​Provela sam dan u Domu zdravlja u Beogradu i bilo je pakleno

Ko rano rani, dve sreće grabi, a ko docni, načisto je najebao, pokazao je dan proveden u jednom Domu zdravlja u Beogradu.

Jutro. Sedam je sati, pregledi počinju u pola osam, ali su pametni pacijenti, mahom penzioneri, poranili. Njih bar petnaest strpljivo sedi, poseta lekaru otpisuje tri dana, jedan pripreme, drugi odlaska i treći oporavka. Sve to će lakše podneti ako ne puste ni glasa. Atmosfera kao na parastosu, samo nema šmrcanja, ili je ono tek sporadično prisutno iz drugih razloga.

Čekaonica prostrana, drvene klupice, odavno pokradenih jastuka. I plastične stolice, dovoljne da prime svu pasivnost ranog jutra.

Ispred jednih vrata se otegao red za zakazivanje, smišljenog da rastereti doktore. I, ima smisla, sve ide bez pritiska, čekači bulje u prazno ili u štampu. Sve teče u miru, bez zadržavanja i čarki, bez nervoze. Šta više- niko ni sa kim ni reč da prozbori. Sestre na šalteru ljubazne. Doktorke zahvataju hrpe kartona (ne daju se prebrojati) i sa dostojanstvenim smeškom odnose u ordinaciju. Pitam se u zbunu - da nisam promašila državu?

Nisam od onih koji ljube uređena društva, jer znam da skupo koštaju na drugu stranu. Volim taj naš mentalitet gde se diže dževa i 'vataju krivine, makar nam se o glavu obilo. A pogotovu ne volim red, rad i disciplinu, gde je obično drugačije.

Zato se setim gde je trenutno živahnije - laboratorije. Ovde gužvanjac dostiže krkljanac kad jedan čovek urla „Ko ovde koga laže?". „Odozgo" su ga poslali da preda krv i urin, al' ga dole ne primaju, jer je u pola devet već popunjena kvota. Ne pomaže ubeđivanje da jedan preko crte neće ništa da poremeti, da sutra ide u bolnicu, ništa. Navijam nemo za njega, al on odlazi, mrmljajući psovke.

Automatski glas iz zvučnika poziva novog pacijenta . „4011", ne nagoveštava kad je niz započet. Ljudski glas pojedinačno izdaje uputstva i deklamuje račun za uslugu. Ubogi starci plaćaju, bez primedbi.

Prostorijom se širi miris alkohola iz vatica. Rasteruje ga promaja. Dvojica unuka sa babama su kao preživeli relikti jednog davnog društva. Čiče filozofiraju o životu i, naročito, smrti, bakice se došaptavaju. Dečji plač dopire sa susednog odelenja. Ja beležim, i još uvek se zabavljam (tuđom mukom, što je naš, posao „šakala").

„Lutko moja, ti nešto pišeš", obraća mi se dokona starica, dobro udata za „pravog Beograđanina", kako mi ubrzo poverava. Laž je da je po domovima zdravlja stanje loše, tvrdi, jer tu često obitava, već je „naš narod intelektualno zaostao". I „pun negativne energije". Lekari čine najviše što mogu, a mi ih svrstavamo u „š" kategoriju! „Treba biti raspoložen s tako malim platama", brani doktore „najbolja beogradska trgovkinja 1985. godine".

Ne želim da joj pomenem ime, iako ga je više puta naglasila. Možda očekuje da će od hvale profitirati, da će tako zaslužiti više lekarske pažnje. Više verujem u pobunu i negodovanje.

A ono je pre pauze tiho i svodi se na monologe. Na zaključke da je bolje ići kod privatnika, ali za to treba…(pokret prstiju koji broji novac)

Pola deset.

U Domu zdravlja sam već skoro tri sata, i već sam prilično smorena. Srećna sam što sam u dobroj formi, ali me brine što ću i ja kad-tad dopasti čekaonice. Ali, još uvek mi deluje da se može izdržati, uz psihički trening.

Čekaonicu opsedaju mladi ljudi, nervozniji, svesniji svojih prava. Ima ih manje no u prvoj turi, ali su drčniji. „Napraviću lom", u bradu preti jedan mladi otac, pa se mestimično zakašlja. Ljut je što niko nije počeo da radi, iako je odavno isteklo vreme za predah.

Dečkić, tatina sinčina, trkeljiše po ajfonu, naoko miran. Majka je tu glavna rospija, doliva ulje na vatru insistiranjem da uzmu natrag knjižicu i „sami kupe antibiotike" (ona ili ne zna, ili ima varijantu da preskoči zakon o isključivom izdavanju antibiotika na recept). Gledam im fensi garderobu, pa se pitam zašto se dave sa državnim ustanovama.

Nju kašnjenje od petnaestak minuta baš izluđuje, pa još kaže: „Zamisli da sad imaš neki posao, da nemaš vremena da čekaš". Ja u sebi komentarišem – da ima pravi posao, ne bi bio tako obučen. Mužić, istetovirani rmpalija, skreće joj misli pričom o Novaku Đokoviću koji je primio ček na tri-i-po-miliona-dolara (to su, očito, njegovi finansijski ideali).

Ne mari ona za Noleta, hoće da ide, jer „neće da muči dete" (ona je od onih što veruje u svetost potomstva). A dete je samo jednom ispoljilo nervozu (histeričnom cikom), kad su mu na kratko uzeli ajfon.

__________________________________________________________________________

Pogledajte film: Stondirana deca

___________________________________________________________________________

Žena pobeđuje, uzimaju knjižicu i teatralno odlaze. Kad, posle par minuta, eto ti njih opet. Mora da su sreli doktorku, dobru poznanicu, koju su netom pominjali, pomislim.

I stvarno, odocnela doktorka bučni trio uvodi preko reda. „Kakav je to način", protestvuje čovek, sitniji od „tetoviranca". „Valjda je u redu da prva uđe majka sa detetom", oholo će doktorka. „Dete ima oca", ne da se zbuniti onaj čovek, a otac kreće da nešto nemušto objašnjava. „Ma, šta se raspravljate", zaključi lekarka, uvuče „svojtu", i zalupi vrata ordinacije.

Tih, možda i 20 minuta, koliko je trojka boravila unutra, pobunjenik je samo natmureno ćutao. Nije ispoljavao emocije ni kad su izašli, bez očekivanog „izvinite". Ni bilo ko drugi nije reagovao, ko bi se zamerao rmpaliji?

Ja bih se rado umešala, boli me nepravda. A onda pomislim – zar i ja ne bih tako postupila da imam mogućnosti.? Da svojim novinarskim stažom nisam stekla veze samo na margini društva? A ne tamo „gde treba".

13,30 h

Druga smena je tek bila horor, sedišta dupke puna, plus oni koji stoje. Razlog ne izlazi iz uobičajenog: lekarka koja menja onu na odmoru, produžila je bolovanje, pa sad radi samo dr M. Ne deset na jednog, kao u partizanskim pesmama, već njih 40, kojom su se cifrom razmetale „šalteruše". Sve misleći da razumom prekobrojne ubede da odustanu.

Sa šaltera se prvo mirno, a onda sve neurotičnije, kako buljuk sveta više navaljuje, čuje da se ne zna kad će i da li će svi stići na red. Stoga su svi ultra-nervozni. Jedan je čak otišao da se buni kod upravnika, ali i on je do sutra odsutan. Umesto zvaničnog obrazloženja, dobio je nezvanično – kako da rade, kad nisu dobili platu.

Izvesnog rezona tu ima, ali, ko onda da leči te ljude, ko da im izda papire? Budale, kakvim verovatno sebe smatraju revnosni doktori.

Čekanje protiče u znaku žalopojki, socijalizacija na visini. Samo je jedna pacijentkinja, naoko zdrava (kao i većina ostalih, bez obzira na kuknjavu) došla spremna, ponela je podebelu knjigu. Jedna baba skreće grdnju na adresu vlasti. „Za sve je kriva ona Miloševićeva kurva (bivša ministarka), ona je izdejstvovala da se lekarima odbija od plate ako prepišu više od dva recepta. I ako su ti lekovi skupi", kaže mi u pero, ne štedeći ni aktuelne političare.

Jer, kako da kupi ono što joj nasušno treba, kad joj „Vučić uzima iz džepa svakog meseca po šest hiljada, i to je njemu štednja". To je jedini politički govor, ostali ne izlaze iz okvira medicinskog nemara. Sve mi je teskobnije.

Druga smena još nije preuzela dužnost, tek se prva oprašta. „Idem na feniranje", kaže odlazeća doktorka koleginici, što baca sumnju na izostanak plate. Ili je bila prošlog meseca štedljiva, kao što Vučić nalaže.

Dva sata.

„Vidite da sam sama, zato, molim vas, bez svađa, i čekajte da vas prozovem", obznanjuje dr M. novi početak. Naravno, uvek ulaze po dvoje, jedan prozvani, i jedan „samo da nešto pita".

Uradih ono što bih učinila i da sam predala knjižicu: odoh da obavim druga posla. Ali me je nešto teralo iznutra da se što pre vratim, i vidim kojim čudom će da me nagradi „grand finale" tipičnog dana u Domu zdravlja.

Predveče

Čudo sam i dobila, u zgradu je zalutalo neko kuče. Razdragano je navaljivalo na kolena pacijenata što su čekali na očnom i drugim odelenjima u suterenu. U pravi čas, da ih tgne iz melanholije, iz tuposti višečasovnog polu-dremeža. Dužnost zove, pa mu zbrisah u lift.

Na starom mestu, u 17,30, stanje nepromenjeno, sva sedišta zauzeta, plus oni što stoje. Neke od njih sam tu i ostavila, pa i onu ženu sa knjigom. Potpuno malaksalu, kao i ostatak ekipe koju je „uhvatila pauza". Kao u filmu „Dan mrmota".

Pacijenti i dalje pristižu, sad već odustaju bez iole muke šalterskih radnika, rasterani masom. I sestre su omamljene od hipnotičkog ponavljanja, da je nekad tu radilo 12 lekara, a tog popodneva samo tri na spratu.

Sedela bih i dalje, iako je monotonija ubila svaku akciju, bez mogućnosti da se bilo šta preokrene. Ali ugledah bivšu komšinicu. Samo da me ne u'vati u mengele mučnih pitanja o prošlosti, pomislih i pobegoh. Do prilike kad neću imati izbora, no da sedim i čekam. I trpim presiju navodno besplatne zdravstvene prevencije i zaštite.

Pratite VICE na Facebook, Twitter, Instagram