Bio sam neprijatno ljubazan ceo dan u Srbiji

Nedavno sam slučajno naleteo na istraživanje koje kaže sledeće: "U „Galupovom" merenju indeksa pozitivnog iskustva za 2014. godinu, kojim su obuhvaćene 143 države, Srbija je zauzela 139. mesto. Prema tumačenju „Galupa", taj niži nivo sreće, odnosno pozitivnih osećanja, ne znači da su ljudi negativni." Okej, to barem objašnjava zašto smo u isto vreme šizofreno srećni, ali i nesrećni.

Nisam baš želeo da budem "yes man", ali sam odlučio da se naoružam čeličnim živcima, gvozdenom voljom, pokupim račune od kolega i uputim se na sva ona mesta gde inače ne idem otkad nam je tehnologija podarila eBanking - redove u pošti, banci i pokušam da dozama ljubaznosti razgrnem sivilo, pesimizam i osećaj nezadovoljstva koji uvek provejava tim mestima. Da možda nekim gestom ulepšam nekom dan. Da probam da izrazim 'pozitivna osećanja'. Znam, zvuči potpuno retardirano.

To možda i ne zvuči toliko teško, ali sam realno toliko emotivno labilan da mislim da je petnaestominutno čekanje u redu dovoljno da od mene napravi potencijalnog teroristu koji će detonirati ekser bombu u rancu. Realno blefiram, pošto sam malena sisa koja uvek pronađe način da opravda sve birokratske nuspojave koje uključuju i frust šalteruša time što ljudi jednostavno rade za kikiriki.

Pošto sam već rešio da budem neprijatno ljubazan, dan sam započeo cvrkutajući životinjama oko mene dok sam se psihički pripremao za ono što sam iščekivao da bude u ravni sa nikad proživljenom traumom iz detinjstva. Ulazim u kola, nakon tri minuta zastajem na raskrsnici gde nemam prvenstvo prolaza iza jednog automobila koji poput kamiona ostaje na sredini dok čeka da skrene levo, ne ostavljajući mi prostor da skrenem desno. "Nećeš pritisnuti sirenu, nećeš pritisnuti sirenu", škrgućem zubima, hoću da psujem, hoću da mašem rukama, čekam tridesetak sekundi dok konačno nisam skrenuo. "Ovo će biti teško", odmah sam pomislio.

Lično sam osoba koja najgore ne ostavlja za kraj, pa sam se prvo uputio u poštu. Tamo me je sačekao očekivani red u postkomunističkoj prostoriji u kojoj je vreme stalo. I redovi su stali. Ali se ljudi zapravo menjaju u njima. Razmišljam da li da rendom opletem po državi, političarima, da se stopim sa masom, ali što bih to radio ako sam već rešio da budem ljubazan. Postavljam potpuno glupo pitanje matorcu do mene - Da li su uvek ovakvi redovi? Saznajem da je najjeftinija provizija u pošti i da jesu. Skapirao sam da sam živeo u balonu u kojem sam mislio da barem račune možeš u sopstvenoj banci da platiš bez provizije. Jadni ljudi jebote, jadni mi. Al sad barem kapiram zašto je keva prestala da stari otkad sam je naučio da plaća račune od kuće.

_________________________________________________________________________

Oni su sigurno fini: Pronalazači Srbije

_________________________________________________________________________

Ni pet minuta u redu, a već čujem prvo pičkaranje. "Kako mislite ne možete to da mi uradite, pa ja uvek tako plaćam". Službenica se brani, ali govori da ona jednostavno nije u mogućnosti da uradi to što se od nje traži. "Nije do mene, zaista". Žena sa druge strane pulta biva sve agresivnija i bučnija. Njen glas razbija sveopštu zamišljenost ljudi koji stoje u redu. I moju naravno. "Nemojte vi da vičete na mene", govori službenica. "Ne vičem ja na vas, takav mi je glas. Hvala vam, baš ste divni", odgovara žena napuštajući mesto zločina. Službenica prevrće očima i zove sledećeg u redu. Ako sam očekivao da potvrdim neki stereotip, onda je to bilo ovo. Bukvalno jedan kroz jedan kako izgleda bivstvovanje u redu za plaćanje računa.

Na nekih pet koraka, odnosno pet osoba ispred mene, pojavljuje se devojčurak sa strane. Sela je na stolicu i broji ljude. "Mama, ti si dvanaesta." Tražim je pogledom. Pitam je da stane ispred mene. Vidi se da joj je neprijatno, ali zahvaljuje se naravno i ostaje gde je. Matorac s kojim sam pre toga razgovarao mi polako sve više ulazi u lični prostor. Kao da smo za volanom formule 1, pa pokušava da me pretekne, a ne u redu u pošti. Dođe mi da mu kažem "u redu je", ali odustajem. Puštam ga kada je konačno došao taj sudbonosni trenutak da kročim pred šalterušu koja je u fuck my life fazonu. Nisam nagrađen lovorikama kakvim sam zamišljao, ali i to prekokurcaško hvala nije loše čuti. Plaćam deo hrpe računa koje sam imao kod sebe. Ostavljam nešto i za kasnije. Provizija oko 45 kinti. Da li je to vredno tolike psihičke frustracije? Ljudi jednostavno nemaju izbora.

Izlazim i upućujem se do banke. Na putu namerno hvatam poglede na ulici. Klimam glavom, uz dobar dan. Uglavnom iznenađujem ljude, ali dobijam zakasnele odgovore, evidentno sa istom namerom - da zaista imam dobar dan. Ako je neko očekivao reakciju tipa "šta hoćeš pederu", jebiga, žao mi je.

Ulazim u banku, ali sam iz fazona da samo uzmem broj i da ga posle nekog vremena dam nekom ko je ušao posle mene. Izvlačim cedulju sa brojem 76. Vidim da je 63 na redu. Okej, na 70 ću da izađem i dam broj. Pokušavam da dam ceduljicu, ali čovek kojem sam hteo da je uručim je nekako skeptičan. "Neka, neka, hvala". Nisam hteo da navaljujem, izašao sam i bacio broj. Šta da radim.

Odlazim do poštanske štedionice da isplatim ostatak računa. Još koje 'dobar dan' usput potpunim neznancima, propušteno dvoje penzionera u redu, neformalan razgovor sa šalterskom službenicom kako je teško i reality check koji me izvlači iz ušuškanosti u kojoj se nalazim.

Razmišljam da li da se uputim u sedište carine, na ultimativni test ljubaznosti zbog nekih artikala koje su mi vratili iz pošte jer nisam bio tu tokom tih pet dana kada je trebalo da ih podignem. Spaliće mi jebenih 30 dolara jer će vratiti pošiljaocu. Presudiće kao i uvek novčić. Glava - idem, pismo - ne idem. Sva sreća pismo. Bojim se da i uz najveći trud, ne znam kako bih imao razumevanja za obrazloženja koja mi serviraju tamošnji zaposleni, budući da sam sa njima u prošlosti imao raznorazna iskustva, naravno negativna. Od želje da me ocarine za nešto čija je vrednost manja od carinskog praga, pa do vraćanja artikala koji su poslati kao poklon i čija je vrednost takođe ispod carinskog praga, ali jednostavno ne možeš da objasniš. Al' dobro, to je neka druga priča.

Razmišljam na koji način još mogu da doprinesem čovečanstvu ljubaznošću. Ne ide mi od ruke. Zovem članove porodice, jer eto, lepo je kada znaju da misliš na njih. Izveo pse da pokušam da iniciram još neki kontakt dok ih šetam. U kraju nema nikoga. Odlučio sam da prekinem sve kontakte do kraja dana i do duboko u noć gledam Thug life klipove jer me uvek razjebe u kojoj bedi živimo. I kako, šta god ljudi pričali, Srbi nisu imuni na ljubaznost. Samo moraš da ih podstakneš.

Pratite VICE na Twitter, Facebook, Instagram