Kako je biti mlad i religiozan u Srbiji

Za pravoslavne vernike u Srbiji nedavno je počeo jedan od četiri velika godišnja posta koji traje 40 dana, sve do Božića. Dan rođenja Isusa Hrista za većinu nas znači prebranac, posne sarme i riba na Badnji dan, te planiranje mrsa za Božić i izvlačenje novčića u božićnoj česnici. Za one posvećenije, osim uzdržavanja od mrsne hrane, post znači mnogo više - "uzdržavanje od rđavih misli, želja i dela, umnožavanje molitava, dobročinstva i vršenje svih evanđelskih vrlina".

U istraživanju o mladima za 2015. godinu, većina srpske omladine izjasnila se da je religiozna - a 84 odsto njih kaže da je pravoslavne vere. Nereligioznih je nešto više od šest odsto, ali više od polovine njih slavi religijske praznike. Gotovo 68 odsto omladine slavi praznike, ali oko četvrtine mladih nikada ne ide u crkvu, a manje od pet odsto redovno ide na bogosluženja. Molitve kod mladih češće su u teškim trenucima - od zdravlja bližnjih do nepoloženih ispita - 12 odsto to radi redovno, a nešto više od 21 odsto kaže da se moli često.

U istraživanju ima još podataka koji se čine kontradiktornim - najviše mladih veruje da Bog postoji, a najmanje je onih koji veruju da je Bog izvor moralnih pravila i obaveza. Kada se govori o pravoslavlju, uglavnom su najglasniji crkveni velikodostojnici, pa onda poneki političar koji je na ovaj način skupljao poene. Ko je stigao, u javnom prostoru pozivao se na boga i pravoslavne vrednosti u različitim kontekstima.

Razgovarala sam sa onima koje sam zatekla na večernjoj litrugiji u Hramu Svetog Save.

Ceo ovaj post postim, svih 40 dana. Inače, uvek za Božić i za Vaskrs, jedino preko leta ne postim. Uopšte mi ne pada teško, jer mi je to sad rutina, navikao sam na to. Sve je počelo u školi, veroučitelj nam je davao petice ako se pričestimo, i to je bila prva motivacija. Kasnije sam navikao na to i prihvatio kao nešto svoje. U porodici i mom okruženju niko ne poštuje te stvari koliko i ja. Meni to ne da nije problem, nego mi prija. To mi je normalan deo dana i života. U nekom trenutku mi je dosadio alkohol i teška mrsna hrana, pa je to sve nekako postalo prirodno. Uveče kad izlazim, ne konzumiram alkohol i ne vidim ništa posebno u tome, niti takvom ponašanju, pa mi to ne predstavlja neko iskušenje. Nekad se desi da posle posta poželim da uzmem alkohol, ali i to je retko.

U crkvu idem samo kad je nešto bitno, tipa pričešće. Nisam redovan u crkvi. Za mene je vera vrlo privatna stvar. Ne volim mnogo da pričam sa drugima o tome. Moje okruženje ne komentariše moju religioznost, a ni ja, mislim da svako treba da ima izbor da radi šta želi i kako oseća.

Za mene je to više intimno osećanje. U crkvu idem možda dva puta godišnje, za slavu i za neko venčanje. Meni je to više duhovni mir, nisam baš u tome duboko. Ljudi oko mene su isto kao ja. Ne poznajem nikog ko je duboko religiozan. I oni isto idu retko u crkvu, možda još i za Božić.

Ne vezujem veru za nešto što podrazumeva praktikovanje na taj način da idem redovno u crkvu ili da pratim neka pravila, kao što je post. Meni je to neki duševni mir, da sam dobro sa sobom. U crkvu idem možda dva puta godišnje, za slavu i za neko venčanje. Kad pričamo o iskušenjima, mislim da nije teže danas biti vernik, nego pre. Sve zavisi od čoveka. Ne postim ovaj post ni inače, samo kad je Veliki petak i Badnje veče, kao većina ljudi. Prosto ne mogu da izdržim toliko, a i danas je drugačije vreme, drugačija organizacija dana, obaveza i to utiče.

Jesam pobožna, ali nisam toliko da idem redovno u crkvu. Kad padnem ispit tri puta, na primer, odem u crkvu. Odem eventualno za Božić, Badnje veče, postim za ove bitnije praznike. Mislim da se mladi ljudi danas retko drže toga. Ja kad kažem da postim za Veliki petak, meni se društvo smeje. Danas se to manje poštuje. Verujem u Boga, ali mislim da poštovanje posta i ostalih stvari ne mora da znači da si vernik. Ne mogu za sebe da kažem da sam sad baš nešto mnogo religiozna. Kod mene to potiče još iz kuće i nekako mi je religija povezana sa kućnim vaspitanjem. U školi smo imali veronauku, ali ja sam išla na građansko. Kada izađem razmišljam o tome da se klonim nekih poročnih ponašanja, ali nisam sigurna da to ima veze sa pravoslavljem, već da je to deo onoga što nosim iz kuće.

Ja sam religiozan i za mene to sa jedne strane jeste nešto što je došlo iz porodice, ali ipak je i nešto i iz nekog unutrašnjeg osećaja. Ja ću na primer da odem u crkvu kad osetim potrebu, to može da bude jednom nedeljno, a može i jednom u dva meseca, nebitno da li je Božić, ili neki drugi praznik. Možda nekad ne odem u crkvu, ali se, kad sam sam, preispitam ako mi je teško. To nije jedini trenutak kad pomislim na Boga. Mislim da se nevernici sete Boga tada, samo kad im je nešto teško, oni ljudi koji za sebe kažu da su ateisti.

Trudim se da budem dobar čovek jer se ja bolje osećam kad pomažem ljudima oko sebe, ali ne razmišljam da je to vezano za to što sam religiozan, nego da je vezano za one vrednosti koje sam u kući naučio. Tako da ne vidim da direktno to što sam vernik utiče na moj svaki dan. Vera je nešto što je čisto, što je dobro, a ključno je da se čovek bavi sobom i da se trudi da bude što bolji.

Ne postim uopšte. Jesam vernik i mislim da post ne mora da znači ništa. Iskreno, nikad se nisam udubljivao zašto mi je to važno. Tako sam naučen, kršten sam kao mali, odrastao sam kao vernik i nisam to mnogo preispitivao. Sad je to deo mene. U crkvu odem ponekad da zapalim sveću.

Slavimo slavu i nije to ništa posebno, dan kao i svaki drugi. To što sam vernik ne utiče na moju svakodnevnicu da sad razmišljam da li je nešto što radim u toku dana povezano sa tim da li sam vernik. Pomolim se nekad kad je teško, zapalim sveću, na tom nivou više. Nekad odem i praznicima. Volim praznike zato što smo tad svi na okupu, ima malo veze i sa tim što smo tad povezani. Odrastao sam u mešovitoj porodici, pravoslavno-katoličkoj, pa slavimo Božić dva puta, kao i druge praznike kad se ne poklapaju.

Niko oko mene nema negativne komentare. Svi podržavaju religioznost. Ne mislim da je danas teže biti vernik nego nekada. Kad izađem u grad ne razmišljam mnogo o tome da od nečega treba da se uzdržavam i da je to povezano sa verom.

Za mene je to više intimno osećanje. Idemo u crkvu kad osetimo potrebu, zapalimo sveću i to je to. U školi smo imale veronauku, majka nam je velika vernica, ali to nije uticalo.

To nam je čak i kad smo bile male stvaralo neki otpor, jer nam je stalno pričala da treba da idemo u crkvu. Ali ipak je to došlo nekako samo, kad sam shvatila da to osećam - da je tu neka viša sila, koju svi osećamo, kako god se ona zvala. Ne praktikujem post. Na to gledam na neki svoj specifičan način. Mislim da za post čovek treba biti čiste duše i za tako nešto treba da se spremaš dosta dugo. U post ne možeš da uđeš ako si ljut na bilo koga, ukoliko zameraš bilo kome bilo šta. A ja trenutno sa svojim godinama koliko imam i sa energijom životnom koju imam nisam u stanju da pređem svim ljudima preko svega. To sa hranom je čista simbolika. Mislim da ljudi nisu previše upućeni u to.

Kako je nekad religija bila, da kažem zabranjena, kad je to prestalo, recimo nekih devedesetih postalo je popularno okretanje bogu, jer se to nekad gušilo. Kako je narod neuk, oni su vezali post za to da jedu ribu. A post je nešto potpuno drugo. Poreklom smo iz multietničke sredine, gde ima više vera i svi se međusobno poštuju, nema sad nekih negativnih komentara zbog religioznosti. Ima nas dosta vernika, različitih vernika i svi obeležavaju svoje praznike. Neki ne veruju, ali to ne utiče ni na kakve odnose, ni na poslu, ni u druženju.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu