Ljudi iz Brisela pričaju o tome kako su prošlogodišnji teroristički napadi uticali na njihove živote

FYI.

This story is over 5 years old.

Terorizam

Ljudi iz Brisela pričaju o tome kako su prošlogodišnji teroristički napadi uticali na njihove živote

„Video sam ljude kako beže sa stanice, ljude koji leže na trotoaru, a bilo je i mnogo policajaca. Onda sam se vratio kući, pozvao šefa i rekao mu da ću da zakasnim na posao“.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE Netherlands

Pre tačno godinu dana, 22. marta 2016, Brisel je bio pogođen terorističkim napadima na dve različite lokacije. U 7:58 ujutru, došlo je do dve eksplozije na aerodromu Zaventem. Malo više od sat vremena kasnije, u 9:11 ujutru, došlo je do treće eksplozije na stanici metroa Malbek.

Trideset dvoje ljudi je izgubilo živote u napadima, a preko 300 njih je povređeno. Najmlađa žrtva je tek napunila 19 godina. Napadi su bili najgori u istoriji Belgije – tako da nije čudo da se ljudi godinu dana kasnije i dalje muče sa time da shvate šta se tog dana dogodilo.

Reklame

Otišli smo na stanicu Malbek da pitamo mlade stanovnike Brisela da nam ispričaju svoja sećanja na taj dan, i na uticaj koji su napadi imali na njihove živote.

Luiz, 26

VICE: Gde si se nalazila tog dana kada je došlo do napada?

Luiz: Bila sam na stanici metroa Huba-Brugman, prilično daleko od Malbeka. Tada još nisam čula ništa o napadima na Malbeku, ali jesam primetila pojačano prisustvo policije na ulici i helikoptere koji lete unaokolo. Policajci su nam rekli da se sakrijemo u (jedan od restorana brze hrane) Kvik. Ostala sam tamo do jedan popodne.

Kako si se osećala tog dana, i u danima nakon toga?

Bila sam intenzivno tužna. To je bilo tako tragično. Jedna od mojih prijateljica je poznavala ženu koja je stradala prilikom napada na Malbek. Ta žena se porodila samo šest meseci pre toga. Za to jednostavno nemam reči. Posle napada nisam postala osvetoljubiva, ili nešto slično – ali kada prođem pored te stanice, osećam se pomalo oštećeno. Ranije sam volela da se vozim metroom, ali ovih dana radije šetam do faksa.

Da li se osećaš bezbednije otkako su vojnici počeli da patroliraju metroom?

Dobro je da su tu, ali to je zapravo samo lažno osećanje sigurnosti, zar ne? Nešto bi u svakom trenuku moglo ponovo da se dogodi, a oni tim povodom ne mogu da učine mnogo toga. A i ne motre na sve – mogla bih da im priđem opasana bombama, i niko ne bi primetio, zato što ja ne izgledam „sumnjivo".

Da li ti se percepcija Brisela promenila?

Reklame

I dalje volim Brisel, ali više nije kao pre. To je bilo prvi put da se takav kukavički čin odigrao tamo. Nadajmo se da se nikada neće ponoviti.

Jonas, 27

VICE: Sećaš li se gde si bio kada je došlo do napada na stanicu Malbek?

Jonas: Već sam bio na poslu, zato što uvek počinjem da radim rano ujutru. Uvrnuto mi je kada pomislim na to da sam sišao na toj stanici samo sat vremena pre napada. Napad na Zavetem se već odigrao, i kada sam čuo da je došlo do eksplozije na Malbeku, pomislio sam – verovatno kao i mnogi drugi – da će do kraja dana po celom gradu eksplodirati bombe. Bilo je veoma stresno. Ali moja firma je smesta stupila u režim potpunog karantina, zbog čega sam se osetio bezbedno.

Da li se i dalje osećaš bezedno?

I dalje moram metroom na posao. Čak i posle više nedelja nakon napada, uhvatio bih sebe kako razmišljam o tome kako bih se zaštitio i gde bih se sakrio kada bi se nešto slično ponovo dogodilo. Ali u jednom trenutku moraš da prestaneš da razmišljaš na taj način, da više ne misliš toliko na to, i da počneš ponovo da živiš. Imao sam sreće što mi se ništa nije dogodilo. Možda zvuči pomalo morbidno, ali ponekad kada čujem neku sjajnu pesmu, pomislim, „Bilo bi sjajno umreti slušajući ovu pesmu".

Šta misliš, kako se grad izborio s tim?

Svi su bili veoma smireni posle napada. Ja sam iz Francuske, i već neko vreme živim u Belgiji, i bio sam veoma nadahnut time kako su Belgijanci reagovali u toj situaciji. Na nesreću, i mi u Francuskoj smo imali posla sa terorizmom, i pokazalo se da reakcije na takav čin mogu da budu veoma različite. Nema svrhe biti ljut ili frustriran tip povodom.

Reklame

Silija, 26

Silija: U vreme napada sam bila na fakultetu. Rekli su nam da je na stanici metroa eksplodirala bomba, i naloženo nam je da napustimo zgradu fakulteta i u najkraćem mogućem roku odemo kućama. Naravno, to je bio šok. Uvek misliš da je to nešto što može da se dogodi drugima, ali ne i tebi. Bilo je prilično zastrašujuće.

Šta misliš o tome što vojnici sada patroliraju ulicama?

Isprva mi je bilo uvrnuto da gledam sve te vojnike. Ali postalo je prilično normalno, iako je u pitanju nešto što nikada ne bi trebalo da bude normalno. S jedne strane, osećam se sigurnije kada su vojnici tu, ali to takođe znači da smo možda u opasnosti. Na kraju krajeva, ima razloga da budu tu.

Da li su napadi promenili tvoju percepciju Brisela?

Brisel je veoma raznovrstan grad, pun je ljudi iz celog sveta. To je nešto što mi se zaista dopada kod tog grada. Teroristički napadi nisu uticali na moju ljubav prema tom gradu.

Hans, 25

VICE: Sećaš li se gde si bio kada je došlo do napada?

Hans: Da, bio sam napolju, u blizini stanice metroa Malbek. Video sam ljude koji beže sa stanice, ljude koji leže na trotoaru, a bilo je i mnogo policajaca. Zato sam otišao kući, pozvao šefa i rekao mu da ću da zakasnim na posao.

Ipak si tog dana otišao na posao?

Da, to je bilo najbolje što sam mogao da učinim. Da nastavim sa svojim životom.

Šta ti je prolazilo kroz glavu dok se to dešavalo?

Jednostavno nisam razumeo šta teroristi žele da postignu tim napadima – i još uvek to ne razumem. Takav čin ništa ne rešava. I zašto bi nas napali? Ništa nismo učinili; nedužni smo.

Reklame

Kako su ti napadi uticali na tebe lično?

Svaki put kada siđem u metro, zabrinut sam. Naročito tokom saobraćajnog špica. Više obraćam pažnju na ono što se događa oko mene. Zbog toga što vojnici patroliraju ovde i po ulicama se osećam bezbednije, opuštenije. Ja sam iz Kine, a tamo ima mnogo više čuvara koji šetaju unaokolo. Ali osim toga, nije se mnogo toga promenilo. Brisel je i dalje sjajan grad za život.

Danjana, 31

VICE: Kako si tog dana čula za napade?

Danjana: Bila sam kod kuće. Živim u blizini metro stanice Malbek, i iznenada sam začula ogromnu buku napolju i videla policiju na ulici. Zabrinuti prijatelji i članovi porodice su me stalno zivkali i pitali me da li sam dobro.

Da li su napadi uticali na tebe lično?

Da, apsolutno. Dogodili su se toliko blizu moje kuće, i stalno idem na tu stanicu. Ne bih rekla da sam uplašena, ili nešto slično, ali i sama sam – ili neko koga poznajem – lako mogla da budem žrtva napada. Ta spoznaja me je na neki način promenila.

Aleks, 21

VICE: Gde si bio kada se to prošle godine dogodilo?

Aleks: Bio sam sa svojom porodicom u Luksemburgu. Studiram u Briselu, pa sam se odmah zabrinuo za sve svoje prijatelje. Moja baka je tog dana putovala iz Brisela u Luksemburg, i veći deo dana nismo imali nikakve vesti od nje. Zbog toga smo smesta pomislili da se dogodilo ono najgore. To je bio čudan osećaj – ne znaš šta da radiš sa sobom. Na kraju smo uspeli da stupimo u kontakt s njom, i ispostavilo se da joj je mobilni sve vreme bio isključen.

Kako su napadi uticali na tebe lično?

Definitivno me je navelo na to da o tome razgovaram s ljudima. Moramo da prihvatimo činjenicu da se to dogodilo, ali takođe moramo da širimo poruku tolerancije. To je jedino što možemo da učinimo da se suprotstavimo negativnosti. Možda zvuči kao kliše, ali svi smo mi ljudi. I mislim da je važno da ne budemo uplašeni. Ja imam brata i sestru koji imaju po 14 godina, i bilo bi šteta da moraju da promene način života. Nema svrhe u tome da promeniš način života, ili da se plašiš. Ako dođe do toga, teroristi su pobedili. Moraš da nastaviš da živiš kao da se ništa nije dogodilo.

I da li ti to radiš? Jesi li nastavio da živiš kao da se ništa nije dogodilo?

Da, na neki način. Uopšte nisam uplašen. Vozim se metroom svaki dan, i ako će nešto da se dogodi, pa neka se dogodi. Ti tu ništa ne možeš.