FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Kako sam pravio domaći apsint i zašto sam prestao

Šarl Bodler, Vinsent Van Gog, Momčilo Antonijević, Pol Verlen. Šta je zajednički imenitelj ovog skupa? Nažalost nisam genijalni umetnik. Na svu sreću nisam neshvaćeni i siromašni, a genijalni umetnik. Ne planiram ni da umrem mlad.
16 Februar 2015, 9:31am

Šarl Bodler, Vinsent Van Gog, Momčilo Antonijević, Pol Verlen. Šta je zajednički imenitelj ovog skupa? Nažalost nisam genijalni umetnik. Na svu sreću nisam neshvaćeni i siromašni, a genijalni umetnik. Ne planiram ni da umrem mlad. Sa ovim velikanima (skupu se mogu dodati i Oskar Vajld, Ernest Hemingvej, Eminem, Džoni Dep i Hilari Klinton) povezuje me ljubav prema Zelenoj vili – apsintu. Svi smo ga voleli, ali jedino sam ga ja pravio u svojoj kuhinji.

Ono što se danas može kupiti pod nazivom apsint direktna je uvreda za istoimeno piće iz 19. veka, pogonsko gorivo Mulen Ruža iz zlatnog perioda, inspiraciju velikih umetnika, opasnu i zavodljivu zelenu tečnost ovekovečenu na Pikasovoj slici „Devojka u kafeu". Danas, apsint sadrži oko 55 odsto alkohola (kao dobra prepečenica) i manje od 10mg halucinogenog tujona po litru. Pre dva veka apsint je imao minimum 70 odsto alkohola i od 80mg do 120mg tujona.

Jednog dana, pre desetak godina, dok sam sedeo za svojim radnim stolom u firmi koja se bavila aromaterapijom, okružen sa više od 45 različitih etarskih ulja, sinulo mi je da veoma brzo i jednostavno mogu da napravim pravi apsint kakav je pio Tuluz Lotrek (ne ovu današnju zajebanciju). Ideja da ću piti piće posle kog je Van Gog sebi odsekao uvo, delovala je veoma uzbuđujuće.

Apsint je liker koji se pravi od nekoliko sastojaka: etarskog ulja pelina, etil alkohola, šećernog sirupa i etarskog ulja anisa koje ovom piću daje prepoznatljivi ukus na bronhi bonbone i zbog kog apsint dobija mlečno zamućenje kad mu se doda voda. I pelinkovac i apsint sadrže pelin, ali su to dva potpuno različita pića. Pelinkovac se dobija potapanjem smeše biljaka u alkohol i dodavanjem šećera, a apsint je smeša etarskih ulja. Da bi se etarska ulja rastvorila koncentracija alkohola ne sme biti ispod 75%. Čuvenu zelenu boju dobio sam veoma jednostavno, hlorofilom iz lista peršuna. Za tačno 12 minuta napravio sam svoju prvu flašu apsinta i nesvesno se počešao po uvetu, čisto da proverim da li je tu.

Pelin (Artemisia absinthium) jedna je od najstarijih lekovitih biljaka. Hiljadama godina on se upotrebljava kao lek protiv crevnih parazita, šećerne bolesti, nedostatka apetita, za uređivanje neredovne menstruacije i poboljšanje varenja. Čak i oni koji baš ništa ne znaju o fitoterapiji čuli su za legendarnu gorčinu ove biljke koja se oseća i u razblaženju od 1:10 000. Baš zbog tog beskrajno gorkog ukusa Stari Grci zvali su ovu biljku apsinthion (u prevodu: ne može se popiti). Pelin je bio posvećen Artemidi, mitskoj devici zaštitnici lova, boginji koja je u srednjem veku smatrana pokroviteljkom veštica (verovatno zato što je ova biljka bila je glavni sastojak sredstava za izazivanje pobačaja). Etarsko ulje pelina dobija se destilacijom vodenom parom i sadrži keton tujon, supstancu veoma slične strukture kao tetrahidroksikanabinol (THC) iz marihune. Tujon se, pored pelina, može pronaći i u etarskim uljima salvije i vratića i baš on je zadužen za reputaciju apsinta kao pića od kog vidite vile i igrate goli na ulici. Izračunao sam da je mom apsintu bilo muških 80mg tujona po litru.

Došao je i trenutak da se smaragni prvenac isproba. Apsint se po protokolu pije tako što se na čašu stavi specijalna kašika sa rupama i na nju kocka šećera preko koje se sipa apsint. Kocka se zapali, pa se sve prelije hladnom vodom. Nisam formalista, specijalnu kašiku nemam, a nisam ni poznat kao veoma strpljiva osoba. Zato sam osmislio koktel: apsint, red bul i ceđeni grejp. Koncentaracija alkohola je samanjena, a euforičnost koktela povećana. Čak ni ukus nije bio loš. Veče sa zelenim šotovima je moglo da počne.

Moj koktel „Artemidin skok" od starta je bio veliki uspeh. Apsint žurke u našoj studentskoj kući na Crvenom Krstu, ubrzo su postale čuvene. Da bih izbegao odsecanje ušiju na gajbi uveo sam jednostavno pravilo: nikad u kući nismo imali više od pola litra Zelene vile. I kad hoćeš više, nema. Na taj način svi su bili veseli, mnogo smo se smejali, niko nije video ružičaste slonove. Dobro, možda je jednom nešto čudno dremalo u ćošku iza trpezarijskog stola.

Zelena vila nas je volela i dodavala čar magije prosečnim vikendima. Nikada je nisam prodavao. Samo sam jednom trampio bocu home made apsinta za majicu Munze-konza i to isključivo da podržim domaću dizajnersku scenu.

U to vreme često sam citirao mog omiljenog alhemičara i avanturistu, Parazelzusa: „Sve je otrov i ništa nije otrov." Ključna stvar je doza, a istorija apsinta je odličan primer za to.

Apsint je nastao u laboratoriji doktora Pjera Ordinera 1792. kao lek protiv malarije koji je poslat francuskim vojnicima u Alžir. Kad su se uverili u tvrdnju da Starih Grka da se pelin stvarno ne može piti, dodali su mu šećer i anis da poprave ukus. Da li je hipohondrija ili prosta želja za razvaljivanjem donela popularnost Zelenoj vili, ne zna se. Sudbina je htela da u trenutku kad su se vojnici vratili u domovinu bude veoma loša godina za vino i grožđe, pa su se umetnici, boemi, ali i buržoazija okrenuli apsintu. Ubrzo milioni flaša ovog pića prodavali su se širom Evrope. Sa nekontrolisanim šljemanjem prejakog pića, stigle su i strašne priče o tučama, ubistvima i gubljenju razuma. Crkva tvrdi da iza apsinta stoji Lucifer lično. Levičari optužuju vladajuću elitu da uz njegovu pomoć slabi snagu proletarijata, a desničari su bili ubeđeni da je u pitanju jevrejska zavera. Konačan udarac „kokainu 19. veka" zadala je, naravno, konkurencija. Nakon što je jedan seljak po imenu Lanfrej ubio svoju porodicu posle dve popijene čaše apsinta, ovo piće je zabranjeno. Vinari, najglasniji zagovornici zabrane, zaboravili su da pomenu da je nesrećni čovek pre apsinta popio i čak sedam flaša vina.

Zelena vila ume da razgali, ali ume i da pukne na agresiju. Pol Verlen, razočaran očajnim kvalitetom piva u Parizu počinje da redovno pije apsint. Mnogo apsinta. Nakon jednog pijanstva ranjava svog prijatelja i ljubavnika Artura Remboa. Naravno, sutra se kajao u zatvoru, a Rembo, takođe navučen na Zelenu vilu nikada više nije napisao ni stih. Apsint je krv i za tuču dva čuvena slikara i dobra drugara Van Goga i Gogena. Vinsentu je bilo toliko krivo što je nasrnuo na Pola da je sebi, za kaznu, odsekao uvo. Objektivnosti radi, moram da pomenem da je, po svoj prilici, za ovaj čin prvenstveno krivo Van Gogovo ludilo, koje je apsint samo malo pojačao.

Tuča moja dva drugara navela me da nepokolebljivo odlučim da više ne pravim apsint. Jedne letnje noći na terasi na Vračaru, Vojin i Nenad su se pobili u zelenoj izmaglici. Iako je to bila kratka i prilično bezazlena tuča u kojoj je razbijen samo jedan nos i koja se završila bratskim grljenjem i izvinjenjima, shvatio sam da smo preterali. Od tada u mojoj kuhinji pravi se samo prebranac i kolenica u kiselom kupusu. Ostarilo se.