Ovaj tip već skoro čitavu deceniju troluje neonaciste

Prošlog meseca, ekstremno desničarska partija pod nazivom „Australija na prvom mestu" je na internetu postavila pojedinosti o čoveku za koga veruju da stoji iza pesudonima Andi Fleming. Poslednjih deset godina, „Fleming" sekira lokalne neonaciste. Nije im nešto posebno drago zbog toga. Oni mu upućuju bezbroj pretinji i rasnih uvreda, zbog čega je neophodno da ostane anoniman u svojim naporima.

Istraživanja pokazuju da je rasizam problem u porastu u Australiji, i Flemingu je prirodan izbor da mu se suprotstavlja. Rešio je da digne glas kada se upoznao sa rasističkom prirodom pank scene u svom rodnom Melburnu. Da bi izbegao odmazdu, morao je da prikrije svoj identitet. Fleming primenjuje taktiku sličnu Anonimusima, inflitrira se u te krugove i svoja otkrića objavljuje u svojoj radijskoj emisiji i na svom blogu. Čineći to, okupio je sledbenike (njegov blog je pogledalo 2,75 miliona ljudi – i Fleming ne pokazuje znake posustajanja.

Uspeo sam da razgovaram sa čovekom koji se krije iza tog alijasa i saznam nešto više o borbi protiv bele nadmoći.

VICE: Kako si reagovao kada si prvi put video da su podaci procureli?

Endi Fleming: To nije prvi put da me te grupe pogrešno identifikuju. Na Fejsbuk stranici mog bloga je bio jedan profil sa koga su stalno stizali neprijateljski komentari. Blokirao sam ga, a onda je to procurelo i „Australija na prvom mestu" je to objavila na svom sajtu.

Dobio sam mejl od nekog neidentifikovanog čoveka koji mi je rekao da dobija preteće pozive i poruke. Pozvao sam ga u svoju radijsku emisiju da razjanimo stvari, ali mnogi od njih i dalje ne veruju.

Kako si počeo da se suprotstavljaš tim grupama?

Na neki način, na preporuku drugih. Otvorio sam svoj blog, SlackBastard, 2005. godine, kao sredstvo da izrazim svoje političke stavove. Stvari su se dalje razvijale od toga.

Koliko sam shvatio, prenosiš podatke o tim grupama u svojim radio emisijama. Kakve je to posledice izazvalo?

Stanici stiže mnogo pretnji. Ta emisija se ranije snima, pa bi te grupe mogle da pomisle da je di džej koji radi na toj smeni zapravo ja, kada bi tokom emisije došle u stanicu. Očigledno je da je to veoma opasno, ali stanica me podržava. Trenutno diskutujemo o tome kako da prevaziđemo taj problem.

U kakvoj vezi je pank scena sa neonacistima?

Postoji elemenat u pank kulturi kojije privlačan ekstremnoj desnici. To je doživelo vrhunac tokom neonacističkih pokreta krajem osamdesetih, i bilo je mnogo tuča na koncertima. Ali ja volim da mislim da se većina pankera pridržava gesla „Ded Kenediza", „Naci pankeri, odjebite".

Koju taktiku koristiš da se zaštitiš?

Nekad sakrijem svoju IP adresu, i nikada ne otkrivam svoje ime ili podatke kojima se može ući u trag. Mnogi ljudi za koje znam da su pisali o ekstremnoj desnici su zbog toga bili zastrašivani.

Koja je najgora pretnja koji si dobio?

Dosta puta su mi pretili smrću. Nedavno sam objavio kompilaciju njih na svom blogu. Takođe me i dosta vređaju i zbog toga što pretpostavljaju da sam jevrejin.

Koji je tvoj najveći cilj u tome što radiš?

Promocija antifašizma i anarhizma. Moji lični politički stavovi su u potpunoj suprotnosti sa fašizmom – mi se nalazimo na dva suprotna kraja političkog spektra – i s toga mi je veoma važno da promovišem svoje stavove.

Kako ekstremne belačke grupe u Australiji mogu da se uporede sa onima u ostalim zapadnim zemljama, kao što su SAD ili UK?

Nacisti su u zapadnim društvima marginalna pojava. To nije slučaj u zemljama kao što su Grčka i Mađarska. Oni se nalaze na ekstremnom delu spektra, i pojavljuju se brojne slične partije. U određenom su porastu, na primer „Čajanka" u Americi, UKIP u Britaniji, a u prošlosti je u Australiji postojala „Jdna nacija". Te partije imaju stavove slične fašizmu, a nisu ekstremna desnica.

Mora da se kaže da je na zapadu mržnja prema muslimanima zamenila antisemitizam, što je posledica rata protiv terorizma.

Šta neonacisti izjavljuju na internetu?

Mnogi od njih su veoma aktivni na društvenim mrežama – najveća zajednica im je StormFront. Mnoge od tih grupa organizuju dešavanja, sastanke, a povremeno dogovaraju i upade na levičarske skupove.

Šta bi rekao, koliko često se događaju prebijanja ljudi, kao prebijanje Vijetnamca Mina Duonga?

Definitivno je bilo i drugih prebijanja migranata u Melburnu, ali ponekad je teško potvrditi šta je motiv za to. Teško je razaznati da li je u pitanju to, ili nasumično prebijanje. Ono što je zaista razlog za zabrinutost je popularizacija verovanja da su ti napadi legitimni zbog toga što žrtve nisu belci i Australijanci.

Rezultati skorašnjih istraživanja otkrivaju da je rasizam najveća briga migranata koji žive u Australiji. Da li misliš da je rasizam ovde generalno u porastu?

Mislim da jeste. Ako pogledate politiku i medije, o rasama se govori sve vulgarnije i otvorenije. Postoji jaka retorika o zaštiti australijskih granica, koja izaziva mnogo paranoje.

Koliko će na to uticati plan premijera Tonija Abota da izmeni Zakon o rasnoj diskriminaciji?

Mislim da će te promene ohrabriti one koji su do sada oklevali da konkretnije pokažu svoj rasizam, jer će to biti prihvatljivije. To će mnogo da pogorša situaciju.

Koliko shvatam, postoji razlika između skinheda i „ćelavaca"?

Skinhedi su nastali u UK, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina. Ćelavci su bili desničari koji su se infiltrirali na scenu. Potpuno je protivrečno da bela nadmoć bude deo ideologije skinheda, jer se ona u velikoj meri oslanja na kulturu Jamajke, kada su u pitanju odevanje i muzika. „Ćelavac" je naziv za skinhede koji su izdali korene svoje kulture.

Kako da starosedeoci Australije izbegavaju takve grupe?

Svastike su očigledan pokazatelj – ali u stvarnosti, to ponekad nije toliko očigledno. Na mnogim mestima, neonacisti su usvojili modni stil krajnje levice. Definitivno ih nije tako lako identifikovati.

Oni imaju svoja okupljanja i koncerte, koje bi, naravno, trebalo izbegavati kao kugu. Grupni mentalitet uvek podstiče nasilje.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu