FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Upoznajte mega fanove pomračenja koji putuju po celom svetu jureći zatamnjeno sunce

Potpuna pomračenja sunca mogu da izazovu zavisnost. Kada ga jednom vidite, teško je ne navući se, što objašnjava zašto na hiljade „obožavatelja senke" putju svetom jureći narednu astronomsku ekstazu.
3.4.16

Sve fotografije: Rene Aleksander

Potpuno pomračenje sunca je vidljivo otprilike svakih 18 meseci, negde na planeti. Da biste videli potpuni efekat, morate da idete zonom totaliteta, koja je tanak otkos Zemlje, poznat kao „senka", gde mesec u potpunosti pomrači sunce.

Što ste bliže zoni totaliteta, to duže traje. Kako se približava, senka juri po zemlji brzinom od nekih 1600 kilometara na sat, sve dok sunce ne potamni i pojavi se korona bele svetlosti koja izbija iza crnog kruga. To je jedini put kada je bezbedno gledati ga golim okom.

Reklame

Potpuna pomračenja sunca mogu da izazovu zavisnost. Kada ga jednom vidite, teško je ne navući se, što objašnjava zašto na hiljade „obožavatelja senke" putju svetom jureći narednu astronomsku ekstazu. Ne dozvolite da vam kažu da je delimično pomračenje dovoljno slično – razlika između 99 i 100 procenata je razlika između dobitka na lutriji i dobitka kompleta kuhinjskih noževa.

Ja sam svoj prvi fiks uzela u unutrašnjosti Australije 2012. godine. Moj stari prijatelj Dejvid Blekmor mi je već više od deceniju pričao o svojim avanturama praćenja pomračenja, i bila sam voljna da lično doživim to iskustvo. Odletela sam iz San Franciska u Sidnej, iznajmila kuću na točkovima i odvezla se 2000 kilometara daleko u Kerns, gde sam se sastala s Dejvidom i dvadesetak drugih strasnih pratilaca pomračenja iz Engleske, Japana, Australije, Novog Zelanda, sa Malte i iz Sjedinjenih Država. Otišli smo u izvidnicu da nađemo savršeno mesto za gledanje, i na kraju smo u zoru gledali pomračenje sa prašnjavog grebena iznad farme ovaca u Palmervilu, na dalekom severu Kvinslenda.

Kada je sunce potamnelo, osetila sam nalet adrenalina, nalik survavanju na rolerkosteru sa četvrtog sprata – samo što je trajalo više od dva minuta. Od tog trenutka sam bila navučena, i čim sam se vratila kući, počela sam da planiram odlazak na sledeće pomračenje.

I tako sam prvog marta krenula put Indonezije da gledam ovogodišnje pomračenje, predviđeno za deveti mart. Pomračenje će moći da se vidi sa uske trake Zemlje koja se proteže preko Sumatre, Bornea, Sulavezija, Malukua, i Togeanskih ostrva u Indoneziji, kao i u nekim delovima Mikronezije. U najboljem slučaju, imaćemo tri minuta potpunog pomračenja na otvorenom okeanu. Na kopnu ćemo imati sreće ako potraje dva.

Pročitajte i: "Vaše face dok ste posmatrali pomračenje sunca u Beogradu"

Dejvid i ja smo se sastali u Džakarti i otišli na Togeansko ostrvo Malenge, gde smo se našli sa veteranima pomračenja Sajmonom Makarom i Gregom Braunom. Njih dvojica zajedno su gledali više od dvadeset pomračenja sunca, na svim kontinentima.

Sajmon mi kaže da ga od detinjstva fasciniraju pomračenja, ali prvo je gledao tek 1991, na Havajima. „To je poznato kao 'pomračenje veka', i to iskustvo mi je promenilo život", kaže on.

Reklame

Sajmon i Greg su locirali sićušno, bezimeno ostrvo na istočnom obodu Togeanskog arhipelaga, za koje su pomislili da bi bilo dobra baza za gledanje nestanka sunca. Ta udaljena lokacija će nam obezbediti nekih dva i po minuta potpunog pomračenja.

Postojao je samo jedan problem: nije bilo lako stići do njega. Sajmon je organizovao da tri broda na ostrvo prebace 61 osobu 15 različitih nacionalnosti, dva dana pošto smo stigli na Malenge, ali dva broda se nisu pojavila u zakazano vreme za polazak, a treći je stigao bez goriva. Lokalni kapetan nam je ponudio da nas preveze svojim ribarskim brodom od 15 metara, pa smo se natrpali u njega, sa svojom opremom za kampovanje, kartonima flaširane vode i frižiderima od stiropora, punim leda koje se topi i Bintang piva. Opasno prenatrpanom, brodu je trebalo više od pet sati da doplovi do ostrva, i već je bio mrak. Sklepani splav je poslužio kao čamac za iskrcavanje, prevozeći na obalu po pet ljudi odjednom. Dejvid je okačio mrežu za komarce na drvo, i svi smo pali u lak san na pesku ispod.

Kada je svanulo, prošetali smo malecnim tropskim ostrvcem, za šta nam je bilo potrebno celih šest minuta. Sunce je već bilo visokona nebu, i paperjasti oblaci su plutali nisko na horizontu. A onda su se, u pola osam, začuli povici na desetak različitih jezika. „Počinje!" Dejvid i ja smo poneli kamere i zatamnjeno staklo (za bezbedno gledanje) na plažu, i prostrli sarong na pesak, pored drugih putnika.

Reklame

Mesec je upravo počeo da zaklanja sunce. Kroz moje zatamnjeno staklo, izgledalo je kao zelena oblanda, sa koje je neko odgrizao zalogaj sa leve strane. Narednih sat vremena, mesec je uzimao sve veće i veće zalogaje, dok nije pojeo ceo sunce. U poslednjoj milisekundi, videli su se odbljesci, kao sjaj dijamantskog prstena. Šta više, ova astronomska pojava se zaista i naziva „efekat dijamantskog prstena", i ona označava početak (i kraj) potpunog pomračenja.

Podigli smo svoje komade zatamnjenog stakla i ustali na noge. Bili smo okruženi tišinom dok smo mi, ljubitelji pomračenja, sa strahopoštovanjem zurili u zaklonjeno sunce i u njegov sjajni oreol. Sićušna crvena tačka – solarni vetar – se nakratko pojavila na donjoj levoj ivici. 150 sekundi, niko nije ispustio ni zvuk.

Teško je opisati osećanje koje se javlja kada gledaš potpuno pomračenje sunca. Dejvid je to opisao kao nalet emocija, posle koga sledi priodan osećaj ekstaze. Kiriko Sacuma, Japanac koji živi u Australiji, je bio sav u suzama. Za razliku od naleta adrenalina koji sam osetila prvi put, ovo pomračenje je na mene imalo umirujući efekat, kao da mi se srce istopilo.

Svetlo je postalo vanzemaljsko, kao da je sumrak izašao na bis od 20 sekundi. Zalazak sunca od 360 stepeni je trajao dok još jedan blistavi bljesak nije označio kraj potpunog pomračenja. Na plaži se začuo zajednički uzdah, posle koga su usledili krici radosti. Uzmuvali smo se, počeli da bacamo jedni drugima koske, grlili se, i uživali u ljudskoj bliskosti koja se javi kada se podsetimo koliko smo sićušni u beskrajnom univerzumu.

Zašto bi iko otišao na tako dugo i naporno putovanje, samo zbog par minuta astronomske ekstaze? Za Dejvida, to je prilika da gleda zvezde i planete tokom dana, kada su u drugačijem položaju nego noću. Kao posvećeni svetski putnik, on je zahvalan i zbog toga što jureći za pomračenjima odlazi na nasumična, udaljena mesta, koja inače nikada ne bi istražio. Sajmon, koji je prestao da broji koliko pomračenja je video, to naziva „Najvećom predstavom na Zemlji", i misli da bi svako to barem jednom morao da iskusi. Kada sam ga 2012. godine pitala šta bi trebalo da znam kao novajlija, on mi je rekao, „Samo imaj na umu da nas vodi želja za istinskim mističnim iskustvom, i ne zaboravi zaštitne naočari".

Na povratku u Malenge, pretresali smo događaje od tog jutra, i počeli da planiramo naredno potpuno pomračenje, od kojeg nas deli samo 18 meseci. Biće vidljivo u uskom pojasu od Oregona do južne Kalifornije, sa maksimalnim trajanjem od dva minuta i 35 sekundi, odmah izvan Serulina, u Kentakiju. Dejvid i ja smo već jednom bili u izvidnici, i našli par potencijalnih lokacija za posmatranje, duboko u pustinji centralnog Oregona.

Neću vam dati lokaciju, ali možete da nađete svoje savršeno mesto ako proučite zonu totaliteta na sajtu NASA.