FYI.

This story is over 5 years old.

​Da li debele devojke više rizikuju u seksu?

Iako je manje verovatno da će glomazne mlade žene imati seks, one koje ga imaju više "rizikuju" u seksu od mršavih mladih žena.
17.3.15

Slika Fernanda Botera. Foto: WikiMedia Commons

Nedavno sam nabasala na knjigu iz prošle godine pod naslovom XL ljubav: Kako kriza gojaznosti komplikuje ljubavni život u Americi, iz pera Sare Varni, novinarke koja prati zdravstvenu politiku. Knjiga u detalje beleži, kroz lične ispovesti i naučne studije, kako gojaznost negativno utiče na ljubavni život muškaraca i žena. Posebno me je pogodilo jedno poglavlje posvećeno gojaznim tinejdžerkama. Ispostavilo se da gomilu pravih naučnika zanima seksualni život mladih debelih žena, mada zaključci koje su izvukli nisu bili nešto posebno šokantni.

Jedno istraživanje, koje su 2006. sproveli istraživači sa Univerziteta Kornel, opovrglo je popularni mit kojem uče mnoge dečake dok odrastaju — a to je da su "debele ženske lake". Istina je da se glomazne devojke ređe upuštaju u seks od njihovih mršavih vršnjakinja. Varni se poziva na ovu studiju i dodaje da je verovatnije da će gojazni pojedinci ili oni sa viškom težine odrasti bez ikakvog iskustva u intimnim odnosima. (Hej, pa to zvuči kao ja!)

Ako ste čitali moju kolumnu, do sada već znate da sam N.S. (neizlečivi samac). Još nikad nisam bila u vezi koja je potrajala duže od nekoliko meseci, a s druge strane, na sreću — u ovoj fazi života — iskreno me više nije ni briga. Uprkos tome, ne mogu a da se ne zapitam zašto se meni nije desilo ono što sam viđala da se dešava svakom živom stvoru na ovoj planeti koji nisam ja.

Da bih razrešila ovu misteriju, počela sam da se preispitujem: jesam li suviše plitka? Znam li uopšte šta želim od muškarca? Oslanjam li se suviše na internet? Uživam da sama sebi budem terapeut iako znam da to nije onoliko zdravo kao kad imaš pravog terapeuta (mada je jeftinije). Ali možda je razlog zašto nisam imala više ozbiljnih ljubavnih veza onaj koji sam tako dugo odbijala da uzmem u razmatranje: moja težina.

Evo kako stoje stvari: iako je manje verovatno da će glomazne mlade žene imati seks, one koje ga imaju više "rizikuju" u seksu od mršavih mladih žena. Nekoliko studija zaključilo je da je verovatnije da krupnije seksualno aktivne tinejdžerke imaju više od tri seksualna partnera, ređe koriste oralna kontraceptivna sredstva i češće imaju analni seks. Varni se poziva na studiju iz 2010. koju je sprovelo troje ekonomista, prema kojoj su 43 odsto veće šanse da će gojazne učenice koje idu u školu sa manje debelim učenicima učestvovati u analnoj penetraciji. Ona navodi još i reči srednjoškolca Mejsona koji kaže: "Mnogi momci će imati seks sa devojkom sa viškom kilograma, ali zato neće izlaziti s njom."

Čekajte malo. Je li to balavi tinejdžer upravo odgovorio na pitanje koje me muči tolike godine? To mi se desilo? Sva moja preispitivanja i pokušaji da upoznam samu sebe — je li to sve bilo uzalud? Je li moguće da nisam bila u stanju da budem u valjanoj vezi samo zato što nemam procep između butina kad su spojene?

Pisala sam o svojoj težini i ranije, ističući da se, iako imam višak kilograma, ne osećam neprivlačnom. Nikad i nisam. Ali dok sam išla u srednju školu, momci me nikad nisu jurili. Prošla sam sve ono kroz šta prolazi većina krupnih devojaka — ništavne šanse za romansu. Prvi put sam se poljubila pre nego što sam se ugojila. Posle toga, najviše što sam uradila bilo je da popušim momku koji je išao u drugu srednju školu, ali to nije sjajno prošlo. Nisam imala pojma kako se to radi. Njegova mlitava kita uporno mi je ispadala iz usta i praćakala se kao riba na suvom. Nisam izgubila nevinost dok nisam napunila 21 godinu, a i tad je to bilo sa hipikom opsednutim elektronskom plesnom muzikom. Oko tri minuta kasnije, sve je bilo gotovo. Hvala ti, Kevine.

Posle koledža, obrela sam se u velikom gradu okružena tipom muškaraca o kojima sam sanjarila. Bili su to muškarci koje sam sve vreme čekala. Pametni i nežni, samoproklamovani feministi koji su odbijali da budu sa šupljoglavim ženama koliko god privlačne one bile. Konačno muškarci koji su prozreli šarenu lažu društva. Konačno muškarci koji su žudeli da budu sa mnom.

Naravno, nisam bila u pravu. Bez obzira na to koliko toga smo imali zajedničkog ili koliko smo se dobro slagali, veza nikad ne bi procvetala posle jedne ili dve noći seksa. Zar treba da poverujem da bez obzira na to koliko su citata Glorije Stajnam ove duboko poetske duše zapisale u svoje kožne noteščiće, oni i dalje ne cene debele ribe? I mnogi od njih su imali višak kilograma, a neki čak nisu bili ni privlačni na konvencionalan način. Jesu li muškarci toliko ogavni da bez obzira na to kako izgledaju, i dalje ne mogu da se vežu za ženu koja ima 15 kila viška? Kad su mi govorili da sam prelepa — šta su time mislili? Da sam dovoljno mršava za jebačinu, ali i dalje suviše debela da me s njima vide njihovi prijatelji?

Odbijam da poverujem u to. Želim da je komplikovanije od toga. Za njihovo dobro. Međutim, verovatno nije; možda se stvarno sve vreme to dešavalo. Sad se pitam je li moja nesposobnost da svoju težinu doživim kao problem bila greška. Treba li prosto da prihvatim činjenicu kako sam neprivlačna iako se lično ne osećam tako? Da li knjiga Sare Varni, i studije na koje se poziva, to žele da zaključim?

Istinski zbunjena, obratila sam se aktivistkinji i blogerki Merilin Ven da vidim šta ona misli. Prema njenim rečima, društvo poručuje da je prihvatljivo mrzeti debele ljude zato što ima toliko toga što navodno nije u redu s nama. "To vam je logika tlačenja", objasnila mi je. Dodala je da nije etički primoravati debele ljude da se osećaju kao da su urođeno neprivlačni i da prosto "nije moguće da ne postoje privlačne ili poželjne osobe u čitavoj jednoj demografskoj grupi. U svakoj demografskoj grupi imaćete nekog ko je strava i koga ćete želeti da upoznate. Uverenje da nema nikoga u nekoj grupi vrednog vaše pažnje nije estetsko pitanje, već najobičnija predrasuda."

Raspitala sam se i kod Lare Džastis, porodičnog terapeuta iz Los Anđelesa, koja ističe očiglednu činjenicu vrednu napominjanja a to je da problemi sa samopouzdanjem kod žena nisu ograničeni samo na one sa viškom kilograma. "Nedostatak samopouzdanja među mladim devojkama je sveobuhvatni problem koji dotiče mnoge mlade žene nezavisno od njihove visine, težine, boje kose, oblika tela, itd."

Zašto se onda i dalje krupnije tinejdžerke upuštaju u opasniji seks? "Neke od klijentkinja sa viškom kilograma sa kojima sam radila imaju problema sa samopouzdanjem zbog čega stavljaju potrebe drugih ispred svojih i imaju poteškoća da postave granice", rekla mi je Džastis.

I Ven i Džastis slažu se da gubitak težine neće rešiti problem, što se čini i kao da je opšta poruka knjige Sare Varni. Van smatra da knjige kao što je pomenuta, koja se razbacuje terminima poput "zdrava težina" kad misli na mršave žene, samo produbljuje šovinizam prema debelima.

"Prva stvar koju želim da poručim mladim debelim ljudima koji razmišljaju o sopstvenom pristupu seksu i ljubavi jeste da se osećaju sjajno u svojoj koži", izjavila je Ven. Tužna istina je da se većina ne oseća tako. Slične misli se konstantno obeshrabruju kod njih, baš kao što su i kod mene.

Kad sam imala dvadeset i nešto godina, lako sam pristajala da spavam s muškarcima zato što sam očajnički želela da budem voljena. Seks je bio jedina vrsta nežnosti koju sam mogla da dobijem od momaka na koje sam se ložila. Danas nije tako. Znam ko sam i ne krijem se od muškaraca sa kojima izlazim. Ja sam dominantna debela kučka. Ne treba mi više pažnja muškaraca da bih znala koliko vredim i zbog toga moj seksualni život nikad nije bio bolji.

A šta je najbolje od svega? Nisam morala ni da smršam. Tako nešto bih volela da sam znala dok sam bila mlađa. Volela bih da nisam vaspitavana tako da vrednujem sebe po tome šta muškarci osećaju prema meni. Muškarci – koji su na nekom nivou svesni da imaju kontrolu nad ženinim vrednovanjem same sebe – od seksualno aktivnih debelih tinejdžerki iznuđuju pristanak na rizike koje one ne žele da prave. I opet im vrlo malo ljudi koji imaju uticaja u mejnstrim medijima govori da to ne rade. Niko im ne poručuje da razmisle o posledicama svojih radnji i da se ponašaju odgovorno.

Nedovoljno ljudi uči mlade strejt žene kako da preuzmu kontrolu nad svojim životima a da ne zavise od veoma skučene forme odobravanja strejt muškaraca. Umesto toga, neprestano nam govore da smršamo. U tome je problem.