Film

​Kako je Piksar animacija ubila porodični horor film

Odrasla sam u toj tradiciji „porodičnog horora", ali ovaj žanr kao da je nestao u novom milenijumu.
8.11.16

vječnaja pamjat igrani horor filmovi za decu, 1982-1998; via The Goonies

Kad sam bila mala, vreme oko Noći veštica bilo mi je omiljeno doba godine. Ne zato što sam volela slatkiše i kostime, već zato što sam imala priliku da gledam maratone horor filma sa porodicom. U to davno pre-Netfliks doba osamdesetih i devedesetih godina, čovek bi ili rizikovao uzevši nešto na slepo iz horor sekcije video kluba, ili bi seo pred TV kad krenu reprize Are You Afraid of the Dark? , The Witches, Something Wicked This Way Comes, i Poltergeist. Gde god se okreneš, neko bi pokušavao da preplaši decu natprirodnim pojavama.

Odrasla sam u toj tradiciji „porodičnog horora", ali ovaj žanr kao da je nestao u novom milenijumu. Kad na Guglu potražiš „ filmovi za decu 2000 ", rezultati su mahom animirani filmovi sa antropomorfnim životinjama u glavnim ulogama; ista pretraga osamdesetih godina donosi igrane filmove sa jakim žanrovskim uticajima. Šta se to u međuvremenu desilo? Da li su mlade generacije ostale lišene noćnih mora? Da bih saznala šta je ubilo porodični horor žanr na filmu i televiziji, obratila sam se autorima horor filmova.

Reklame

Pre svega vredi istaći da „porodični horor" definišemo činjenicom da su mu publika kako deca tako i odrasli, a ne samo jedni ili drugi. To ga razlikuje od klasičnog horora – nema seksualnog sadržaja, nasilje je manje eksplicitno, pa se autori oslanjaju na druge pristupe. Često se nailazi na vizualne šale za mame i tate, što porodice čini prijemčivim filmu. „Razbiti tenziju smehom je stvarno važno kad čovek gleda horor u dečijem društvu", kaže za VICE režiser Majkl Doerti ( Trick 'r Treat, Krampus). „To ne znači da se strahu ne teži. Optimalno bi bilo da članovi porodice zagrljeni odgledaju film do kraja."

Stiven Spilberg i Džo Dante, majstori za održavanje ravnoteže humora i horora, su rodonačelnici ovog podžanra: Gremlins, The Burbs, Jurassic Park. Bred Miška sa bloody-disgusting.com i producent filma V/H/S, priseća se kako su Spilberg i Dante „umeli da opipaju puls predgrađa. Ljudi iz tih krajeva i staleža bili su osnova bioskopske publike u Americi tih godina". Narativ koji se bavi porodicom iz srednje klase bio je idealan način za filmadžije da privuku svoju ciljnu grupu. „Deca vole horor, roditelji vole porodične zaplete, spojiš ta dva i dobiješ savršen ugođaj za celu porodicu", kaže Miška.

Ovaj „savršen" recept bio je prisutan u blokbasterima osamdesetih – E.T., Ghostbusters, The Goonies. Imitacije oprobanog Spilbergovog pristupa bile su brojne, ali često su se snimale direktno za VHS tržište –katastrofalni Xtro, The Willies, The Stuff, svi ti filmovi bili su neuspešni pokušaji da se pogodi žanrovska žica. Tržište je postalo prezasićeno porodičnim žanrovskim filmovima, ali i tokom devedesetih još je bilo potražnje.

Reklame

Popularnost TV horor antologija iz osamdesetih donela nam je dečije verzije istog formata u devedesetim godinama, serije tipa Goosebumps, Are You Afraid of the Dark?, i ona čudna kanadska koje se niko ne seća sa crvima i bubašvabama ( Freaky Stories). Posao je cvetao za kuće strave i lutkarske predstave širom raznih medija, od književnih serijala do video igara. Pa ipak, kako se vek bližio kraju, Spilberg i Dante su „odrasli" i uozbiljili se kao umetnici. Okrenuli su se od žanrovskih filmova ka ozbiljnijim pričama za odrasle, kao što su „Šindlerova lista" i „Spasavanje redova Rajana".

Igrani filmovi sa decom u glavnim ulogama ostavili su traga u žanru. Sa napretkom tehnologije, krenula je popularizacija kompjuterska animacije zahvaljujući Piksar projektima kao što su bili Toy Story i A Bug's Life. Tu se već shvatilo da je animacija mnogo jeftinija od živih snimaka, iako su ovi drugi i dalje privlačili publiku. „Prosto je skuplje snimati sa decom", kaže za VICE scenarista Rik Dru ( Goosebumps). „Deca imaju ograničeno radno vreme a horor se mahom snima noću, što dodatno otežava produkciju". Spilberg je već imao iskustva sa animacijom, pa je prihvatio ovaj novi trend. Osnovao je Dreamworks Animation , ogranak njegove produkcijske kuće koji je oko 2000. izbacio filmove Antz i Shrek. Bila je to najava preokreta u filmskoj industriji.

Početkom novog milenijuma, žanr porodičnog horora kao da je u zemlju propao. Prošle decenije pojavilo se nekoliko animiranih filmova koji se uklapaju u ovaj format: Coraline, Paranorman, Monster House. Ali što se igranih filmova tiče, uspešnih je bilo vrlo malo: Doertijev Krampus, Stajnov Haunting Hour , i Goosebumps iz 2015.; od ta tri projekta, dva su prerađeni postojeći radovi iz drugog formata, čiji je autor već imao dokazanu popularnost među mlađom publikom. Čak je i The Hole, poslednji porodični horor film Džoa Dantea, bio distribuiran ograničeno.

Reklame

Video igre su takođe dostigle vrhunac popularnosti devedesetih godina, iz čega je usledila briga o mladim osobama prerano izloženim nasilju. Verovatno su iste brige uticale na odrasle da ređe izlažu decu strašnim filmovima. Doerti se ne slaže sa njihovom odlukom. „Kad se deca suoče sa strahom u filmu, lakše se nose sa njim u životu. To je neka vrsta vakcine protiv straha. Adrenalin ti protrese telo kad god se uplašiš, a gledajući horor filmove postepeno se navikavaš na to osećanje."

Doerti takođe ističe da se strašne priče za decu nalaze u temeljima naše kulture. "Bajke su u korenu svega, poučne priče za decu, koriste fantastične elemente kao što su veštice ili zli vuk." A ko je čitao nešto od braće Grim, zna da su te priče bile neverovatno morbidne i mračne , ma koliko ih Dizni naknadno modernizovao. „Te klasične priče, čak i danas relevantne, postavljaju obrazac po kom deca uče da se nose sa strašnim situacijama", kaže Doerti.

„Deca vole izazove u bezbednom okruženju," kaže Dru. „Vožnje u zabavnim parkovima pružaju im istu vrstu uzbuđenja, zato se u dečijoj vrisci tu čuje mešavina radosti i straha. Sve dok znaju da su u stvari na sigurnom, mogu da se prepuste zabavi."

Možda se pitate, „A šta ćemo sa Stranger Things?" Ova serija jeste inspirisana upravo vrstom filmova o kojoj ovde govorimo, ali u kojoj meri je i sama deo žanra? Stranger Things i filmove kao što je ovogodišnji Midnight Special snimaju ljudi kao što sam ja, za iste takve ljude – odrasle uz Spilberga i Dantea. Podseća na porodični horor, ali Miška objašnjava: „To možda naša generacija u tridesetim godinama života gleda sa decom, ali ciljna grupa su ipak primarno odrasli zbog faktora nostalgije. Ne bih rekao da je to organska verzija žanra iz osamdesetih."

Bilo da se uklapa u žanrovske odrednice ili ne, verovatno će nezapamćen uspeh prve sezone Stranger Things otvoriti vrata novim TV borbama dece protiv čudovišta – nadajmo se prigodnim za celu porodicu. Ovakav razvoj ne bi trebalo da nas iznenadi, smatra Doerti: „Filmska umetnost je ciklične prirode, konkretno horor se kreće u ciklusima od po tridesetak godina. Jedno vreme svi misle da znaju šta vredi snimati a šta ne, onda se ne pojavi uspešan film koji ta pravila krši, a onda svi počnu da ga imitiraju. Tako je išlo i sa superherojima; jedno vreme je žanr bio mrtav, a vidi ga sad."

Ipak ostaje pitanje: Da li su deca i dalje spremna da se plaše očiju koja svetle i buba koje pričaju? Možda su današnji klinci previše kul za sva ta sranja. Ja bih se lično iznenadila ako bi se ispostavilo da nema dece kojima je horor potreban u životu, da li da bi se lakše nosila sa anksioznošću, da li prosto da bi se za Noć veštica lepo naplašila.

Kako Doerti kaže, „Deci nikad dosta straha. Kao i svima nama."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu