Zašto se ljudi koji se drogiraju smeštaju u zatvor

Iako je inicijativa da se legalizuju sve trenutno zabranjene droge i dalje na marginama, rasprava o ukidanju krivičnih kazni za posedovanje je aktuelnija nego ikada.
4.12.15

Fotografija: Flickr korisnik Creativity103

Osnivač „Virdžin Erlajnsa", ser Ričard Brenson, koji se zalaže za reformu zakona o drogama, prošlog meseca je objavio nacrt dokumenta za brifing Ujedinjenih nacija u kojem se izražava podrška dekriminalizaciji posedovanja droge za ličnu upotrebu. Nešto pre toga, Njujork Tajms je pitao „gospodara droge" predsednika Obame za taj isti dokument. Nekoliko sati nakon što je postao javan, dokument je povučen i Komesarijat UN za droge i zločin (UNODC) se ogradio od njega, sugerišući da je u pitanju bio „nesrećni nesporazum".

Ali cela ta drama je samo znak da su temelji međunarodne politike o drogama uzdrmani – i da čak i stara garda Ujedinjenih nacija flertuje sa okončanjem globalnog rata protiv droga.

Koliko pre samo pet godina, proglasili bi vas ludim kada biste rekli da bi takav dokument okoreli ratnici u kancelariji UN cara protiv droge uopšte razmatrali. Čak i sada, UNODC i dalje finansira opresivne režime kakav je iranski, pod kojim svake godine na stotine nenasilnih prestupnika uhapšenih zbog droge biva pogubljeno. Ali sve je teže naći smislen razlog za hapšenje i zatvaranje ljudi čiji je jedini zločin posedovanje droge. Iako je inicijativa da se legalizuju sve trenutno nelegalne droge i dalje na marginama, rasprava o ukidanju krivičnih kazni za posedovanje je aktuelnija nego ikada.

Pročitajte i: Moji prvi dani trogodišnje kazne u srpskom zatvoru zbog vutre

Na primer, kada sam za svoju narednu knjigu intervjuisala Noru Volkov, čelnicu vladinog Nacionalnog instituta za zloupotrebu droga, ona mi je rekla da iako ne podržava legalizaciju prodaje, protivi se krivičnom kažnjavanju uživaoca droge. „Ne verujem u kriminalizaciju zavisnika. Ne verujem, apsolutno ne", rekla je ona. Pa čak i Kevin Sabet, jedan od najvećih protivnika legalizacije marihuane u Americi, kaže da veruje da ljude koji su uhvaćeni sa drogom treba lečiti, a ne zatvarati.

Ovih dana je veoma lako naći političare koji daju izjave koje barem zvuče kao da podržavaju dekriminalizaciju – a teže je nego ikada naći bilo koga ko eksplicitno podržava kažnjavanje za posedovanje. Prošlog meseca, Hilari Klinton je u uvodniku jednog časopisa pisala o heroinu, što je bilo namenjeno preliminarnim glasačima u Nju Hempširu, u kome sumira svoju strategiju kao „lečenje, a ne zatvor, za sitne i nenasilne prestupnike, čime bismo okončali eru masovnih hapšenja". A evo izjave Karli Fiorine iz maja ove godine: „Zavisnost od droge ne treba da bude kriminalizovana... moramo da je lečimo na odgovarajući način". Uočljivo je da nijedna od kandidatkinja za predsednika – iz obe partije – ne ograničava svoje protivljenje krivičnim kaznama samo na prestupe sa marihuanom.

U nacrtu dokumenta UN se koncizno navode argumenti protiv hapšenja i zatvaranja zbog posedovanja bilo koje droge. Kao prvo, u njemu se navodi da strah od hapšenja „umnogome doprinosi" smanjenju pristupa čistim iglama i ostalim zdravstvenim preventivnim merama, „što podstiče epidemiju HIV-a i hepatitisa C među ljudima koji uzimaju drogu, i povećava broj smrtnih slučajeva od posledica virusa krvi i prekomerne doze, koji bi mogli da budu predupređeni". Zatvaranje uživaoca droge takođe uvećava rizik, zbog „koncentracije visoko rizičnih ljudi na istom mestu".

Kao drugo, hapšenje i kažnjavanje očigledno stigmatizuje uživaoce droge, zbog čega se kod njih javlja stid i teže im je da prekinu. Kao što piše u dokumentu, „akcenat na kriminalizaciji je podstakao visok nivo diskriminacije ljudi koji uzimaju drogu, uključujući i izbacivanje sa posla, iz obrazovnih ustanova, oduzimanje dece i ukidanje zdravstvene zaštite". U daljem tekstu se navodi da to često rezultira diskriminacijom rasnih manjina i „podstiče siromaštvo i otpadništvo iz društva, jer kriminalni dosije može negativno da utiče na buduće zapošljavanje, obrazovanje, prebivalište i starateljstvo nad decom, kao i korišćenje ustavnih prava kao što je glasanje na izborima".

Od kritičnog je značaja to što krivične kazne za posedovanje ne smanjuju stopu upotrebe droge. Vlada SAD je potrošila više od 121 milijarde dolara samo na hapšenje i zatvaranje nenasilnih narkomana, od trenutka kada je predsednik Nikson 1971. objavio rat protiv droge, pa do 2010. U tom vremenskom periodu je uhapšeno nekih 37 miliona ljudi.

Tokom tog istog perioda, dok su hapšenja eskalirala, a troškovi rata protiv droge probili plafon, broj narkomana nije opadao.

Na primer, procenat starijih srednjoškolaca koji su probali neku nelegalnu drogu je 1975. bio 55, do 1981. je porastao na 66, a sada iznosi 49 procenata. Najzabiranjavajući vid uzimanja droge – svakodnevna upotreba – je kod učenika trećeg razreda srednje škole dosegao merljive razmere tek kod marihuane, i 1975. je iznosio 6 procenata. Najnovije državne statistike pokazuju da danas iznosi 5,8 posto.

U međuvremenu, istraživanja koja se direktno bave posledicama hapšenja na zavisnike od droge nisu od prevelike pomoći. Šta više, dve studije koje ispituju korealciju između zatočeništva i oporavka su otkrile da zatvor umanjuje šanse za oporavak, i to napola, prema rezultatima obe studije.

Kao što se zaključuje u nacrtu dokumenta UN, „nametanje krivičnih sankcija za posedovanje droge za ličnu upotrebu nije ni neophodno, ni odgovarajuće. Naprotiv, kazna pogoršava bihevioralne, zdravstvene i društvene uslove ljudi kojima je određena". I zaista, naučno savetodavno telo samog UNODC-a, čija je članica i Volkova, prošle godine je zaključilo da „krivične sankcije nisu delotvorne" u borbi protiv zavisnosti.

Uzimajući u obzir količinu podataka koji govore protiv kriminalizacije, i činjenicu da su se i druge agencije UN – uključujući i Svetsku zdravstvenu organizaciju i Kancelariju visokog komesarijata za ljudska prava – već založile za dekriminalizaciju, zaista deluje čudno što je taj dokument tako odlučno povučen.

„Mislim da niko ne zna šta se zaista dogodilo", kaže Džeg Dejvis, direktor komunikacijske strategije Saveza za politiku o drogama, koji prati ovu priču i o njoj je pisao za „Hafington post".

Ali neke lekcije su ovde već jasne. Kao prvo, dok čak i političari sada priznaju da je trenutna politika neuspešna, nisu sigurni kako da uokvire politički prihvatljive alternative. Maglovite izjave o „okončanju rata protiv droge" ili „smanjivanju masovnih hapšenja", ili „zamene kažnjavanja lečenjem" sve zvuče kao zalaganje za okončanje masovnih hapšenja narkomana zbog običnog posedovanja, ali nisu izmenile činjenicu da zbog droge godišnje bude uhapšeno nekih 1,6 miliona Amerikanaca – 83 posto njih za posedovanje, a ne za rasturanje.

Šta više, mnogo je lakše podržavati dekriminalizaciju posedovanja, pa čak i prodaje marihuane, jer je većini ljudi ta droga poznata, i znaju da njeno konzumiranje ne dovodi do opšte propasti. Ali javnost se i dalje plaši heroina, kokaina i metamfetamina – pa je ideja „legalizacije" posedovanja ovih droga za ličnu upotrebu mnogo više zastrašujuća, čak iako vide da hapšenje ljudi zbog njih ne donosi nikakve rezultate.

Portugal sa sa tim problemom 2001. godine uspešno uhvatio u koštac, dekriminalizujući lično posedovanje svih droga, dok je policija svoje napore usmerila na borbu protiv nasilnog kriminala i distribucije droge. Po toj politici, ako policija zatekne nekoga sa malom količinom droge, odvodi ga pred „komitet za odvraćanje". Ova grupa procenjuje da li je ta osoba zavisnik, ili povremeno koristi droge, i preporučuje – ali ne nameće – lečenje, ako je potrebno. Ponekad se primenjuju i prekršajne mere, kao što je oduzimanje vozačke dozvole, ali ljudima se uglavnom pružaju opcije, bez kažnjavanja.

Rezultati su sasvim suprotni od narkomanskog orgijanja i haosa koji su protivnici predviđali. Upotreba droge kod tinejdžera prati evropske trendove i ostala je mala. Na primer, 2010. godine, 13 procenata Portugalaca uzrasta 15-16 godina je prijavilo da je uživalo marihuanu; cifra u Americi te godine je bila 32 procenata, za mlade istog uzrasta.

S druge strane, u Portugalu je došlo je do drastičnog smanjenja smrtnih slučajeva usled prekomerne doze: razmera je sada 3 od milion građana, dok je prosek u Evropskoj uniji 17,3. Opao je i procenat obolelih od HIV-a; broj slučajeva kod introvenoznih narkomana je sa 1575 u 2000. godini opao na 78 u 2013. Broj ljudi na rehabilitaciji je porastao na 41 procenat, a broj ljudi zatvorenih zbog droge je pao sa 44 procenta u 1999, na 24 procenta u 2013.

Kako da mi u SAD dođemo do takvih statistika? Razgovor o „dekriminalizaciji posedovanja droge" ili „legalizaciji" malih količina droge i dalje plaši neke (uglavnom starije) ljude. Umesto toga, moramo stalno da ističemo da zatvor ne odvraća ljude od droge, niti pomaže u lečenju zavisnosti – i da je glavni cilj za mentalno zdravlje „destigmatizacija zavisnosti", koja je nekompatibilna sa zatvaranjem ljudi zbog toga što pokazuju njene simptome.

Ako su zavisnici zaista samo bolesni, a ne zli, njihovo zatvaranje osnažuje moralnu, ali ne i zdravstvenu perspektivu. Ako je cilj opšte zdravlje, strategija za to ne može da bude ona za koju se zna da širi bolest. Ako zatvaranje ljudi zbog marihuane ne doprinosti prevenciji zavisnosti, zašto bi zatvaranje zbog heroina ili kokaina pomoglo?

PREPORUČUJEMO: Nisam rušila Vladu Crne Gore, ali sam se nagutala suzavca

Na stranu svi problemi koji se tiču rasturanja droge, ako neko može argumentovano da odbrani nastavak hapšenja i zatvaranja miliona ljudi samo zbog posedovanja, volela bih da ga saslušam.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu