FYI.

This story is over 5 years old.

Pričaj mi o anksioznosti

Ne znam zašto radimo ono od čega nam nije bolje.
15.10.15

Iz kolumne

'So Sad Today'Ilustracije: Joel Benjamin

Ne znam zašto radimo ono od čega nam nije bolje. U mom slučaju, to je 13 godina provedenih na psihodinamičnoj terapiji koja je sasvim malo ili nimalo pomogla mom poremećaju anksioznosti. Delom sam ostala toliko dugo u igri psihodinamične terapije zato što sam zazirala od raskida sa terapeutima. Prosto mi se nije dalo da zapodenem "onaj razgovor". Da bih raskinula sa terapeutom, jednom sam se preselila skoro 5.000 kilometara. Povremeno bih zamenila jednog terapeuta za drugog, kao što neki ljudi izlaze iz problematične veze prebacujući se na novog partnera, kao "na trapezu". Ali, sve u svemu, moja sklonost udovoljavanju ljudima i strah od sukoba (osobine karakteristične za mnoge od nas koji pate od anksioznosti) predugo su me zadržavali u neefikasnim vezama sa psihijatrima.

Mislim da je odsustvu napretka doprinela i moja nesposobnost da se poverim do kraja. Često bih skretala pažnju sa akutnog problema — gde mi je pomoć bila najpotrebnija — zato što sam se suviše plašila da mu se posvetim. Bilo je lakše zaobići problem, dodvoriti se psihijatru mojim smislom za humor i samosvešću. Osećala sam se manje ranjivo tražeći intelektualno razumevanje moje porodične prošlosti nego da kažem: "U ovom trenutku se osećam kao da umirem." Kad bih to izgovorila naglas, postalo bi stvarnije. Nisam želela da uvredim mog psihijatra ili da on pomisli da sam dodatno sjebana. Nije li terapija trebalo da bude moj "bezbedan prostor"? Zašto sam onda tokom nje osećala napade panike?

I tako smo i dalje samo pričali o mom detinjstvu, mojoj prošlosti, mojoj majci. Samosvest nije potpuno beskorisna. Verovatno je dobro znati koji su prvobitni uzroci vaše anksioznosti, ali vam to zapravo ne pomaže dok se borite sa njom. A onda, tokom velike promene lekova u proleće 2015. godine, pakla koji sam već opisala ovde, postala sam dovoljno očajna da potražim drugačiju vrstu pomoći. Zapravo, moj psihijatar je bio u fazonu: "Hej, moraš što pre da prekineš sa psihodinamičnom terapijom i prebaciš se na kognitivno-bihevioralnu." Kad učenik umire 20 puta dnevno, učitelj se odjednom stvara niotkuda.

Već oko pet meseci idem na kognitivno-bihevioralnu terapiju po imenu "Prihvatanje i posvećenost" i to je nešto najbolje što sam ikad uradila za svoju anksioznost. Dok je psihodinamična terapija na koju sam godinama išla pokušavala da otkrije zašto se osećam ili ponašam na određeni način, kognitivno-bihevioralna terapija i njeni ogranci žele da što pre smanje patnju u sadašnjem trenutku, učeći mozak da prepozna sopstvene disfunkcionalne obrasce mišljenja.

Ova terapija delimično je za mene bila toliko efikasna zato što se zasniva na sadašnjosti i delanju. Praktična je i opipljiva. Kad sam prepuštena sama sebi, ja ne živim u stvarnosti. Privlači me fantazija i predviđanje katastrofa. Zato moja terapija mora da bude izuzetno vezana za sadašnji trenutak: batalite ponovno doživljavanje rađanja, batalite jungijanske analize snova. Takođe, teško je folirati se kad ste fokusirani na sadašnjost. Kad sam se obratila svom sadašnjem psihijatru bila sam toliko očajna da nisam mogla sebi da priuštim da ne budem ranjiva. Kad god bih zatekla sebe kako glumim pred terapeutom, samo sam se zapitala: Zašto sam onda uopšte ovde? Nisam više smela da farbam ni njega ni sebe.

Želim da sa čitaocima ove kolumne koji nisu zdravstveno osigurani i ne mogu iz svog džepa da plate terapiju, ili su ravnodušni prema njoj, podelim dve najkorisnije alatke koje sam usvojila u poslednjih nekoliko meseci.

Prva stvar koja mi je stvarno pomogla bilo je utvrđivanje razlike između osećanja koje doživljavam i značenja koje tim osećanjima pripisujem. To znači da ponekad, kad sam na ivici napada panike, bukvalno izvadim parče papira i podelim ga na dva dela. Na levoj strani zapišem osećaje: ubrzano lupanje srca, gubljenje daha, stezanje u grudima, gušenje, zamagljeni vid, leptirići u stomaku, vrtoglavica. Na drugoj strani papira zapišem značenje koje pridajem ovim osećajima — misli koje im pripisujem.

Na primer, evo nekoliko misli koje mi se redovno motaju po glavi pred i za vreme napada panike: Oh, ne. Nešto nije u redu. Umirem. Kako ću sad ispasti normalna na poslu? Šta nije u redu sa mnom? Kako ću uopšte progovoriti? Kako ću ostati ovde? Moraću da odem. Kako ću ustati? Ljudi će znati ili će me osuditi. Zašto imam napad panike u društvu nekog koga volim? Vreme koje sam provela s tim prijateljem ili voljenim osobom biće upropašćeno. Ovakva ću ostati zauvek. Drugačija sam od svih. Ovo će sad potrajati do kraja života. Zašto se osećam tako čudno? Ovo je nervni slom. Ništa nije kako treba. Bolest će me potpuno obuzeti.

Kada ovako odvojim osećanja od misli, u posebne stupce, uspevam da usporim "katastrofičarski ciklus". Ponekad, kad se dobro osećam, uspevam čak da pronađem razumne atribute za te osećaje. Osećanje da bih mogla da umirem meni uvek deluje razumno. Ali ponekad nađem neki očigledniji razlog. Možda bi se svako uznemirio da se nađe u mojoj situaciji. Ili sam možda prvi put tokom čitavog dana zastala da osetim bilo šta. Možda su to moja osećanja još od pre tri sata.

Naravno, ima situacija (radni sastanak, čas u školi) kad nije neobično izvaditi papir da zapišete nešto. Izgledate samo kao da hvatate beleške. Ali u situacijama u kojima bi bilo "neobično" da započnete "dnevnički zapis" usred događaja (večera sa prijateljem, tokom seksa), koristim drugi dobar alat.

Počela sam da ocenjujem svoje emocije i da im dodeljujem brojeve na skali od 1 do 10. Kao neko ko je dugo godina izbegavao sopstvena osećanja, ne mogu uvek tačno da opišem šta mi se dešava — ali uvek mogu da kažem da li je to "trojka" (blagi osećaj neprijatnosti) ili "desetka" (definitivno umirem).

Nedavno sam pribegla numeričkom sistemu dok sam bila na ručku sa poznanicom sa posla koja je bila u gostima u mom gradu. Za normalne ljude, to ne zvuči kao velika stvar, ali ja baš nisam sasvim normalna. Upravo smo završavali sa obrokom, a ja sam se spremila da je odvezem do njenog hotela, kada me je najednom zapljusnuo neki uvrnuti osećaj, nalik talasu egzistencijalne tuge. Najviše me je uplašilo to što zapravo nije bilo nikakvog razloga da to osećam. Šta je bila ta tuga? Hoću li se rasplakati pred tom osobom? Kako ću se sabrati dovoljno da je odvezem do hotela?

Stvar je u tome da sam sa samom tugom mogla da izađem na kraj. Kad bih morala da je ocenim, dala bih joj četvorku. Možete da vozite sa četvorkom. Možete da nastavite sa svojim životom. Ali moj strah od te tuge, misli koje su je katapultirale u anksioznost, pojačale su je na osmicu ili devetku. Sa osmicom ili devetkom je mnogo teže izaći na kraj. I tako sam otkrila da se osećam kao da umirem zbog svoje reakcije na osećanje a ne zbog samo osećanja. Ta misao me je nekako vratila nazad na peticu. Bilo mi je teško, ali ne onoliko kao pre.

Ne znam da li ću ikad biti "izlečena" od svog poremećaja anksioznosti i depresije koja uz njega ide. Rođena sam kao osetljiva i maštovita osoba. Da bih do kraja izlečila svoju anksioznost, verovatno bih morala da budem izlečena od same sebe. Ali ove alatke, i druge koje učim da koristim, pomažu mi da se osećam manje kao osuđena na propast kad sam u lošem ciklusu.

A i dopada mi se ideja eksperimentisanja sa alatkama. Pomisao na to da bi napad panike ili iskustvo anksioznosti mogli da budu povod za vežbu i da nisu nešto što se mora razrešiti odmah donosi veliko olakšanje. Često pogoršam situaciju svojom brzopletošću — mišlju da mora da mi bude bolje danas ili sam propala. Ali eksperimentisanje sa raznim alatkama popušta pritisak očekivanja od lekova da moraju biti nedostižno "savršeni" i umanjuje moju potrebu da se uvek osećam kao da je sve kako treba.

Možda sam zato što sam se u prošlosti toliko mučila s ovim prosto pretpostavila da uspešni ljudi ili "normalni ljudi" ne osećaju strah. Ono, ako osećam strah, onda nema šanse da mi bude bolje, kao da je strah nekakva mana ili nešto što ljudi mogu da namirišu na meni. Da budem iskrena, i dalje ne želim da budem nešto posebno hrabra. Da se ja pitam, ne bih imala sve ove probleme koji me teraju da budem hrabra. Ali kad sa manje grča uspem da se usredsredim na sam osećaj propasti, u društvu ljudi počnem da se osećam manje kao čudakinja a više kao osoba koja može da prođe kao obična.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu