Odlazak legende: Lemija niko ne može da zameni

Nisam video poslednji nastup Lemija u našoj zemlji, i nije mi žao zbog toga. Lažem kao pas, naravno da mi je žao i da će mi uvek biti žao.

Nije mi se išlo u Novi Sad zato što me je mrzelo, zato što imam četrdeset godina i nisam uvek u raspoloženju da se vučem u pola pet ujutru sa Tvrđave do autobuske stanice. Racionalizovao sam ovu lenjost pričajući samom sebi da vođa Motorheda nije u svom raskošnom izdanju (kao da je ikada imao raskošno izdanje), da ne želim da ga gledam pored korporativnih bilborda u sterilnoj atmosferi Egzita gde su nastupi više kao setovi na žurkama nego kao koncertne autorske celine (ovde već ima bar malo istine) i da mi se ne kvari uspomena na Tašmajdan 2002.

Osim poslednjeg razloga, svi su glupavi.

Pre nego što počnem priču o tašmajdanskom nastupu "Motorheda", želim da razjasnim nešto: ja sam ta "mentalna provincija" o kojoj je Dragan Kremer pre trinaest godina pisao u svom, dosta blaziranom prikazu svirke održane 26. jula 2002. Ne nosim crnu kožu i "denim", ali delim iste muzičke vrednosti sa ljudima koji još uvek šetaju prišivače na teksas jaknama. Nemam istančan muzički ukus, dovoljno mi je da gitara zvuči kao mitraljez, i na koncertima me raduju trenuci kada pivo poleti u vazduh. Ova svirka je za mene epitom jednostavnog shvatanja muzike kao agensa čiste, nesputane zabave kojoj se mogu bez zadrške odati i glupi i pametni, oni koji znaju sve tekstove napamet, i oni koji od Motorheada znaju samo za Ace of Spades. Osećaju da sam svedočio nečemu što je tzv. "tranzicija" verovatno zauvek pregazila (svakako na radost samih izvođača koji dolaze kod nas) doprinele su i okolnosti koncerta. U vreme pre naduvavanja finansijskog balona, rasta PR profesije, i pre završetka gradnje "Arene" i pretvaranja dela Ušća u koncertni prostor, svirke u Srbiji još uvek su često imale kvrgav istočnoevropski šarm, a ljudi iz medija su mogli da bez većeg truda uživo posmatraju proces nastanka koncerta.

Ovo se ponekad pretvaralo i u post mortem u realnom vremenu. Motorhed na Tašu umalo da postane jedan takav spektakularni zajeb i mnogi ljudi koji su bili na svirci ne znaju koliko je bliska bila mogućnost da se najavljena svirka pretvori u gnevno demontiranje praznog stejdža, usled nezatvaranja finansijske konstrukcije sve do poslednje sekunde priprema.

Za muke koje im je sam Lemi Kilmister priredio organizatori svakako nisu krivi – čovek je posedovao toleranciju i fleksibilnost nosoroga u jurišu. Zbog toga je propao plan da se Lemi upozna sa fanovima i novinarima na konferenciji za štampu u prostorijama Britanskog saveta. U tim tihim i otmenim odajama nije moglo da se puši, i novinari su samo mogli da posmatraju sa balkona kako Lemi i njegova svita, ne, njegova pratnja…ne, njegova "posse", u srpskom ne postoji reč za tu grupu odlučnih muškaraca koji prate šerifa ili vođu bande, odlaze u pravcu Slavije, bez reči izvinjenja. Saopšteno nam je da će Lemi ići u "Metropol", i da će tamo, u tihom, velikom hotelskom baru koji je tada, pre renoviranja celog hotela, i sa preživelim šarmom nekadašnjeg stecišta diplomata i umetnika, izgledao kao autentično mesto za dolazak rok heroja Lemijevog kalibra, razgovarati sa novinarima i obožavaocima.

Imajte u vidu da pre trinaest godina Lemi nije imao oreol koji je stekao u godinama pred smrt.

Još uvek se živo sećam jednog inostranog teksta, recenzije tadašnje promotivne turneje za album Hammered, u kojoj je pisalo da će "Motorhed nastaviti da puni arene srednje veličine i da će prašiti sve do gorkog kraja". U to vreme Motorhed i Lemi bili su nešto nalik na gotovo nepokvarljiv predmet velike upotrebne vrednosti koji uzimamo zdravo za gotovo i podrazumevamo da će uvek biti tu, ali ga ne fetišizujemo. Zamislite zipo upaljač, ali bez prepoznatljivog brenda, pre nego što je postao kul, pre nego što je svaki mužjak poželeo da ima jedan kako bi se njegova sopstvena robustnost ogledala u hromiranoj površini američkog upaljača. Bio je zvezda, ali ne i megazvezda, barem ne u mejnstrim medijima, a pogotovo u srpskim pokušajima novinarstva kojima je često potreban sponzorski šut u dupe da bi se uopšte primetilo da se u našoj kulturi događa nešto vredno pažnje. Zato se i moglo dogoditi da jedan broj novinara odustane od odlaska u "Metropol" i ode u redakcije da se žali da rokerska drtina, za koju su verovatno čuli tri dana pre toga, glumi veliku zvezdu.

Mi ostali smo otišli u "Metropol" i postali svedoci činjenice da se ponašanje Lemija "iza scene" ne razlikuje od njegove ikoničke predstave. Lemi je izgledao smoreno, a to nije ni krio, šetajući po baru kao lav u kavezu, nelepe, opasne pojave koja se vezuje za bajkere i robijaše. Smirio se tek posle druge ogromne čaše "džeka" I kokakole, i poslušno odgovarao na banalna pitanja i ljubazne molbe za autogramima. Kako ova zver izgleda kada se naljuti, videli smo nekoliko sati kasnije, kada je Lemi prekinuo koncert i poručio osobi kojoj se obratio sa "jebeni drkadžijo" da, umesto što ga gađa flašom iz mase, dođe do bine i isproba Kilmisterovu pesnicu. Koncert je tu mogao da bude i prekinut pošto je Lemi nakon sličnog incidenta u Sloveniji 1989. godine umalo izgubio ruku i nije imao nimalo volje da rizikuje karijeru zbog svirke u balkanskoj vukojebini. Na sreću, svirka je nastavljena, svih 19 veličanstvenih numera i finale uz Ace of Spades i Overkill.

Na ovom koncertu, zapravo, ništa nije valjalo osim Motorheada. Lemijeva sirova muzička i životna energija bila je takva da je pod bilo kojim životnim ili profesionalnim okolnostima isporučivao solidan, šta solidan, vrhunski rokenrol proizvod ujednačenog "kvaliteta izrade". Valjda je neki, makar i lični, anegdotski dokaz za to činjenica da pesmu Whorehouse Blues sa albuma Inferno iz 2004. volim jednako kao Killed by Death iz 1988. A tek na Tašmajdanu sam skontao šta je Motorhead zapravo, i zbog čega je Lemi u intervjuima često insistirao na tome da svira rokenrol, a ne hevi metal, iako ih mnogi vezuju za početak metal zvuka. Lemi je bio dizel lokomotiva koja je vukla čađave, zarđale vagone pune slomljenih ambicija, nasilja, potonuća u flašu, razočaranja u ljude, prezira prema lažljivcima i manipulatorima, uz odnos prema ženama koji varira od prisnosti i poštovanja do teške alko-mizoginije, u livnicu gde se sav taj krš pretapao i kalio u čistu bluzersku ekstazu.

Set-lista sa koncerta u Atlanti, 2011. Foto via Flickr user

Sve ovo pretvorilo je Lemija u poslednjim godinama života u internet ikonu koja je simbolizovala razliku između artificijelnog sveta savremene pop muzike, i iskonskog rokerskog divljaštva ranijih epoha. Talas tuge zbog Lemijeve smrti, koja ga je odnela naprečac - a kao neko ko je uživo gledao proces umiranja od raka gajim i izvesnu nadu da je Lemi otišao svojom voljom, izbegavši najteže simptome bolesti - veći je nego što je iko mogao i da zamisli u vreme kada je Kilmister na derutnom Tašmajdanu poručivao anonimnom bacaču flaše da će mu sasuti zube u grlo.

Deljenje planete sa Lemijem za mnoge od nas nosilo je u sebi poruku utehe i saznanje da su rok mitovi uz koje smo živeli u našim formativnim godinama nisu baš samo mitovi, da neko tamo, u sve manjem društvu old skul rokenrol bogova i polubogova, i dalje ne jebe živu silu.

Lemija niko ne može zameniti.

Iako je objedinio sve rokenrol klišee, način na koji je to uradio bio je neponovljiv. Ono što je u rokenrolu najprljavije, najbezobraznije i najbeskompromisnije otišlo je sa Lemijem. Nikada me nije ovoliko pogodio odlazak nekog muzičara, ili, u stvari, bilo koje javne ličnosti, i mislim I da neće, jer ni u koga nisam projektovao više svojih klinačkih ideala nego u Lemija Kilmistera. To me ne čini naročito zrelom osobom, ali, iskreno, zabole me.

E da, ako onaj lik koji je Lemija gađao staklenom flašom slučajno čita ovaj tekst, trebalo bi da zna da je još uvek, kako je Kilmister lepo rekao, "jebeni drkadžija".