FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

​"Kajanje, panika i usamljenost": žene koje pate od depresije nakon usvajanja deteta

Za majke koje usvoje decu, ostvarenje dugogodišnjeg sna može brzo da se izjalovi.
Ilustracija: Ashley Goodall

Kada su Melisa Fej Grin i njen muž otišli u Bugarsku i doveli kući svog četvoroipogodišnjeg usvojenog sina, ona je očekivala da će osećati uzbuđenje i radost, kao posle rođenja svoje četvoro biološke dece. Pošto je najstarije dete otišlo na fakultet, Grin i njen muž Don Semjuel su želeli da prošire svoju porodicu. Ali kada su došli kući, Grin je upala u začarani krug „iscrpljenosti, nesanice, zbunjenosti, kajanja, panike i duboke usamljenosti."

Reklame

„Plašila sam se da ću u pokušaju da joj donesem radost zapravo nehotice uništiti svoju porodicu, bez razloga", kaže ona. „Potpuno sam zaboravila zašto želim da usvojim dete, i zašto mi je to delovalo kao dobra ideja. Izgledalo mi je kao da je neko sasvim drugi navalio na realizaciju čitave te stvari, opsesivno i tvrdoglavo, a da je meni ostavio da se nosim s posledicama."

Pokušala sam da se pretvaram da tom detetu budem majka puna ljubavi.

Grin kaže da kada su oni 1999. godine usvojili sina, nisu znali za post-adoptivnu depresiju; tek mnogo kasnije je čula taj izraz. Slično simptomima post-porođajne depresije, roditelji koji iskuse post-adoptivnu depresiju – i to može da bude bilo koji od roditelja koji usvoje dete, ali se češće javlja kod majki – mogu da dožive očajanje, bes, anksioznost, paniku, krivicu i iscrpljenost. Mogu da imaju problema sa snom, da smršaju ili da se ugoje, da imaju problema sa koncentracijom, da se osećaju bezvredno i da imaju samoubilačke misli.

U prošlosti, post-adoptivna depresija nije bila priznata kao post-porođajna depresija (PPD), zato što, za razliku od PPD-a, nema hormonalnih promena koje izaziva porođaj. Ali istraživanja pokazuju da nema značajne razlike između obima depresije kod žena koje su se porodile i žena koje su usvojile dete. Prema rezultatima jedne studije iz 2008, koja se bavila post-adoptivnom depresijom kod majki koje su usvojile decu, simptomi depresiju su otkriveni kod 15,4 odsto ispitanih, u poređenju sa 10 do 20 odsto kod majki koje su se porodile. Druge procene koliko roditelja iskusi post-adoptivnu depresiju variraju, u rasponu od 10 do 32 odsto.

Reklame

I dok ima nekih sličnosti, post-adoptivna depresija ima sopstvene jedinstvene karakteristike. Neki roditelji koji su usvojili dete govore da su im se kada su doveli dete kući vratila osećanja tuge, gubitka ili nerešenih pitanja plodnosti, i mogu da iskuse strah u vezi sa međusobnim vezivanjem i izazovima koje donosi odgajanje deteta koje je možda istraumurano – pored stresa samog procesa usvajanja. Roditelji takođe mogu da imaju problema sa osećanjem anti-klimaksa i razočaranja nakon usvajanja, na sličan način kao kod ljudi koji ispune neki od glavnih životnih ciljeva.

„Sve u svemu, moja najdublja panika i depresija su trajali oko tri nedelje. To su tada bile tri najduže nedelje u mom životu", kaže Grin. Lekovi, vreme i mudri saveti su bili među stvarima koje su joj pomogle. „Jedna moja bliska prijateljica mi je rekla: 'Samo se pretvaraj. On neće znati da se pretvaraš. Tvoje pretvaranje je najnežnije majčinstvo koje je ikada doživeo'. I tako sam se trudila da ne razmišljam, da ne osećam, i pretvarala sam se da sam mu majka puna ljubavi. Majčinske aktivnosti kao takve – kupanje, pranje njegove kose, oblačenje, hranjenje – izgleda su probudile ljubav u meni dok nisam obraćala pažnju."

Kada su Ejmi Rodžers Nazarov i njen muž Ari usvojili svog osmomesečnog sina Džejka iz Južne Koreje, ona je imala, „nekih normalnih mesec dana, a onda sam se obrela na stvarno mračnom, beznadežnom mestu. Bila sam potpuno ophrvana. On je bio ta prelepa beba, dete o kome sam sanjala, i osećala sam se nesposobnom da ispunim njegove potrebe, od svakodnevnih – da razlikujem kada plače zato što je gladan i kada plače zato što mu treba nova pelena, do onih dubokih: Šta ja kao bela žena znam o rasizmu sa kojim će se moj sin Azijat suočiti ? Takođe nisam ni dobro spavala, kao ni svi novi roditelji.".

Reklame

Nazarov kaže da je posle nekoliko nedelja „lošeg apetita, nesanice, mnogo suza i opsesivnog straha da će pasti niz stepenice sa bebom u naručju" priznala da je depresivna. Vreme, lekovi i divna terapeutkinja, koja je i sama bila majka sa usvojenim detetom, pomogli su joj da prebrodi depresiju. Kao i Grin, ni ona nikada nije čula za post-adoptivnu depresiju, i tek kada je naišla na knjigu Dr Karen J. Foli, Post-adoptivna tuga: kako prebroditi nepredviđene izazove usvajanja , našla je naziv za ono što oseća – „Kakav je to dar s neba bio."

Šta ja kao bela žena znam o rasizmu sa kojim će se moj sin Azijat suočiti?

Dr Foli smatraju stručnjakom za post-adoptivnu depresiju, i ona i njen muž imaju dvoje biološke dece i jednu usvojenu ćerku. Vanredna profesorka Univerziteta Perdju u Indijani, USA, ona kaže da se borila s problemima tokom perioda post-adoptivne depresije, i to iskustvo, zajedno sa spoznajom da ima malo dostupnih podataka o depresiji kod roditelja koji su usvojili dete, navelo je nju i njenog muža dr Džona R. Tompsona da napišu knjigu. Dr Foli, koja je sprovela dugoročno istraživanje post-adoptivne depresije, razvila je teoriju da očekivanja koje roditelji imaju od perioda posle usvajanja i razlike između tih očekivanja i stvarnosti stvaraju stres i depresiju.

„Često je jedno od velikih očekivanja koje imaju roditelji koji su usvojili dete to da misle da treba da budu 'super roditelji', što nije ni realno, ni održivo", kaže ona. „S toga, kada roditelj počne da se muči, teško mu je da to prizna. Nekoliko roditelja je reklo da su se osećali kao 'čudovišta' kada su bili depresivni, jer su čekali da postanu roditelji i to im je bio životni cilj. Potpuno su bili zbunjeni oko toga zašto se tako osećaju."

Reklame

Dr Foli kaže da pored toga što moraju da se nose sa nerealnim očekivanjima od roditeljstva, mnogi roditelji koji su usvojili dete takođe nemaju podršku zajednice. „Često se događa da, zato što majka ne prolazi kroz fizičke muke porođaja, prijatelji, članovi porodice i poznanici ne prepoznaju potrebe roditelja koji su usvojili decu."

Grin, autorka koja je o svom iskustvu sa post-adoptivnom depresijom pisala u svojoj knjizi: Nema vožnje bickla u kući bez kacige , kaže da bi joj u to vreme pomoglo da je „znala da takva reakcija nije neuobičajena. Naročito, kao što sam kasnije saznala, u slučaju usvajanja starijeg deteta koje nije prvo dete koje je došlo u porodicu". Krin savetuje žene koje pate od post-adoptivne depresije da kontaktiraju s drugima koje su prošle kroz istu tu stvar. „Kada patiš od post-adoptivne depresije, to ne znači da si napravila užasnu grešku i sve upropastila. Najverovatnije je da si jednostavno iscrpljena."

Njeno iskustvo je svakako nije odvratilo, i ona i njen muž su posle usvojili još četvoro dece. Sada imaju devetoro dece uzrasta od 34 do 19 godina, i ona kaže da su svi „bliski jedni s drugima i da se vole."

Nedavno je Zavod za preventivu SAD doneo preporuku da se majke tokom trudnoće i nakon porođaja testiraju zbog depresije. Dr Holi se založila za preporuku da se u to uključe i roditelji koji usvajaju decu, pre i posle usvajanja. „Želim da istaknem da od ispitivanja i lečenja simptoma depresije kod roditelja korist ima čitava porodica. Ima jakih dokaza, i za porodice sa biološkom, i za porodice sa usvojenom decom, da postoji rizik negativnog ishoda po decu čiji se roditelji muče s depresijom. S toga je i za decu i za roditelje to dobro, zato što posle ispitivanja profesionalci mogu da reaguju brže i sa većim razumevanjem."

Nazarov bi takođe volela da su joj rekli da je normalno da kao majka novousvojenog deteta oseća tugu, frustracije i razočaranje, nakon što je dug proces usvajanja bio okončan. „Jasam mislila, 'Ura, gotovo je'! Ali pravi posao – i prava radost i zadovoljstvo – roditelja je tek počinjao."

Ona veruje da podizanje svesti o post-adoptivnoj depresiji čeka dugačak put. „Mnogi roditelji će patiti od nje. Zarad njihovog deteta – koje se tu ništa ne pita i u najmanju ruku zaslužuje jednog ili više zdravih, sposobnih roditelja da im ispunjavaju potrebe – moraju da budu spremni da priznaju da im je možda potrebna pomoć. Tražite pomoć: pomoć oko ishrane, predah u staranju o detetu, nađite nekoga ko će da vas sluša. Shvatite da se od novih bioloških roditelja ne očekuje da „rade sve", i da se to ne očekuje ni od vas."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu