FYI.

This story is over 5 years old.

vesti

​Grad u kome svi dobijaju pare za džabe

Moto Dofina, Manitoba, malog zemljoradničkog grada usred Kanade, je „sve što zaslužujete".
9.3.15

Moto Dofina, Manitoba, malog zemljoradničkog grada usred Kanade, je „sve što zaslužujete". Šta to građanin zaslužuje, i kakve to poslodice donosi, pitanje je koje je suština eksperimenta koji traje četrdeset godina, i koji je u poslednje vreme postalo ključna tačka debate o socijalnoj zaštiti koja se razbuktala od Švajcarske, do Silicijumske doline.

Između 1974-te i 1979-te, kanadska vlada je isprobavala ideju osnovnih garantovanih primanja (BIG) u celom jednom gradu, dajući ljudima dovoljno novca za preživljavanje, na način koji se to nije pokušalo ni u jednom drugom mestu u Severnoj Americi, ni pre, ni posle toga. Tokom te četiri godine, dok projekat nije obustavljen, a saznanja stečena tokom njega sklonjena u stranu, najsiromašniji građani tog grada jednom mesečno su dobijali čekove kao dopunu za svoja skromna primanja, i kao nagradu kada rade više. I tokom tog vremena se činilo da posledice siromaštva počinju da nestaju. Opao je broj odlazaka kod lekara i u bolnice, izgledalo je da se mentalno zdravlje popravlja, i više tinejdžera je završavalo srednju školu.

Reklame

„Da li treba da se ponašamo na neki određni način da bismo opravdali saosećanje i podršku?", bilo je retoričko pitanje koje mi je postavila Evelin Forže, kanadska sociološkinja koja je došla do nekih rezultata eksperimenta u Dofinu, tokom telefonskog razgovora. „Ili je ljudsko dostojanstvo jednostavno dovoljno"?

Kritičari osnovnih garantovanih primanja su insistirali na tome da će siromašni izgubiti bilo kakvu inicijativu da rade ako im se daje novac, i isticali su rezultate studija koji su pokazivali opadanje volje ljudi za rad tokom takvih probnih programa. Ali u Dofinu, koji se smatra za najveći ovakav eksperiment sproveden u Severnoj Americi, eksperimentatori su otkrili da primarni hranitelji u porodicama koji su dobijali novčanu pomoć zapravo nisu bili manje motivisani za rad nego ranije. Iako je uočen pad u radnom učinku kod majki male dece i kod tinejdžera koji su još išli u školu, jer su majke želele duže da

ostaju kod kuće sa svojom novorođenčadi, a tinejdžeri nisu bili pod tolikim pritiskom da izdržavaju svoje porodice, taj pad ni izbliza nije bio katastrofalan, kao što su skeptici predviđali.

„Ljudi naporno rade, a to ipak ne bude dovoljno", izjavila je za 2009-te za Winnipeg Free Press Dorin Henderson, koja sada ima 70 godina i učestvovala je u eksperimentu. Njen suprug Hju, koji sada ima 73 godine, radio je kao domar, dok je ona ostajala kod kuće sa njihovo dvoje dece. Zajedno su gajili piliće, i uzgajali dobar deo svoje hrane. „Trebalo je da ga održe", kaže ona o programu minimalnih prihoda. „Stvarno je činio razliku".

Reklame

Ponovo otkriveni podaci „Minikoma", kako je eksperiment u Dofinu bio poznat, dali su novi podsticaj sve češćim inicijativama da se uvede neka vrsta zagarantovanih primanja. Ove godine, švajcarski parlament će glasati o tome da li da produži sa programom mesečne novčane nadoknade za sve građane, a indijska vlada je već počela da programe pomoći zamenjuje direktnim transferima gotovine. Bivši američki sekretar za rad i socijalnu politiku, Robert Rajh, nazvao je BIG „gotovo neizbežnim". U SAD, Kanadi i većem delu zapadne Evrope, gde rasprava o radikalnom prilagođavanju socijalne zaštite ostaje uglavnom hipotetička, lekcija iz Dofina bi mogla da bude posebno relevantna za pomoć u sprovođenju ovakvih ideja, pre ili kasnije.

Sada ima i drugih uverljivih argumenata za uvođenje garantovanih primanja. Uprkos rekordnim korporativnim zaradama, većina ljudi nema korist od toga. Plate stagniraju, nezaposlenost je velika, studentski krediti i zdravstvena zaštita poskupljuju, a tržište rada ne nagrađuje one koji su već zaposleni sa dovoljno novca za pristojan način života. Takozvana „uberizacija" radne snage, po kojoj radnici rade po učinku, a ne za fiksnu platu ili na sat, povećava nesigurnost u radu (A robote i veštačku inteligenciju koji otimaju poslove da ne pominjemo). Dok se koncept univerzalne zdravstvene zaštite širi i dok se raspravlja o minimalnim primanjima, razgovori o razmatranju ekspanzije društvene zaštite su sve češći.

Reklame

„Prvobitno je interesovanje izazvala zabrinutost da sistem socijalne zašite odvraća ljude od rada", izjavio je prošle godine za holandsku televiziju Ron Hikel, koji je bio koordinator programa „Minikom". On kaže da je danas motivacija za garantovana primanja povećanje nejednakosti. „U jednom trenutku, nejednakost primanja počinje da utiče na mogućnosti ljudi da se obrazuju, kao i da se staraju o sopstvenom zdravlju. Do te mere da to počinje da utiče na odnose u društvu, počinje da ističe podele i razlike, dolazi do povećanja društvene patologije, zavisnosti od alkohola i droga, porasti mentalnih bolesti, manjka obrazovnih kurseva i porasti stope kriminala".

U SAD, podrška za osnovna primanja ne dolazi samo sa levice već, što je možda iznenađujuće, i sa desnice, a posebno od strane pobornika libertarijanizma.

„Ideološka desnica je uvek donekle podržavala „BIG", jer je ta šema manje nametljiva od većine socijalnih programa", objašnjava Foržeova. Tomas Pejn i Martin Luter King su se zalagali za nešto što je slično osnovnim primanjima, ali za to su se zalagali i ključni ekonomisti – libertarijanci, F. A. Hajek i Milton Fridmen (Fridmen je to nazivao „negativnim porezom"). Predstavnik Viskonsina Pol Rajan je predložio spajanje različitih oblika federalne pomoći siromašnima u jedinstveni sistem finansiranja, ističući da je sve teže ignorisati efekte toga što bogati postaju sve bogatiji.

Dofin početkom osamdesetih godina. Fotografija: Lisa N. Daniel/Facebook

Foržeova je ustanovila opadanje odlazaka kod lekara, smanjenje hospitalizacija od 8,5 procenata, i da više adolescenata nastavlja školovanje posle drugog razreda srednje škole.

Zagovornici iznose argument da je jedinstveni, koordinisani program osnovnih primanja efikasniji od trenutnog spleta socijalnih programa i birokratije koja ih sprovodi (U SAD, trenutno postoji 79 različitih programa socijalne pomoći, ne uključujući Medicare i Medicaid). „Postojeći programi socijalne pomoći izrešetani su preklapanjima i rupama koje nekim porodicama omogućuju da se prijave za dva ili više programa, dok se neke druge porodice ne uklapaju ni u jedan program", kaže Foržeova.

Kada je program Minikom pokrenut, ranih sedamdesetih, na vrhuncu reformi socijalne politike, neki su mislili da bi eksperiment u Dofinu mogao da bude uvod u program koji bi mogao da se primenjuje u celoj Kanadi. I južno od granice je postojala široko rasprostranjena podrška za minimalna primanja. 1969-te, po rezultatima istraživanja časopisa Life, 79 procenata ispitanika je podržalo federalni program koji je predložio predsednik Nikson, pod nazivom „Plan pomoći porodicama", po kojem bi četvoročlanim porodicama bila zagarantovana primanja od 1600 dolara godišnje, što bi danas bilo oko 10 hiljada dolara. Niksonov plan FAP (on je insistirao da to nisu bila zagarantovana primanja, ali bila su) je odobrio kongres, ali ga je pokopao senat, gde su demokrate glasale protiv. Ipak, u vazduhu se zadržao duh eksperimentisanja. Između 1968-me i 1975-te, u SAD su izvedena četiri eksperimenta sa minimalnim primanjima, i rezultati su bili lošiji od očekivanih, kada je u pitanju pad produktivnosti kod onih koji su primali pomoć.

Reklame

Ali ovi eksperimenti su vršeni na malom uzorku; eksperiment u Dofinu je bio neobičan po tome što je uključivao ceo grad. Forže, sada profesorka zdravlja zajednice na Univerzitetu u Manitobi, koji proučava širok spektar programa socijalne pomoći, je u podacima iz „Minikoma" uočila retku šansu da ispita posledice BIG-a u većim razmerama.

U vreme kada je ovaj eksperiment vršen, ona je bila postdiplomac u Torontu, i seća se da se o njemu razgovaralo na predavanjima. „Profesor nam je pričao o tom divnom i bitnom eksperimentu koju izvode „tamo, na zapadu", koji će izazvati revoluciju u sprovođenju društvenih programa".

Mnogo godina kasnije, kada se i sama obrela „tamo, na zapadu", počela je da sklapa kockice informacija koje je mogla da nađe o Dofinu. Posle petogodišnje borbe, Foržeova je obezbedila pristup podacima o eksperimentu (kojih je bilo 550 kubnih metara), koji su ostavljeni da trunu u magacinu koji je pripadao arhivi okružne vlade u Vinipegu. Temeljno ih analizira od 2005-te, pažljivo upoređujući podatke o stanovnicima Dofina sa podacima o stanovnicima obližnjih gradova u to vreme.

Njena analiza podataka otkriva da obezbeđivanje minimalnih prihoda može da ima pozitivan uticaj na zajednicu i preko toga što umanjuje siromaštvo. „Posete učesnika lekaru su opale, naročito po pitanju mentalnog zdravlja, a više adolescenata je nastavljalo školovanje posle drugog razreda srednje škole", zaključila je u svom radu „Grad bez siromaštva", koji je objavljen u kanadskom službenom glasniku 2011-te. Foržeova je takođe ustanovila smanjenje hospitalizacija učesnika od 8,5 procenata, sugerišući da bi minimalna primanja mogla da naprave uštedu u zdravstvenoj zaštiti (U svom istraživanju nije mogla da potkrepi tvrdnje istraživača iz SAD koji ukazuju na povećanje stope plodnosti, poboljšanje neonatalnih ishoda i smanjenje broja razvoda među korisnicima garantovanih primanja.).

Broj upisanih u drugi razred srednje škole u Dofinu i okolini, kao procenat upisanih prethodne godine.

Eksperiment u Dofinu bio je posledica trenutka levih skretanja u kanadskoj politici, kada je progresivna pokrajinska Nova Demokratska Partija (NDP) došla na vlast i kada je Pjer Trudo postao premijer. Po planu sastavljenom 1973-će, dve trećine od 17 miliona dolara za program je trebalo da pokrije federalna vlada, a ostatak pokrajinska.

Bilo koja osoba ili porodica koja spada u grupu sa najmanjim primanjima mogla je da se prijavi, za sumu koja je varirala u odnosu na broj članova porodice i druge izvore prihoda. Porodice sa dvoje roditelja i dvoje dece koje su imale primanja veća od 13 hiljada dolara nisu mogle da učestvuju. Do 1978-me, po Foržeovoj, porodice koje nisu imale druge izvore prihoda dobijale su između 3800 i 5800 kanadskih dolara godišnje; oni koji su imali druge izvore prihoda su dobijali manje, ponekad i samo 100 dolara mesečno.

Reklame

Strahovi da će tržište rada doživeti pad zbog toga što će ljudi prestati da rade se nisu ostvarili. To je i bio deo plana, kaže Foržeova. 'Minikom' je bio osmišljen na način da uvek daje podsticaj da se radi više, a ne manje, jer je svaki dolar dobijen iz drugih izvora umanjivao pomoć za samo 50 centi, dok kod tipičnih programa socijalne pomoći nema dodatnih primanja kada korisnici zarađuju novac iz drugih izvora. „Ako radiš sat duže, možeš da zadržiš 50 posto pomoći koju bi svejedno dobio, tako da ti je bolje da radiš nego da ne radiš".

Neki primaoci pomoći su taj novac koristili za osnovne potrebe; drugi su ga koristili kao dodatni prihod kojim su mogli da kupe stvari koje bi im pomogle da uvećaju svoj potencijal za zaradu, kao što su nova vozila. Jedna od osnovnih prednosti programa je to što je doneo osećanje sigurnosti, potencijalno umanjivanje razloga za zabrinutost koja može da obuzme umove siromašnih.

„Ono što je najvažnije za ekonomski zavisan grad sa mnogo samozaposlenih", piše Foržeova u svom radu, „'Minikom' je pružio stabilnost i predvidljivost; porodice su mogle da računaju na makar nekakvu pomoć, bez obzira na cene poljoprivrednih proizvoda ili na vremenske prilike. Znali su da iznenadna bolest, onesposobljenost ili nepredviđeni ekonomski događaji neće izazvati finansijsku propast".

Iako su sve porodice iz Dofina mogle da se prijave za učešće u eksperimentu, samo je oko trećina njih imala dovoljno niske prihode da bi bile uključene u program. U nekim slučajevima, izgledalo je da su efekti na ceo grad bili vidljivi i izvan trećine koja je učestvovala. Na primer, kada je pregledala statistike uspeha u školama, Foržeova je primetila efekat „društvene multiplikacije" na delu. Neki učenik bi mogao da dobije mogućnost da nastavi školovanje zbog minimalnih primanja, a time bi možda uticao na svoje prijatelje čije porodice ne učestvuju u programu da i sami nastave školovanje.

Reklame

„Ne možemo da razdvojimo direktne od indirektnih posledica koje mogu da se jave preko društvenih mreža ili drugih tržišnih ili netržišnih mehanizama", objašnjava Foržeova u svom radu. „Ironija je u tome što nemogućnost nasumičnosti zasićenja, umesto da bude prepreka, može da izazove reakciju koja bi bila nevidiljiva u klasičnom nasumičnom eksperimentu".

Eksperiment u Dofinu nije bio jedini eksperiment sa minimalnim primanjima u Severnoj Americi. Šezdesetih godina, istraživanja su sprovedena u Nju Džersiju, Pensilvaniji, Sijetlu i Denveru, ali „Minikom" je bio jedinstven u tome što je bio jedini eksperiment u kojem su garantovana primanja bila dostupna celom gradu, a ne samo nasumično izabranom uzorku stanovništva. To je bio način, piše Foržeova, „da se dobije odgovor na administrativna pitanja i pitanja zajednice u manje veštačkoj sredini".

Ali negde na sredini programa, pojavile su se finansijske poteškoće. Ekonomska situacija širom Severne Amerike se drastično promenila, i recesija, stagnacija i nezaposlenost koja je bila veća od očekivane su učinili projekat skupljim, što budžet nije mogao da izdrži. Pošto je trajao već dve godine, bilo je odlučeno da se u arhive i dalje zavode podaci, iako istraživači više nisu imale budžet za njihovu analizu.

Na kraju četvrte godine, nove ekonomske realnosti, kao što je bila energetska kriza, izmenile su političku klimu. Na vlast su došle nove partije, sa ideološkim pogledima koji su odbacivali ideju minimalnih prihoda. Dok je „Minikom" inicijalno bio probni projekat za univerzalni nacionalni program, nova vlada je imala preča i hitnija posla, i napustila je tu ideju. Otkrića eksperimenta su bila arhivirana.

Mnogo naših socijalnih službi se zasniva na pretpostavci da oko nas ima mnogo plaćenih radnih mesta na kojima se radi 40 sati nedeljno, stalnih zaposlenja, i da ljude samo treba povezati sa tim radnim mestima, i sve će biti u redu.

2005-te, kada je Foržeova otkrila 1800 kutija sa dosijeima „Minikoma", pokušala je da zakrpi rupe u znanju razgovarajući sa porodicama koje su učestvovale u programu. Da bi izbegla da prekrši etička pravila koja su joj zabranjivala da ih direktno kontaktira, Foržeova je u lokalnoj štampi i na radiju objavljivala oglase, pozivajući učesnike da je pozovu. Mnogi od njih i jesu.

„Oni misle da je to bila veoma pozitivna stvar, i misle da bi bilo veoma pozitivno kada bi program ponovo bio uveden. Kažu da im je bio od koristi, i da im je svakako unapredio kvalitet života", kaže Foržeova. „S druge strane", dodala je, „to teško da je bio nasumičan uzorak. Ljudi koji imaju loše uspomene o tome verovatno me ne bi zvali".

Reklame

Ali metodično istraživanje Foržeove donosi dokaze koji su uverljiviji od tih sećanja i anegdota. „Ja se bavim društvenim naukama, tako da se uvek nadam da će ljudi obratiti pažnju na dokaze", rekla je. „Uvek postoji bojazan da bi ljudi prestali da rade, kada bi ovakav program bio uveden. Imamo pristojnu količinu dokaza da to ne bi bio slučaj, ali ljudi su i dalje zabrinuti zbog toga. Mislim da je ponekad potrebno nešto više od dokaza da bi se stav javnosti promenio".

Dofin u snegu. Foto: Dauphin Economic Development

Džejms Menci, saradnik Menehetn Instituta, veruje da bi uvođenje minimalnih primanja bio „veoma težak zadatak". Obično se tvrdi da bi neka vrsta zagarantovanih primanja ili negativnih poreza trebalo da zameni sve segmente trenutnog sistema socijalne zaštite, i dok se libertarijanci zalažu za ovu ideju, jer se time smanjuje birokratija, Menci primećuje da bi to negativno delovalo na posebne interesne grupe.

„Organizacije koje obezbeđuju usluge za čitav sistem socijalne zaštite bi se opirale tome, jer to u suštini ukida sva njihova radna mesta", rekao je. Takođe je primetio da bi troškovi takvog programa bili još jedan izazov kojem bi trebalo odgovoriti. „U svakoj ozbiljnoj analizi budžeta koju sam pročitao piše da bi to zahtevala povećanje poreza", rekao je. „Čak i da je besplatno, da li biste uspeli da ubedite birače? A nije besplatno. Porez prosečnog birača bi morao da bude uvećan".

Menci primećuje da su devedesetih, kada se vodila rasprava o reformi socijalne zaštite, birači su bili za više radnih mesta, a ne manje. „Osnovna karakteristika koja razlikuje TANF (privremena pomoć za porodice sa potrebama, koja je pokrenuta 1997-me) i AFDC (pomoć porodicama sa decom, koja je bila na snazi od 1935-te do 1996-te) je uvođenje nepohodnosti zaposlenja", kaže on.

Uprkos podacima iz Dofina, i negativne i pozitivne posledice po spremnost ljudi da rade, kao i drugi aspekti njihovih života sa programom BIG i sličnim programima, ostaju neutvrđeni. Čak i u istraživanjima koja ukazuju na pad u radnom učinku usled garantovanih primanja, rezultati su možda preuveličani. Kao što je Dilan Metjus istakao na Vox-u, dokazi pokazuju da je potpuni prestanak rada bio relativno redak. Umesto toga, radnici su više vremena trošili tražeći bolja zaposlenja. Drugi su možda više vremena provodili u obrazovnim ustanovama. Foržeova je uočila ovaj efekat u Dofinu, a tokom probnih perioda u Nju Džersiju, Sijetlu i Denveru uočeno je povećanje broja tinejdžera koji su završili srednju školu, i to od 25, 30 i 11 procenata.

Kada Foržeova danas analizira politiku, kulturu i ekonomiju, vidi da je stvorena povoljnija klima za obimnije eksperimente sa minimalnim primanjima nego što je ranije bio slučaj.

„Ovo su zanimljiva vremena", rekla je. „Mnogo naših socijalnih službi se zasniva na pretpostavci da oko nas ima mnogo plaćenih radnih mesta na kojima se radi 40 sati nedeljno, stalnih zaposlenja, i da ljude samo treba povezati sa tim radnim mestima, i sve će biti u redu. Naravno, jedna od stvari koje znamo je da to svakako nije slučaj, naročito za mlade koji se često nađu u situaciji da imaju neizvesna zaposlenja, rade po ugovoru u dugim vremenskim periodima, bez beneficija i dugoročnih olakšica koje mi stariji uzimamo zdravo za gotovo".