Azilanti u Srbiji: velika seoba naroda u plastičnim sandalama

Za tražioce azila koji dolaze u Evropu, karta našeg kontinenta izgleda drugačije nego nama. Tamo gde mi vidimo benzinske pumpe, znamenitosti, planine, oni vide azilantske centre. U Bogovađi je ovako, u Novom Pazaru je onako, negde je bolja hrana, negde su službenici ljubazniji… Kao apatridi iz Remarkovih knjiga, azilanti, kako ih zovu iako su oni zapravo tražioci azila, lutaju u nadi da će pronaći mesto na kome će biti mirni, bezbedni i raditi poslove od kojih mogu da žive. Mahom u El Doradu Zapadne Evrope

Jedna od tačaka na ovoj mapi je Krnjača, u kojoj već dva meseca deluje centar za tražioce azila, već dobro poznat našim izbeglicama. Sada u krevetu u kome je noćivao Jozo iz Benkovca leži Ahmed iz Sirije.

Centar se nalazi u udaljenom delu Krnjače, prema Pančevu, skrajnut od glavnog puta iz Beograda, u blizini napuštene mamutske zgrade zatvorenog hipermarketa "Pevec". Isti prašnjavi put vodi do Centra i male romske mahale, a još dalje, dunavski kubici i velika reka čiji miris dopire odasvud.

Očekujem vrevu, kao onu koja me je sačekala pri poseti centru u Bogovađi, gde kroz jedini srpski stalni centar za tražioce azila, kao i neformalne objekte u kojima im se pomaže da dođu do smeštaja, hrane i drugih potrepština, prolaze stotine ljudi. Ovde vlada veći mir. Bele, radničke barake - Centar je i građen kao naselje za smeštaj radnika - stoje u hladu podunavske flore. Neke su pohabane vremenom, a druge sveže okrečene.

Raznobojni veš vijori se sa štrikova ispred baraka, dok je jesenje sunce izmamilo stare stanovnike ovog naselja, izbeglice koje skoro 15 godina posle okončanja oružanih sukoba u bivšoj Jugoslaviji još nemaju stalni dom u Srbiji. Odnedavno su njihovi novi susedi azilanti.

Kao i većina azilanata, i veteran centra Džefri iz Nigerije koji se sunča ispred upravne barake, nerado priča o sebi. Upravnik ga predstavlja sa tužnom naklonošću:

- On je najduže kod nas, tu je već dva meseca, od kada je otvoren centar.

Džefri tako i izgleda, kao zatvorenik sa veteranskim stažom. Pokreti mu odišu dosadom, među barakama koje podsećaju na zatvorske, kao što dahom robije odišu sva mesta na kojima se, mimo svoje volje, okupe brodolomnici iz ratova i velikih nesreća. Uveravam ga da ne radim za državne organe i to je, izgleda, dovoljno da počne da govori. Kaže da provodi vreme u beskonačnoj dosadi.

- Nemam prijatelja u Beogradu. Slobodan sam da izlazim napolje, ali retko idem u grad, ne znam šta bih tamo radio. Imam nekoliko prijatelja azilanata, sa kojima gledam fudbal, priča Džefri.

U Evropu je došao putevima o kojima ne želi da govori previše, a to što govori nije uvek jasno.

- Krenuo sam iz Nigerije preko Belizea.

Belizea. Pokušavam da se setim časova geografije, jer mi Belize ne zvuči kao mesto u Africi.

- Belizea? Na Karibima? pitam.

- Da, Belizea, kaže Džefri i ne izgovora više ni reč objašnjenja kako je i zašto prešao 10 hiljada kilometara, prema Latinskoj Americi i natrag preko Atlantika, do Evrope, Balkana i Makedonije, odakle je prešao u Srbiju.

- Sada sam ovde. Dalje, ne znam šta ću. Čekam papire. Mnogo se dugo čekaju papiri. Dugo se čeka i na razgovor sa službama za azilante, tek pre nedelju dana su mi zakazali razgovor. Ja sam želeo i da radim ovde, ali nema posla za mene. Dobar sam sa rukama, kod kuće sam bio majstor, kaže.

Na pitanje šta ga je navelo da prevali neverovatan put od Nigerije do Krnjače - ne mnogo manje verovatan, doduše, od turobne kolone koja je na ovo isto mesto dovela ljude iz krajiškog krša - Džefri dugo ćuti, razmišlja, i na kraju prevaljuje četiri sočna sloga preko usana:

- Boko Haram. Bilo je - ili odlazak ili smrt. Sada su svuda, i u selu i u gradu. Niko nije bezbedan, govori, odbijajući da proširi svoj iskaz.

Kuda će Džefri iz Krnjače?

Smeška se, ponovo ćuti. Pitanje izaziva nelagodnost, kao da će mu odgovor izmalerisati planove.

- Ja bih ostao i ovde. Ali, nema posla, ja mislim da ovde nema posla ni ako imaš papire. Išao bih dalje u Evropu, Austrija, Nemačka. Umem da radim, umem sa rukama, pravim prozore, vrata. Tamo se to dobro plaća, ipak otkriva.

Razgovor sa upravnikom centra Milanom Vladićem predstavlja opit o granicama strpljenja: mog jer pokušavam da saznam sve što želim bez ometanja aktivnosti tražilaca azila njihovih "staratelja", a njegovog zato što ga pratim u stopu, rasute pažnje, dok unaokolo delim cigarete - u svim centrima za azilante one su ogromno, neizrecivo blago - i ispitujem dok pokušava da radi.

Jedan azilant želi da mu se zameni ćebe. Žene iz kuhinje imaju neka formalna pitanja oko nabavke. Pristigle su bale odeće koju treba razvrstati, očistiti i razdeliti. Veliki sivo-beli pas mu se mota oko nogu. Obilazim sa upravnikom sobe za smeštaj azilanata. Malene su, kao u samačkim hotelima, sa krevetima na sprat. Porodice imaju sopstvene sobe, a mlađi muškarci, kojih ima znatno više, dele "spavaone". Kupatila su zajednička i veoma čista.

Preskačemo kese sa odećom, dok za Milanom odjekuju zahtevi, molbe i pitanja.

- Radno vreme mi je 24 sata dnevno. A posle posla isključujem telefon, govori Milan zagonetni zen-koan.

Centar je pravi Vavilon. Stecište ovovremene velike seobe naroda čije razmere će shvatiti tek istoričari budućih generacija.

- Ovde sada ima 87 ljudi. Najviše ih je iz Sirije, imamo porodice sa decom, imamo ljude iz Afrike - Malija, Kenije, bila su dvojica iz Senegala. Ima raznih nacionalnosti.Kapacitet centra je sto ljudi. Planiramo da povećamo na 150, zbog najsvežijih događaja u svetu i velikog broja ljudi koji pristižu u Srbiju, otkriva Milan.

U centru ima još puno izbeglica iz Hrvatske, interno raseljenih sa Kosova, a posle majskih poplava su u Centar smešteni Obrenovčani koji su tek pre mesec dana prebačeni u alternativni smeštaj u svom gradu.

- Trenutno brojno stanje izbeglica je oko 200, plus 87 azilanata, kaže upravnik, pozivajući na solidarnost sa našim gostima, zaustavljenim na kapiji Evrope.

- Nema dovoljno zimske odeće, ponavlja se problem kao i svake godine. Nedostaje im obuća, nemaju jakne, čarape, donji veš, stvari koje se troše. Imamo i veliki problem sa internetom koji slabo funkcioniše a azilantima je potreban zbog komunikacije sa porodicama, a ne za gluposti i to nam je zaista neophodno", objašnjava.

Najpoznatiji gost Centra je Branko Pejčić Dika, majstor borilačkih veština, rodom iz Makedonije, za koga ostali žitelji kažu da svakog dana vežba i održava kolosalno telo u odličnoj kondiciji.

- Meni su u Makedoniji od života napravili pakao, govori Pejčić i pokazuje zube slomljene u incidentu koji je opisao kao etnički motivisan napad.

Na Makedoniju ima pik bar još jedan štićenik centra. Dahan, rođen u Ar Raki u Siriji, zoni koja je sada u samom središtu "kalifata" Islamske države, pokazuje povređenu, jako otečenu ruku, i pokušava da mimikom prevaziđe jezičku barijeru. Jedan od njegovih klasića iz barake poznaje osnove engleskog jezika.

- Ruka ga boli. Tukli su ga policajci u Makedoniji. Tukli su ga kao psa. Uhapsili su ga, rekli su da je krao, iako Dahan nije lopov i to je velika sramota da se tako govori. Niko ga nije pogledao. Nema lekara za Dahana, prevodi mladi Arapin.

Objašnjavam, govoreći polako i glasno, da je lako dobiti pomoć i da Urgentni centar u Beogradu prima svakoga.

- Autobus 108, last stop, ok? Last stop. Most, veliki put, autobus 23. Sedam stanica, izgovaram, na trenutak osetivši sav užas njegovog položaja: pobegao si glavom bez obzira iz svog grada koji kontrolišu osobe koje za neposlušnost seku glave ili, u najboljem slučaju, izopštavaju iz društva. Prešao si kombijima i autobusima, provlačeći se neznanim bogazama, hiljade kilometara i obreo se na depresivnom, sivom obodu tuđinskog grada, okružen stotinama hiljada ljudi čiji jezik ne poznaješ, ruka te boli od stravičnog udarca pendrekom koji je oštetio kost, mišić i tetivu, i ne umeš da dođeš do lekara.

Starosedeoci centra nisu radi da mnogo govore o svojim komšijama. Jedna gospođa, rodom iz Krajine, kaže da nema mnogo kontakata između "naših" i "njihovih" izbeglica.

- Ne družimo se mi nešto sa njima… Oni dođu i odu. Idu di im je bolje, kaže.

Ovako izgledaju velike seobe i pokreti naroda. Male grupe, i sami ljudi, "idu di im je bolje". Beže od rata, gladi, bolesti i siromaštva, krče puteve, probijaju se kroz granične straže, primaju udarce, trpe, asimilizuju se, sređuju svoje živote i dovode i druge. Odlazak iz ovog mesta, prašnjavim putem koji vodi ka pančevačkom drumu, nudi prizor azilanata sa kesama punim pomorandži, mleka i hleba, kojima dopunjavaju ishranu u centru. Meštani ih posmatraju naviklim pogledom, a rasno šarenilo je prizor koji raskrsnici u Krnjači daje neočekivani dah metropole.

- Nemam ovde problema. Nikada, nijedan. Dobri su vaši ljudi, kaže Nigerijac Džefri sa početka ove priče. Džefri koji bi da ide "di mu je bolje."