Lažni Deda Mrazovi koji su se zaglavili u dimnjaku i umrli

Prošlog meseca u centralnoj Kaliforniji, jedan osumnjičeni provalnik je umro strašnom, mučnom smrću, kada se zaglavio u dimnjaku. Daleko od toga da je to bio prvi takav slučaj, ali užasnom igrom slučaja, vlasnik kuće je zapalio vatru dok je provalnik bio unutra. Kada je čuo krike, vlasnik je pozvao vlasti, ali nalet vreline i dima je već ubio sirotog čoveka.

Prava je retkost to što niko ko je izveštavao o ovom slučaju nije napravio šalu na temu Deda Mraza. Morbidno je, ali kada se pojavi ovakva priča, sasvim je prirodno pomisliti na jedan od najslavnijih likova u svetskoj kulturi.

Postoji nešto iritirajuće fizički kod prizora Deda Mraza koji izlazi iz kamina, nakon što se spustio niz dimnjak, koji je upotrebio kao ulaz. Legenda o Deda Mrazu većim delom potpada pod božićne čarolije. Naravno, on može da zaustavi vreme, i da pilotira letelicom kojoj su irvasi pogon, i da u jednoj vreći nosi sedam milijardi poklona, i besmrtan je. Ali deco, on se ne teleportuje u vašu kuću. Za to koristi štrokavi, stari dimnjak.

Ali dimnjaci su smrtonosne klopke. To su već stotinama godina. Ovo je naročito važilo za Britaniju u osamnaestom i devetnaestom veku, kada je bilo moderno zvati „penjače" ili „šegrte" da ti očiste dimnjak. Prikazi Henrija Mejhjua o kratkim užasnim životima pred-viktorijanskih dimnjačara, „Dimnjačari starog kova" i „Penjači" prepuni su mučenja i smrti. U jednoj priči iz 1813, dečak se zaglavi u dimnjaku, i njegov gospodar čuje kako kaže, „Ne mogu da se izvučem, gospodaru; moram da umrem ovde". Pokušaj spasavanja ne uspeva.

Prema Mejhjuu, „mnogi od tih nesrećnih momaka su umrli u nesrećama, u mukama, u oskudici i od iscrpljenosti, ali njihov broj nikada nije tačno utvrđen".

„Nekada je do tih nesreća dolazilo kada bi se neko zakrčio ili više ne bi mogao da se kreće, ili, kao što se to u tom zanatu kaže, 'zaglavio'", piše Mejhju. Može da se učini čudnim da je „zaglaviti se" bio zanatski izraz, ali prema Etimološkom rečniku na internetu, upotreba ovog priloga vremena prošlog do 1885. godine tehnički nije značila „biti u nemogućnosti da se ide dalje". Tako da je moguće da je taj izraz nastao kada su ljudi počeli da se zaglavljuju u dimnjacima.

Sećate se one scene iz crtaća Kako je Grinč ukrao Božić, kada je Grinč ušao u jedan dimnjak u Huvilu, i kada su noge počele da mu se pomeraju sporije od ostatka tela, i kada nije mogao dalje? To je pravi način da se „zaglaviš", i tako možeš i da umreš.

Teško je to uočiti na dijagramu iznad, ali dok je figura C klinac u pravilnoj pozi za čišćenje dimnjaka, figura E je klinac koji se sjebao. Kolena su mu u visini grudi, i ne može da mrdne, zbog čega je u opasnosti da doživi nešto što se zove „položajna asfiksija", stanje pri kome iskrivljenost tela onemogućava normalne pokrete dijafragme. Drugim rečima: ako ne promeniš taj položaj, umrećeš od nedostatka kiseonika. A u dimnjaku nema dovoljno prostora da ga promeniš.

Ali dobra vest je da su dimnjačari vremenom postali veštiji u preživljavanju u dimnjacima. Sve do početka 20. veka, bilo je slučajeva da se ljudi koji održavaju dimnjake zaglave, a poneki i umru u dimnjaku, ali takvih izveštaja je bivalo sve manje.

Graditelji stotinama godina unapređuju dimnjake da bi bolje izvlačili dim, ako već ne i ljude. Ako ništa drugo, to znači da zarad održavanja više ne mora da bude žrtvovano toliko dece. Takođe, uobičajeni dimnjak ima bar jedan luk ili pregib, a poneki imaju i čitava tri. To može da uspori, ili potpuno zaustavi nečije spuštanje. Kao drugo, odvod – otvor koji se nalazi odmah iznad mesta na koje stavljamo cepanice – mora da bude uzan, da bi dim brže odlazio. Svaki odvod bi trebalo da bude deset puta manji od otvora kamina. To znači da, osim ako nisi u zamku, uglavnom nećeš moći da prođeš kroz otvor na dnu, što čitav plan da se ušunjaš u kuću kao Deda Mraz čini neizvodljivim.

Ali ljudi se i dalje zaglavljuju i umiru.

U Los Anđelesu 1977. godine(čini se da se disproporcijalni broj ovakvih slučajeva događa u Kaliforniji), klinac sa posebnim potrebama pod imenom Robert Tompson se zaglavio u dimnjaku prihvatilišta, pod okolnostima koje najverovatnije nikada neće biti poznate. Obdukcijom je utvrđeno da je umro ili od gladi, ili od naše stare drugarice, položajne asfiksije.

I dalje je misterija šta je Robert tamo tražio. Kao i kod mnogih drugih postradalih u dimnjaku, i Robertova nesreća, ili možda ubistvo, nikada neće biti u potpunosti rasvetljena. Međutim, prošle godine je momak po imenu Leo Van pisao o svom iskustvu kada se zaglavio u jednom dimnjaku u Londonu. U njegovom slučaju, samo se izmotavao, sedeo je na ivici dimnjaka i klatio nogama kao da je u džakuziju, i slučajno je upao. Pad mu je usporio dobro postavljen luk, ali nastavio je da klizi i zaglavio se. Spasilo ga je to što je kod sebe imao mobilni, pa je pozvao hitnu pomoć.

Dobro je imati dokaz da bi zbog glupiranja oko dimnjaka mogao da stradaš, jer istorija je puna bizarnih slučajeva nestalih osoba, čija bi tela mnogo kasnije bivala otkrivena u dimnjacima i, budući da su mrtve, nisu mogle da objasne kako su se tu zatekle. Na primer, 1928. godine u Australiji, šestogodišnja devojčica i devetnaestogodišnji mladić su nekako nestali zajedno, i našli su ih mrtve u dimnjaku. Priča ne objašnjava kako i zašto.

Kao i kod drugih uvrnutih uzroka smrti, ljudi će se hvatati za slamku da bi objasnili misteriju. 1978. godine u Los Anđelesu, jedan čovek je našao leš u dimnjaku, i policija je spekulisala da se „tip uradio PCP-ijem, ili nečim sličnim". 1998. godine u Sakramentu, Kalifornija, jedan dvanaestogodišnji dečak je nađen mrtav u dimnjaku, i u izveštaju se pominje „Turetov sindrom i poremećaj pažnje", kao da se siroti klinac otrzao u taj dimnjak.

Ali naravno, Sveti Nikola je zaštitnik lopova, i možda zbog toga provalnici imaju više problema sa dimnjacima od ostalog sveta.

Na Floridi 1986. godine, jedan provalnik je pokušao da uđe u kuću kroz dimnjak i zaglavio se. Komšije su čule viku te noći kada je pokušao da provali u kuću, ali nisu mogli da odrede odakle odlazi, i vratili su se u krevet. Dva dana kasnije, radnici su čuli lupkanje, ali su se vratili svom poslu. Konačno, dva dana posle toga, vlasnik se vratio kući i osetio smrad truljenja.

Godine 1989. u Njujorku, jedan provalnik je pokušao da provali u jedan bliskoistočni restoran, i zamalo uspeo u tome. Međutim, zakačio se na neke neočekivane vodovodne cevi unutar dimnjaka. Grudi su mu bile stišnjene, i sutradan je umro od gušenja, a radnici jutarnje smene su ga ujutru zatekli sa nogama koje vise u kaminu. Naredne godine, takođe u Njujorku, dva provalnika su se zaglavila na dnu dimnjaka jedne bakalnice. Nije jasno da li su hteli da uđu ili izađu kada su se zaglavili, ali tela su im pronađena nedelju dana kasnije. Da, neko je osetio smrad.

Naravno, većina novinskih izveštaja o provalnicima u dimnjacima ima srećan kraj. Provalnici bi se zaglavili, onda bi ih izvukli i poslali u zatvor. U srećnim slučajevima, čak se i pokaju i obećaju da više nikada neće da kradu, ili masno lažu i kažu da su samo tražili svoje naočari. Novinari se povremeno odupru porivu da zbijaju urnebesne šale o Deda Mrazu, a povremeno i ne.

Technical Rescue this morning on Rancho Viejo Dr. in Woodcrest. Photo Credit, Engineer Jared Hazelaar. — CAL FIRE Riverside (@CALFIRERRU)January 3, 2015

Međutim, najtragičniji uljezi u dimnjacima nisu oni koji to čine zbog para, već iz ljubavi. Uvrnute, sjebane ljubavi. Ranije ove godine, jedna žena iz mog rodnog grada Riversajda u Kaliforniji je pokušala da uđe u kuću svog bivšeg dečka, verovatno da otme svoju decu nazad, ali se zaglavila. „Ne dopada mi se kako se ponaša i šta radi. To nije dobro za moju decu", rekao je njen bivši dečko policiji, odmah nakon što mu je srušen deo zida kuće da bi nju izvadili iz dimnjaka. Preživela je, jer nije dugo bila zaglavljena. Imala je sreće.

U Bejkersfildu u Kaliforniji 2010. godine,doktorka Žaklina Kotarak je pokušala da uđe u kuću svog dečka sa kojim je stalno raskidala dok je on bio unutra. Kada se dečko iskrao na zadnja vrata „da bi izbegao svađu", Kotarak je donela kobnu odluku da pokuša da se spusti kroz dimnjak. Tri dana kasnije, spremačica je osetila dobro poznati smrad još jedne žrtve dimnjaka.

Trebalo bi da bude očigledno da niko ne može da uđe u kuću kroz dimnjak, pa je uvrnuto – i tragično, naravno – da to ljudi svejedno pokušavaju. Za to možda ne treba da krivimo mit o Deda Mrazu, ali nije preteško sklopiti te kockice. To je kao kada bismo učili decu da čarobni patuljak donosi poklone tako što pretrčava prometni autoput. Ne bi sva deca smesta otrčala i bacila se pod kola, ali jednog dana će možda neko od njih, možda čak i kada poraste, napravi neke greške i očajnički mu bude bio potreban izlaz, možda će pogledati na drugu stranu autoputa i pomisliti, „Pa, ako uspeva patuljku, zašto ne bi uspelo i meni"? Da bi ga potom u prolazu razneo neki automobul.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu