Ko bar jednom nije skakao uz Ramonse, nije sa ove planete, kaže tip dok ulazi u već popunjenu salu beogradskog Božidarca. Gledam unaokolo, uvek u frci da ću biti najmatorija na koncertu, i shvatam da su ovog puta mladi podbacili. Nema ih.
A ne znaju šta propuštaju. Četrdeset godina od prvog nastupa The Ramones, benda koji je prodao najmanje ploča a uticao na toliko drugih da im se ne zna broj, prava je prilika da se izvučem iz pećine i prekršim princip da nikada ne idem na tribute svirke. A i teško je odoleti po najavama misterioznim Ramomcima.
Svi sa kojima se skakalo na Akademiji i retkim mestima gde su puštali Ramonse onomad su tu, skače se i peva u glas od prvog udarca palicama, pršti pivo, zvuk je krljav kakav i treba da bude, glasan i sirov, i Ramomci vrede svake pare.
Bilo je i šutke i pogoa, i bacanja mikrofona, čula sam svaku pesmu koju sam želela, malo smrdim na proliveno pivo, a sa šake još uvek ne mogu da operem pečat. Nisam uhvatila Ramonse, ali ću Ramomke da jurim gde god da sviraju.
