Evo šta danas rade ljudi sa kojima si išao u školu

U životu svake mlade osobe dođe vreme kad se osvrne oko sebe i primeti da se svi ostali žene, udaju, useljavaju, ili zatrudnjavaju. Suočeni sa ovim prvim tračcima odgovornosti, prinuđeni smo da preispitamo sopstvene životne izbore. Srećom, svi moji aktuelni prijatelji su došli u veliki grad da se ponašaju kao razmažena deca duboko u svojim dvadesetim godinama, tako da se osvrćem samo na ljude sa kojima sam išao u školu.

Šteta je što više nismo u kontaktu, ali deca sa kojom sam nekad delio hemijske olovke, pljuvačku, i narezane Eminem CD-ove kod mene zauzimaju neobičnu poziciju. Fejsbuk stranicu mi pohode kao duhovi iz alternativne budućnosti – žale se o vremenu, slikaju pse, posećuju iste lokalne bircuze svakog petka uveče, izveštavaju o stanju mamurluka.

Neki od njih – obično oni koji nisu dugo u braku – deluju stvarno srećno, pa se nekad zapitam da li bi stvari bile drugačije da sam se prethodnih par godina trudio da intimno upoznam neko drugo ljudsko biće umesto što sam učio Raider Klan tekstove napamet. Ostali mi donose drugu vrstu tuge – vrstu zbog koje se osećam krivim iako ne znam kako da se ne rastužim kad vidim da je onaj duhoviti klinac kog sam nekad znao postao depresivni debeli alkoholičar pretplaćen na NF i navučen na Mafia Wars.

Ne kažem da se ovo odražava na njih kao ljude – ne znam, možda su im životi mnogo više ispunjeni nego moje mučno životarenje sa špage tima u mikrotalasnoj i socijala stambenom situacijom. Ali kad uporedim ljude koje sam nekad znao sa ljudima kakvi su danas, uočavam neke obrasce. Evo šta se izgleda dešava grupama ljudi koje nisam sreo uživo još od mature.

EKIPICA

Nekad: Nekrunisani kraljevi džungle, ovi momci su vladali školskim hodnicima kao i spavaćim sobama na kućnim žurkama. Po ceo dan su pričali o stvarima koje su čuli od starije braće, i dogovarali tuče sa rivalima iz druge škole koje se nikad ne bi održale .

Da ne bude zabune, ovo nisu bili a merički „jocks". Preko bare, osim što se razumeš u sport i voliš da maltretiraš slabije, morao si i da budeš atletski nadaren i da imaš dobre ocene da bi dominirao u mužjačkoj hijerarhiji. Kod nas, bar polovina likova iz ekipice imala je pluća pušača-veterana, pa ne bi pretrčal a teren ni popreko pre svog šesnaestog rođendana. Američka ekipa sa igrališta jednog dana počne da radi za naftne tajkune; ovi samo počnu da obijaju benzinske pumpe.

Sad: Stari kliše o tome kako je od kolevke do groba najlepše đačko doba brzo postane aktuelan za ekipicu. Vops posle treninga, pljuga za ručak, i činjenica da uopšte nije tako lako baviti se profesionalnim sportom brzo rasprše sve njihove snove. Danas žive kao protagonisti romana Filipa Rota; zvezde u srednjoj školi izgubljeni u svetu kog nije briga za njihovu staru slavu. Žene ih se plaše, ljubavnice ih mrze, vanbračna deca se trude da ne budu na tatu. San o podizanju pehara na Vembliju istopio se u svetlu pornografije i policijskih serija iz osnovnog paketa kablovske.

POPULARNE DEVOJČICE

Nekad: Znaš na koje mislim. Sve su htele ili da se udaju za fudbalere ili da osnuju svoj bend. Ostatak ženskog pola za njih su bile „drolje". Ozbiljno, čak i devojka u suknji do zemlje koja čita En Rajs, i ona je drolja. Nema mobilni telefon? Drolja. Vernica? Drolja. Svira klavir? Drolja. Čak i u najmanje elitnoj od svih neelitnih škola, postojala je grupa elitnih devojaka koje su volele samo da sa visine ismevaju one ostale.

Sad: Da su Amerikanke, sad bi verovatno po koktelima prikupljale političke donacije za muževe. U Britaniji im sleduje druga vrsta domaćinskog zaborava. Manje Džeki Kolins, više Ken Louč. Podsetiće te da i dalje postoje samo povremenim Fejsbuk postovima o padobranstvu ili otkazanoj veridbi. Znaš, kao što obični ljudi rade.

Malo šta u životu može da te sjebe kao kad vidiš devojku u koju si nekad bio zaljubljen kako u naručju drži prvorođenu bebu onog ružnog iz trećeg reda. Prvo, imaš onaj užasno ljudski instinkt da joj dođeš sav naduvan i kažeš kako, dok ona tu menja pelene, ti se rukuješ sa ljudima koji su lično upoznali Bijons. Ali realno, jesi li srećniji od nje? Verovatno nisi.

U stvari, jad i beda su verovatno vaše jedine zajedničke osobine. Ona je očajna jer joj nedostaje mešavina straha, požude, i zavisti koju su joj u školi svi pružali. Ti si očajan jer je zbog toga više nikad nećeš želeti kao nekad. Ali ti se sa svojim očajem nosiš tako što nagutan pilula slušaš Spiritualized u uzaludnom pokušaju da povratiš tinejdžersko uzbuđenje. Ona se sa svojim nosi tako što gleda unapred i ne misli o prošlosti, pravi svoj porodični život, nešto stvarno i celovito što tebi verovatno neće biti blizu pameti dok ne postaneš previše star za to.

Nekad

: Da li si se nekad zapitao ko u stvari sluša

Muse

? Ili

Biffy Clyro

? Ili Džona Frušantija? Samo se seti da je u svakoj školi bilo bar po tri lika koji su nosili Fender majice i beskrajno raspravljali o tome kako se ispravno svira

Under The Bridge

intro. Pošto u UK postoji… ne znam koliko škola…

nije ni čudo da su te grupe popularne. Isprva nisam bio siguran da li ih i dalje neko sluša, ali pogledao sa

m lajnap za ovogodišnji Reding i shvatio da ti mladi ljudi i dalje oru svoje oranice. I dalje im je Fli srcu drag, i dalje se gade elektronske muzike.

MUZIČKA SEKCIJA

Sad: U ovakvoj ekonomskoj situaciji, nije ni čudo da ih je većina i dalje u udobnom svetu produženog obrazovanja po raznim opskurnim univerzitetima, gde studiraju opskurna sranja (RPG dizajn, terensku tehnologiju, život i priključenija Džoša Homija). Svi nose kovrdžave konjske repove, otvorili su Reddit naloge i postali ona vrsta „rokera" što nosi šiljke oko ruke, i tri-četvrt jakne od lažne kože; omiljene teme su im UKIP i zmajevi.

Odbijaju sve što miriše na moderno; svaka majica mora da nosi referencu na tamo neki bend ili sporednog lika iz Red Dwarf . Ono što je čudno u ovoj supkulturi je to što je ljudi izgleda nikad ne prerastu. Svi smo se mi nekad bacili u ovu ili onu scenu, ali to su obično bile prolazne buntovničke opsesije. Za muzičku sekciju, ovo je više traj ni izbor životnog sila, monaški zavet protiv svega što je kul.

ŽESTOKI MOMCI

Nekad: Samo oni koje su u školi svi od reda maltretirali (a vas ćem o obraditi kasnije) ne znaju da postoji ključna razlika između ekipice, popularnih devojaka, i striktno siledžijski nastrojenih žestokih momaka. One kul ekipe bi im se ponekad pridružile, ali videlo se da su tek površno zainteresovane za mučenje slabijih od sebe.

Nasilje je bilo sve za žestoke momke, bili oni svinjolike bubuljičave siledžije koje plaču kad ih trener zameni tokom utakmice, ili one devojke ludog pogleda i još luđih frizura. Ko je bio kod žestokog momka na gajbi zna da je tačan filmski kliše – redovno imaju užasne roditelje koji im se podsmevaju zato što su debeli ili glupi ili i debeli i glupi. Iako su mnogima od nas zagorčavali život, uvek mi ih je nekako bilo žao. Treba biti svestan da bismo, da nije siledžija, imali oko sebe mnogo više ljudi kao što su Oli Lok i Ed Širan, dakle nije da ne doprinose društvu. Žestoki momci su dosadni ali korisni, kao komarci ili policajci.

Sad: Zašto li te obezbeđenje tera da čekaš satima u redu iako klub nije ni do pola pun a napolju je kao u Sibiru? Zašto li ti komunalni policajac stalno gasi roštilj? Zašto li te kulira lik koji radi u skladištu? Zato što si takve u mladosti terao da razbijaju flaše o tuđe glave. Kako seješ, tako i žanješ.

SVEZNALICE

Nekad: Svaka učionica ima bar po jednog pametnjakovića, slinavog tinejdžera koji je uprkos činjenici da još ne zna ništa ni o čemu namerio da svaki čas pretvori u debatu o cionizmu ili čemu već. Nisam siguran kako su sveznalice koje sam znao u školi dolazile do svojih izabranih ideologija. Možda su samo birali suprotno od onoga što su roditelji hteli da im nametnu. Možda su verovali u sve što čuju na radiju.

Sad: Ovde već ulazimo u razmatranje razlika između dobrih i loših škola. Najverovatnije si džaba kao mali redovno gledao vesti, možeš da se nadaš u najboljem slučaju poziciji opštinskog sekretara. Društveno raslojavanje se još bolje vidi na primeru karijera koje čekaju odlikaše. Najpametnija devojka iz moje škole danas radi kao pozornik, a najgori đak i ste generacije na Itonu je danas verovatno ministar.

STONERI

Nekad: Grupa koja možda i najviše liči na svoje američke ekvivalente, stoneri su bili pomalo čudni. Voleli su nemačke jakne više nego ribok trenerke, Ramštajn više nego Šona Pola, hašiš više nego pivo. Pričali su o teorijama zavere i smešnim gadostima koje su pročitali na rotten.com. Kad god si ih sreo u parku radili su nešto nenormalno, palili mrtve ptice i slično. Delovalo je da imaju najmanje šanse da naprave nešto od sebe, i najveće šanse da izmisle nešto što će promeniti svet .

Sad: Ovde već zalazimo u mračne vode. Negde sredinom prošle decenije, deca koja su više volela da ih droga spušta nego da ih podiže masovno su se primila na ketamin. Ne kažem da je ovo sredstvo za uspavljivanje konja za nas bilo isto što i krek epidemija u Reganovo doba, ali sigurno je ostavilo teškog traga na te generacije u Britaniji. Možda su nas od kokaina i heroina odvratili Pit Doerti i Trejnspoting, ali dosta nas bilo je očarano supstancom čije dugotrajne efekte još niko ne razume, od koje se obično piša u gaće pre četrdesete .

ČUDACI

Nekad: Možda se ti sećaš škole sa nostalgijom zalivenom lažnim sećanjima iz filmova Džada Apatoua, ali neko drugi tebe verovatno pamti kao nasilnika. Tužno je ali istinito, većina nas se u tim godinama iživljavala na nekome. Možda si odsekla kikice devojčici koja se usudila da čita Terija Pračeta na velikom odmoru. Možda si peškirom mlatio onog debelog pre utakmice. Možda ste u čoporu zajebavali onog malog dok nije počeo da peni na usta od nemoćnog besa, sav u suzama i slinama . To je teret koji moraš da nosiš, ali možda će ti biti lakše ako se setiš da je za to skoro svako kriv do određene mere.

Sad: Kad sam odrastao, palo mi je na pamet da su najuspešniji ljudi koje znam sigurno bili neshvaćeni čudaci u školi. Čuju se priče o manekenkama koje su drugarice zatvarale u ormariće u hodniku, o skejterima koji su voleli da igraju Warhammer. Realno gledano, ti ljudi su sigurno odrasli sa željom da se nekome dokažu. Mislim, problemi koje su u školi trpeli verovatno i dalje utiču na njihove živote, ali bar sad mogu otvoreno da uživaju u stvarima kojih su se kao deca stideli, dok se mi ostali pretvaramo u svoje roditelje.

Nastavnica čijeg se imena ne sećam.

NASTAVNICI

Nekad: Iako sigurno znaš dosta ljudi u dvadesetim godinama koji razmišljaju o ovom pozivu zato što potražnja uvek postoji, odmori su česti, i ne traži se neplaćeni probni rad od šest meseci, ali prosveta je uvek bila nezahvalna profesija. Pre ili kasnije, svaka nastavnica prestane da fantazira o ulozi Mišel Fajfer u Dangerous Minds i zadovolji se pokušajima da vokalno nadjača haos u učionici.

Sad: Rade isto što i nekad, svakog jebenog dana. Zato probaj da se izviniš ako naletiš na bivšu učiteljicu kako kupuje flašu neke teške brlje u obližnjoj radnji. Verovatno ćeš poželeti da joj natrljaš u umorno tužno lice svoju uramljenu diplomu ili odštampani nagrađeni blog, ali realno i tebi preti opasnost da kad ostaneš bez posla pokušaš da objasniš periodni sistem elemenata gomili nezainteresovanih devetogodišnjaka dok igraju Angry Birds . Ali dobro, bar imaju dosta raspusta, nije sve tako crno. Osim ako radiš kao nastavnik na zameni, u kom s lučaju si osuđen da večito lutaš svetom i moliš decu za mir i tišinu.

ŠTREBERAJ

Nekad: Ljudi na koje se ovaj atribut i njemu slični odnosio verovatno su se ložili na Matriks trilogiju, The Darkness, Dead Ringers , internet humor, tri četvrt pantalone, rance sa suvišnim kopčama, i komplikovanu masturbaciju. Donekle se preklapaju sa ranije pomenutom muzičkom sekcijom – dele homoerotski interes za bendove kao što su Gojira i Iron Maiden – a često si ih viđao i sa pravim čudacima, ali štreberi su u suštini bili samo nekonformisti; više su ih zanimale brojke i činjenice nego strah i ostala osećanja.

Sad: Jesi li čuo nekad za internet? Štreberaj vlada svetom, jebote.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu