo takav sadržaj. Ali važno je imati na umu da iako dopamin pojačava taj nalet, to nas ne zadovoljava. To nije hemikalija koja izaziva sreću, već privremeno omamljuje. Ne osetite smirenje, kao ponekad, kada o svojoj tugi razgovarate sa članom porodice. To je mnogo zdraviji način da se nosite s time, umesto da pratite novinske izveštaje koji možda na kratke staze jesu uzbudljivi, ali na duge staze ne promovišu dobrobit.

Šta ljudi mogu da urade ako njihovi prijatelji i članovi porodice ne mogu da razumeju zašto tuguju zbog smrti neke poznate ličnosti, i to omalovažavaju?

Omalovažavanje može da bude njihov način da se nose s tim. Važno je ignorisati te ljude, i fokusirati se na sopstvene emocije. Nije cilj obezvrediti svoju tugu, već obraditi svoje emocije na zdrav, konstruktivan način.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE IN.