Par koji je zajedno 60 godina nam otkriva istine o ljubavi
Svaštara

Par koji je zajedno 60 godina nam otkriva istine o ljubavi

Osamdesetšestogodišnji Jorgos i osamdesetdvogodišnja Marija su par čija priča dokazuje da ljubav itekako može da ostane živa i posle 60 godina braka.
19 Februar 2016, 11:58am

Osamdesetšestogodišnji Jorgos i osamdesetdvogodišnja Marija su par čija priča dokazuje da ljubav itekako može da ostane živa i posle 60 godina braka.

Zaputio sam se da se upoznam sa njima u njihov dom u Peristeriju, nekoliko kilometara izvan užurbanog centra Atine.

Marija me je dočekala na vratima. Odmah sam se osetio kao kod kuće, kao da ulazim u kuću svoje bake. Poznati miris naftalina se oseća u vazduhu i sve izgleda baš onako kako treba, besprekorno čisto i sa starinskim nameštajem.

Mogao sam da pretpostavim koje će biti sledeće pitanje. To je sasvim očekivano. „Želiš li nešto slatko? Napravila sam slatko od zelene pomorandže", kaže ona, nestrpljiva da se pohvali svojim receptom. U ovakvim slučajevima, kada vas pita da li želite nešto da pojedete, baka ne prihvata „ne" kao odgovor!

Dok se Marija zanima u kuhinji, počinjem da ćaskam sa Jorgosom, i on započinje svoju priču: kako je bez ijedne banke sa 17 godina otišao iz svog sela i kako se mučio i rmbačio da postane mehaničar.

Pitam ih kako su se upoznali. U većini slučajeva u to vreme, pre 60 godina, brak su ugovarali roditelji mlade i mladoženje. Međutim, njihova priča je malo drugačija. „Voleli smo se pre nego što sam zatražio Marijinu ruku od njenih roditelja", kaže Jorgos.

Dok je bio u vojsci, redovno joj je pisao pisma, iako su uvek bila adresirana na njenu sestru od strica, koja bi ih davala Mariji, da bi se zaobišla sveprisutna Marijina braća, koja su bila naročito stroga. „Ne bih da se hvalim, ali pisao sam joj baš lepa pisma", kaže Jorgos kroz smeh, pre nego što se Marija umeša. „Tako je to tada bilo. Vi, deco, danas možete da uživate u životu. Razgovarate sa devojkama, razgovarate sa mladićima. U naše vreme, nismo smele ni da razgovaramo sa momcima".

Nekoliko dana pošto je završio vojni rok, Jorgos je požurio do Marijine kuće i „zvanično" je zaprosio. Impresivno je koliko se do detalja seća svakog datuma. Venčali su se 3. 6. 1956, i ove godine slave šezdesetogodišnjicu braka. Za svaku godišnjicu, „Odem i kupim Mariji buket ruža", kaže Jorgos. „Odrasla sam u veoma strogoj porodici, i uvek sam želela da nađem nekoga sa kime ću moći da uživam u životu", dodaje Marija.

Prvih nekoliko godina im je bilo teško, zbog muke sa parama. Da bi sastavljali kraj sa krajem, oboje su morali da rade, i Marija je obilazila ceo grad radeći kao švalja. „Igla je moja ljubav, prijatelj do današnjeg dana", objašnjava ona, dok nam pokazuje svoje vezene ručne radove, koje sprema za svoju decu i unuke.

Tokom čitavog mog boravka i našeg razgovora, njih dvoje su sedeli na mestima na kojima sede svakog popodneva. Jorgos u svojoj fotelji, u kojoj čita knjigu, a Marija na kauču, gde veze.

Pitam ih kakva im je svakodnevica. „Sjajno nam je zajedno", kaže Marija. „Ustanemo ujutru, doručkujemo, obavimo kupovinu, a onda mi Jorgos pomaže oko kućnih poslova i čišćenja. Kada dođe vreme za ručak, jedemo, onda odemo da dremnemo. Onda Jorgos ustane, čita svoje knjige ili gleda televiziju. Ja samo sedim i vezem". Onda Jorgos preuzima reč i priča mi o svojim kućnim opravkama, i sa ponosom mi pokazuje svoju radionicu na tavanu.

Kako je to provesti 60 godina sa istom osobom, pitam ih. „Vidi, neću da te lažem, svađamo se mi, ali to ne traje dugo. Oni koji ne praštaju jedno drugome, ne lome pogaču zajedno. Zakleli smo se jedno drugome da ćemo se uzeti, i da se nikada nećemo rastati. Ponekad pomislim da je tih 60 godina bilo prepuno radosti i smeha", kaže Marija, sa širokim osmehom na licu.

Jorgos mi priča o njihovim zajedničkim putovanjima, kada ga pitam koje su mu najdraže uspomene. Priča mi o putovanjima u Francusku, u SSSR i kako su kolima proputovali Italiju, Švajcarsku i Mađarsku. „Nismo se primirili. Kada je Jorgos otišao u penziju, počeli smo da putujemo. Bili smo svuda", ubacuje se Marija.

Pričaju mi o tome kako provode leta u svom letnjikovcu. Plivaju u moru i uživaju u društvu prijatelja. „Tako je lepo, sveže, uživamo na moru", sumira Marija.

A šta je sa onim što im ide na nerve? Zbog čega bi mogli da se razbesne na onog drugog posle 60 godina braka? „Znaš, zbog toga što prvih godina nismo imali para, bilo je stvari koje je valjalo istrpeti", kaže Jorgos oprezno. „Mislim da me je ponekad zbog toga moja žena..." Odlutao je, ali Marija smesta insistira, „Nastavi, ne stidi se, reci to. Zvala sam te 'škrtica'". Oboje prasnu u smeh. „Ali moliću lepo", kaže Jorgos, „imamo samo jedan novčanik, i stalno je kod nje".

Pričaju još malo, objašnjavaju šta ih danas čini srećnima, ponose se decom i unucima.

Naš razgovor zamire, i ja osećam potrebu da postavim ono klasično pitanje. Jesu li još uvek zaljubljeni jedno u drugo? Šta osećaju jedno prema drugome posle 60 godina? Zbog toga Jorgosu zasuze oči. „Ljubav nikada ne može da se zaboravi, mladiću. Ako jednom voliš, to nikada ne prestaje. Ne pretvaram se, i da, ponekad se svađamo, ali se brzo smirimo". „Međusobno poštovanje je najvažnija stvar, moj dečače", kaže Marija, otkrivajući mi njihovu „tajnu". „Osim toga, toliko dugo smo zajedno, koja je svrha sada se rastajati?", dodaje ona uz osmeh. „Kuda bismo otišli? Šta bismo radili? Sada smo toliko potrebni jedno drugom".

Opraštam se od njih i na izlazu mi pričaju o svojim planovima za ostatak dana. Vreme je za nedeljni ručak, pa će se doterati i izaći u provod. Ručaće, slušaće muziku i videće se s prijateljima.

To nije Dan zaljubljenih, već još jedan lep dan u ljubavnoj priči koja traje 60 godina.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu